Садржај
Ференц Пулски
| Ференц Пулски |
|---|
| Рођење: 17. септембар 1814. Прешов, Хабзбуршка монархија Смрт: 9. септембар 1897. Будимпешта, Аустроугарска Познат као: археолог, политичар и публицист |
Ференц Пулски (мађ. Ferenc fon Cselfalva und Lubócz Pulszky) (Прешов, 17. септембар 1814 — Будимпешта, 9. септембар 1897), мађарски археолог, политичар и публицист. Био је директор Народног музеја у Пешти и члан председништва Мађарске академије наука.
Биографија
Рођен је У Еперешу, сада Прешову у Словачкој. Студирао је право и филозофију у Еперешу и Мишколцу. Након студија много је путовао, а посебно га је привукла Енглеска. Та путовања описао је у делу Из дневника једнога Мађара, који путује по Великој Британији (Aus dem Tagebuch eines in GrossBritannien reisenden Ungarns, 1837) и због тога је постао члан Мађарске академије наука. Изабран је 1840. године за посланика Угарске дијете (парламента). Био је 1848. министар финансија у угарској влади, а онда је исте године прешао у Беч, где је био министар финансија под покровитељством Пала Антала Естерхазија.
Међутим, пошто се сумњало да сарађује са мађарским револуционарима, да би избегао хапшење побегао је у Будимпешту. Постао је активни члан мађарског револуционарног комитета, али након слома Мађарске револуције побегао је из земље и придружио се Лајошу Кошуту у Енглеској. Са Кошутом је отишао и пропутовао САД. Заједно са својом женом о тим путовањима написао је 1853. књигу у три свеска: Бело, црвено, бело (White, Red, Black). У одсуству осуђен је у Мађарској 1852. на смрт. Отишао је 1860. године у Италију, где се придружио Гарибалдију. Учествовао је 1862. у Гарибалдијевом походу на Аспромонте, али након заробљавања био је интерниран у Напуљу.
Када му је аустријски цар дао амнестију вратио се 1866. у Мађарску и поново се активно бавио политиком. Био је посланик у Угарској дијети од 1867. до 1876. и поново 1884.
Поред политичке активности био је председник књижевне секције Мађарске академије наука. Истакао се и археолошким истраживањима, па је постао директор Националног музеја у Будимпешти. Свој велики утицај у Мађарској користио је да би промовисао уметност и науку, али и либералне идеје. Умро је 9. септембра 1897.
Написао је и дела: Јакобинци у Угарској (Die Jacobiner in Ungarn, Лајпциг, 1851), Мој живот и моје време (Életem s korom, Пешта, 1880).
Почасни је члан Српског ученог друштва од 1885. Почасни је члан Српске краљевске академије од 1892. Написао је аутобиографију Életem és Korom. 4 vol. Budapest 1880–1882.