Теодор Момзен (Theodor Mommsen) (Гардинг, 30. новембар 1817 — Берлин, 1. новембар 1903), немачки историчар, правник и епиграфичар, један од најутицајнијих класичара 19. века. Добио је 1902. године Нобелову награду за књижевност за дело Историја Рима (Römische Geschichte). Био је уредник велике збирке латинских натписа (Corpus Inscriptionum Latinarum).

Рођен је 30. новембра 1817. године у Гардингу у Шлезвигу на северу данашње Немачке, а тада делу Данске.¹⁾ Студирао је на Универзитету у Килу и после тога се посветио студијама римскога права и старина.²⁾ Стипендија данске владе омогућила му је да 1843. крене на путовање по Италији, што је имало одлучујући значај за целу његову каријеру.³⁾ У Италији је почео да у сарадњи са италијанским и немачким научницима (Бартоломео Боргези, Роси, Хензен) проучава римске латинске натписе.⁴⁾ Прво се трудио да рестаурира старе италијанске дијалекте. Француска влада је једно време предлагала да се сакупи колекција римских натписа, па је од Момсена тражила да сарађује на том пројекту.

Међутим након француског одустајања пројекат је преузела Берлинска академија наука, која је пре тога сакупила колекцију грчких натписа.⁵⁾ Берлинска академија је дала стипендију Момзену, а 1844. године Фридрих Карл фон Савињи предложио је да он преузме цели посао сакупљања латинских натписа.⁶⁾ Међутим прошло је доста времена док тај план није коначно одобрен, а Момзен је у међувремену наставио да ради у Италији. Написао је меморандум о томе како мисли да треба да се сакупи збирка латинских натписа (Corpus Inscriptionum Latinarum) и како да је уређује.⁷⁾ Као пример сакупио је натписе из Самнијума, а 1852. објавио је натписе из Напуљске краљевине, па се тим радовима показао као главни ауторитет за тај посао.⁸⁾

Међутим током 1847. морао је да се врати у Немачку, прво у Шлезвиг, где је током мартовске револуције 1848. уређивао новине, у којима је подржавао да се Шлезвиг анектира Немачкој⁹⁾ и да се спроведе уставна реформа. При крају 1848. изабран је за професора грађанског права у Лајпцигу.¹⁰⁾ Током успона републиканаца 1848. залагао се за монархију и био је против републике, али када је гроф фон Бејст извршио државни удар Момзен је поново протествовао са својом карактеристичном храброшћу и независношћу.¹¹⁾ Био је због тога изведен пред дисциплински суд и отпуштен са универзитета.¹²⁾

Потражио је азил у Швајцарској, па је постао професор у Цириху.¹³⁾ Домаћинима се одужио великом монографијом о Римској Швајцарској. Највише времена проводио је писањем дјела Историја Рима (Römische Geschichte), од које су три тома изашла од 1854. до 1856.¹⁴⁾ Одједном је постао познат широм Европе. У том раду показало се да познаје релативан значај ствари, па је преко оснивања Рима прелазио само мало дотичући се дискусија на којима су други историчари тако много писали, али он је акценат дао паду Римске републике и великој политичкој борби, која је пратила тај пад.¹⁵⁾ Било је то ново читање старих познатих ствари и познатих људи, па је Цицерона описивао као „новинара у најгорем смислу речи”, Помпеја је сматрао обичним наредником, а Цезара је сматрао потпуним и савршеним, иако је Цезар у име демократије успоставио апсолутизам.¹⁶⁾ Трећи том Историје Рима завршавао се Цезаровом диктатуром. Књига никада није завршена. Момзен је био заузет пословима техничке природе, па није имао времена.

Берлинска академија наука одредила је 1854. године Момзена за главнога уредника збирке латинских натписа (Corpus Inscriptionum Latinarum).¹⁷⁾ Да би могао да обавља тај посао поставили су га 1858. за професора у Берлину. Први том Корпуса појавио се 1861, а пет следећих томова сам је уређивао.¹⁸⁾ Надзирао је мукотрпан рад других научника, које је сам научио својој методи. Ипак поред толиког рада нашао је времена да напише веће радове. Био је двадесет година секретар Берлинске академије наука. Добио је 1902. године Нобелову награду за књижевност за дело Историја Рима (Römische Geschichte).

Интересовао се за политику, па је био један од оснивача „Пруског годишњака”, најутицајнијега немачког политичкога часописа.¹⁹⁾ Дуго је био посланик прускога парламента.²⁰⁾ Био је националиста, подржавао је да Прусија анектира Шлезвиг. Током 1870. обратио се отвореним писмом Италији бранећи немачко питање.²¹⁾ Био је независнога карактера, па се није осећао добро ни под пруском влашћу. Волио је слободу, али је мрзио њене последице.²²⁾ Био је демократа, али је презирао гомилу.²³⁾ Попут многих идеалиста био је оштар критичар своје, али и других земаља.

Почасни је члан Српског ученог друштва од 1886. Почасни је члан Српске краљевске академије од 1892.

• Енциклопедија Британика, једанаесто издање, 1911, 683—684
• ОSN 17 (1901) 539–540 (Pk).
• Большая советская энциклопедия, Москва 3 16 (В. И. Кузищин).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Teodor Momzen