Удаја сестре Љубовића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

0001    Од како је свијет постануо,

0002    Није љепши цвијет процватио,

0003    Него што је овијех година

0004    Насред равна поља Невесиња,

0005    У дворима бега Љубовића

0006    Процватила Хајкуна ђевојка,

0007    Мила сеја бега Љубовића.

0008    Лијепа је, љепша бит’ не може:

0009    У струку је танка и висока,

0010    У образу б’јела и румена,

0011    Као да је до подне узрасла

0012    Према тихом сунцу прољетноме;

0013    Очи су јој два драга камена,

0014    А обрве морске пијавице,

0015    Трепавице крила ластавице,

0016    Руса коса кита ибришима;

0017    Уста су јој кутија шећера,

0018    Б’јели зуби два низа бисера:

0019    Руке су јој крила лабудова,

0020    Б’јеле дојке два сива голуба;

0021    Кад говори, канда голуб гуче,

0022    Кад се смије, канда сунце грије;

0023    Љепота се њена разгласила

0024    По свој Босни и Херцеговини.

0025    Њу ми просе многи просиоци,

0026    Осим свију двоји досадише:

0027    Једно ми је старац Мустаф-ага

0028    Из Крајине од Новога града,

0029    А друго је Зуко од Удбиње.

0030    У једно се вече састанули

0031    На просидби лијепе ђевојке:

0032    Старац даје хиљаду дуката,

0033    И сувише од злата тепсију,

0034    На тепцији исплетена гуја,

0035    На глави јој алем камен драги,

0036    Према ког се може вечерати

0037    У по ноћи, као у по дана;

0038    Зуко даје дванаест дуката;

0039    Јер у Зука нигђе ништа нејма,

0040    Осим сабље и дебела ђога,

0041    С којима се рани по крајини,

0042    Као соко с крил’ма по облаку.

0043    Тад’ брат сеји стаде бесједити:

0044    „О Хајкуна, мила сејо моја!

0045    „Тебе мајка како је родила,

0046    „Одмах те је другом нам’јенила;

0047    „Сад те просе многи просиоци,

0048    „Осим свију ови су најбољи,

0049    „Који су се у двору састали,

0050    „По имену старац Мустаф-ага

0051    „Из Крајине од Новога града,

0052    „У њег’ има благо небројено,

0053    „Раниће те медом и шећером,

0054    „А од’јеват’ свилом и кадифом;

0055    „А друго је Зуко од Удбиње;

0056    „Но у Зука нигђе ништа нејма,

0057    „Осим сабље и дебела ђога,

0058    „Сад ти бирај, мила моја сејо!

0059    „Кажи брату, за ког’ волиш поћи.”

0060    Сеја брату тихо одговара:

0061    „Вољан буди, мој рођени брате!

0062    „Ја ћу поћи за ког ме ти дадеш;

0063    „Ја б’ вољела за млада јунака,

0064    „Макар нигђе ништа не имао,

0065    „Нег’ за стара, макар богатога;

0066    „Није благо ни сребро ни злато,

0067    „Већ је благо, што је коме драго.”

0068    Братац сеју не шће послушати,

0069    Већ је даде преко воље њене

0070    За Мустафу старца од Новога.

0071    Кад Мустафа оде своме двору,

0072    Купи свате, да води ђевојку,

0073    И позивље од Удбиње Зука,

0074    Да му носи барјак пред сватов’ма.

0075    Скупише се кићени сватови,

0076    И одоше по л’јепу ђевојку.

0077    Кад дођоше двору ђевојачком,

0078    Ту сједише три бијела дана,

0079    А четврти данак устадоше,

0080    Поведоше лијепу ђевојку.

0081    Кад су били преко поља равна,

0082    Тад’ говори лијепа ђевојка

0083    А на уво свом ручном ђеверу:

0084    „Ој ђевере, мој злаћен прстене!

0085    „Које ми је суђен ђувегија?”

0086    Ђевер снаши тихо одговара:

0087    „Снахо моја, Хајкуна ђевојко!

0088    „Обазри се с десна на лијево,

0089    „Па погледај оног ихтијара

0090    „Штоно сједи, као ефендија,

0091    „У црвеном сниском тетривану,

0092    „Б’јела брада прси му покрила:

0093    „То је главом старац Мустаф-ага,

0094    „Оно ти је суђен ђувегија.”

0095    Тад’ ђевојка натраг се обрну,

0096    Кад га виђе од срца уздану,

0097    Пак ђевера опет запиткује:

0098    „Који оно јунак на ђогату,

0099    „Штоно барјак у рукама носи,

0100    „Црне брке уз образ привио?”

0101    Ђевер снаси право казиваше:

0102    „Оно јесте од Удбиње Зуко,

0103    „Који те је у браће просио,

0104    „Просио те, ал’ те нису дали.”

0105    Тад’ ђевојка на земљицу паде,

0106    Сви сватови дизат’ је до’дише,

0107    Најпослије старац Мустаф-ага,

0108    Ни један је подићи не може;

0109    А кад дође Зуко од Удбиње,

0110    Уд’ри барјак у земљицу чарну,

0111    Пак ђевојци пружи десну руку,

0112    Ђевојка се и сама подиже,

0113    И усједе зањга на ђогата.

0114    Онда Зуко окрену коњица

0115    И полеће преко равна поља,

0116    Као звј’езда преко ведра неба.

0117    Кад то виђе старац Мустаф-ага,

0118    Он повика гласом задављеним:

0119    „Шта гледате, кићени сватови,

0120    „Ђе ми хајдук однесе ђевојку?

0121    „Шта гледате, те не отимате?”

0122    А сватови сви у глас викнуше:

0123    „Нека носи кобац препелицу,

0124    „Нека носи, и јесте за њега;

0125    „А ти иди двору бијеломе,

0126    „За те није онака ђевојка.”

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

---

Udaja sestre Ljubovica