Устав Републике Србије (познат и као Митровдански устав), највиши политички и правни акт у Србији.

Устав Србије садржи преамбулу и нормативне одредбе (подељене на десет делова). У првом делу „Начела Устава” Србија је одређена као држава српског народа и свих грађана који у њој живе. Уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску. Главни град Републике је Београд. У службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Други део је посвећен људским и мањинским правима и слободама, а трећи део економском уређењу и јавним финансијама.

Четврти део носи назив „Надлежност Републике Србије”, а пети део „Уређење власти”. Народна скупштина Републике Србије је највише представничко тело и носилац уставотворне и законодавне власти. Председник Републике Србије изражава државно јединство. Влада Републике Србије је носилац извршне власти. Заштитник грађана је независан државни орган који штити права грађана. Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља. Судску власт врше судови, а Врховни суд Републике Србије је највиши суд. Високи савет судства Републике Србије је независан и самосталан орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија. Јавно тужилаштво је самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних и других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости. У шестом делу „Уставни суд” одређен је Уставни суд Републике Србије као самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе.

Седми део носи назив „Територијално уређење” и њиме се уређује покрајинска аутономија и локална самоуправа. Аутономне покрајине су Војводина и Косово и Метохија. У осмом делу „Уставност и законитост” одређено је да сви закони и други општи акти морају бити сагласни са Уставом. Девети део носи назив „Промена Устава”, а десети део је „Завршна одредба”.¹⁾

Уставотворну власт врши Народна скупштина Републике Србије. Предлог за промену Устава може поднети најмање једна трећина од укупног броја народних посланика, председник Републике Србије, Влада Републике Србије и најмање 150.000 бирача. О промени Устава одлучује Народна скупштина. Предлог за промену Устава усваја се двотрећинском већином од укупног броја народних посланика.

Ако Народна скупштина усвоји предлог за промену Устава, приступа се изради односно разматрању акта о промени Устава. Народна скупштина усваја акт о промени Устава двотрећинском већином од укупног броја народних посланика и може одлучити да га и грађани потврде на републичком референдуму. Народна скупштина је дужна да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања ако се промена Устава односи на преамбулу Устава, начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава.

Када се акт о промени Устава стави на потврђивање, грађани се на референдуму изјашњавају најкасније у року од 60 дана од дана усвајања акта о промени Устава. Промена Устава је усвојена ако је за промену на референдуму гласала већина изашлих бирача. Акт о промени Устава који је потврђен на републичком референдуму ступа на снагу када га прогласи Народна скупштина. Ако Народна скупштина не одлучи да акт о промени Устава стави на потврђивање, промена Устава је усвојена изгласавањем у Народној скупштини, а акт о промени Устава ступа на снагу када га прогласи Народна скупштина.

Ustav Srbije