Хамилкар Барка¹⁾ (око 279. пре Христа²⁾ до 229. пре Христа), картагињански војсковођа и државник. Отац је Ханибала, Хасдрубала Барке и Магона Барке. Његов зет је био Хасдрубал Лепи. Командовао је картагињанским снагама на Сицилији 247–241. пре Христа крајем Првога пунскога рата. Водио је успешан герилски рат против римске војске на Сицилији. Успешно је водио Најамнички рат против побуњених најамника у Картагини. Након победе над најамницима и побуњеним Либијцима кренуо је 237. пре Христа у Иберију (Шпанију), где је покорио многа племена и положио темеље картагињанске империје у Иберији.

Након поморске битке код Дрепане 249. пре Христа Картагињани су били поморски надмоћни. Римљани су изгубили две флоте, али контролисали су највећи део Сицилије. Картагињани су држали само Лилибај и Дрепане, који су били изоловани од осталога дела Сицилије. Картагињани нису искористили своју поморску надмоћ понајвише због рата који је Ханон Велики водио са номадским племенима у Нумидији. По окончању тога рата Хамилкар Барка је 247. пре Христа именован за заповедника картагињанских снага на Сицилији.³⁾ До доласка Хамилкара Картагињани су чак и везу између своја једина два града на Сицилији успостављали преко мора. Хамилкар је по доласку почео да пустоши италијанску обалу. Након пустошења Локрија и Брутија заузео је брдо Херкту, стратешки важно место између Ерикса и Панорма.⁴⁾

Хамилкар Барка је у Херкти успоставио базу са целом својом војском од око 20.000 најамника. База се налазила усред непријатељске територије, близу Панорма, једнога од најзначајнијих градова под контролом Римљана. База је имала малу сигурну луку, која је омогућавала не само одржање везе, него је служила као полазиште за пустошења италијанске обале све до Куме у Кампанији.⁵⁾ Три године је Хамилкар изводио герилске операције против римске војске из те базе.⁶⁾ Потпуно је парализирао целу непријатељску војску, тако да нису могли да спроведу своје планове о заузимању Дрепана или Лилибаја. Хамилкарова војска је очврсла свакодневним герилским операцијама. Успешним и сталним операцијама успео је да формира високо дисциплиновану војску. Римљани су у једном тренутку окупили 40.000 војника са циљем да отерају Хамилкара са Херкете, али нису у томе успели. Рат против мале Хамилкарове војске исцрпљивао је римску војску и средства.

Након три године успешнога ратовања 244. пре Христа преместио се до планине Ерикс, који је Римљанима служио као база за операције против Дрепана.⁷⁾ Заузео је један град на Ериксу, на пола пута између два римска гарнизона, једнога на врху, а другога у подножју Ерикса.⁸⁾ Та римска војска која је опседала Дрепане сама се нашла под опсадом. Ипак Хамилкар је имао велике проблеме јер је Картагина готово потпуно повукла флоту. Иако га Римљани никада нису победили Хамилкар је почео да се суочава са незадовољством својих најамника, па је морао да им даје обећања, чије неиспуњење ће бити узрок каснијега Најамничкога рата. Римљани су схватили да због једнога одличнога војсковође никако не могу да добију копнени рат, а поред тога били су финансијски потпуно исцрпљени сталним одливом средстава. Одлучили су ипак да поново изграде флоту, али пошто је државна благајна била празна Римљани су тражили од виђенијих и богатијих људи да дају свој допринос изградњи флоте обећавајући да ће након рата бити обештећени.⁹⁾ На тај начин Римљани су 242. пре Христа изградили флоту од 200 бродова са четири реда весала (квинкирема).

Када су Римљани изградили нову флоту победили су картагињанску флоту 241. пре Христа у бици код Егатских острва. Картагињани након тога пораза нису више могли да снабдевају војску Хамилкара Барке на Сицилији, па су због тога њему препустили да одлучи шта да се даље ради.¹⁰⁾ Хамилкар је склопио са Римљанима мировни споразум, по коме су Картагињани морали да напусте Сицилију и да плаћају ратну одштету. Иако је Гај Лутације Катул тражио да Картагињани положе оружје пре напуштања Сицилије Хамилкар није на то пристао. Хамилкар је са својим плаћеницима дошао у Лилибај и одмах је дао оставку и команду је предао Геску, који је био задужен за пребацивање најамника у Африку.

Влада Картагине суочавала се са великим финансијским проблемима након окончања Првога пунскога рата. Били су исцрпљени самим ратом, а морали су и да плаћају ратну одштету Римској републици. У Африку се вратило и 20.000 најамника којима је Картагина дуговала много новца, а то дуговање је отежано и Хамилкаровима обећањима, које је давао на Сицилији када се суочавао са незадовољством најамника. Влада Картагине је покушала да превари најамнике и исплати им само део онога што им је дуговала, па је због тога избио Најамнички рат, који је трајао од 240. пре Христа до 237. пре Христа. Најамницима су се придружили и либијски градови, који су били оптерећени огромним порезима. Док је главни командант у рату са најамницима био Ханон Велики Картагина, Утика и Хипакрит нашли су се опкољени, а све остало је било под контролом побуњених најамника и Либијаца. Картагињани су због Ханонове неспособности Хамилкара Барку именовали за другога команданта.¹¹⁾

Дали су му 70 слонова, преостале плаћенике и дезертере из плаћеничке војске. Укупно је имао 10.000 војника.¹²⁾ Већ у првом походу био је веома успешан. Неочекивано је напао, обесхрабрио непријатеља и Утику ослободио опсаде.¹³⁾

Хамилкар је успео да своју војску преко једне плаже преведе на другу страну реке Баграде. Одмах након преласка побуњеници су из оближњега града и из Утике дошли са 25.000 војника и мислили су да се Картагињани и Хамилкар налазе у замци. У бици на реци Багради Картагињани су победили захваљујући лукавој тактици Хамилкара Барке. Напред је распоредио слонове, иза њих коњицу, па лаконаоружане и на крају хоплите. Наредио је да се пред непријатељем повуку и да након тога обрну бојни распоред.¹⁴⁾ Непријатељ је помислио да се Картагињани повлаче у страху, па су кренули за њима коњицом. Када се коњица нашла пред хоплитима морала је да се повуче и да улеће и прави метеж у властитим редовима. За њима је ишла картагињанска војска у бојном поретку и лако су победили војску која је била разбијенога бојнога поретка. Око 6.000 Либијаца је погинуло, а 2.000 је заробљено.¹⁵⁾ Остали су побегли. Након тога Хамилкар Барка је освојио мост на реци Багради и неколико градова. Био је то велики преокрет у Најамничком рату.

Касније се Хамилкарова позиција побољшала, када је на његову страну прешао Нарава са нумиђанском коњицом. Захваљујући томе победио је у једној великој бици, у којој је погинуло је 10.000 непријатељских војника, а 4.000 их је заробљено.¹⁶⁾ Хамилкар је заробљене пустио да иду кућама или да се придруже његовој војсци. Тај благи поступак према заробљенима био је срачунат на то да се непријатељи лакше предају не бојећи се освете. Вође најамника су због тога започели са серијом злочина да би присилили и другу страну на исти поступак, у чему су и успели. Најамници су заробљенима Картагињанима секли руке и ноге, мучили их и живе бацали у јаме, па је онда и Хамилкар Барка заробљенике бацао под слонове.¹⁷⁾

Вође најамника Матос и Спендије избегавали су равницу. Заузимали су брда и уске пролазе и добро су изводили нападе, али недостајала им је тактичка вештина. Хамилкар Барка их је побеђивао у више одвојених сукоба. Одсекао би и опколио много непријатељске војске и онда би је уништио. Понекад би непријатељу нанио велике губитке намамивши их у заседу, а понекад би изазивао панику појавивши се када га најмање очекују.¹⁸⁾ Хамилкар Барка је коначно изненадио најамнике, сатеравши их у изузетно неповољан положај, да нису смели да нападну Картагињане, али нису могли ни да се извуку.¹⁹⁾ Довео их је у такав положај да се нису усуђивали да крену у битку, а нису могли ни да побегну. Потпуно их је опколио кољем и јарком да су ту остали без хране. Ту је побио око 40.000 побуњеника. Међутим и након такве победе побуњеници су још увек имали довољно војске за наставак рата, тако да су остварили победу у једној бици искористивши Хамилкарову необазривост. Након тога пораза картагињански сенат је помирио Хамилкара и Ханона Великога. После тога Картагињани су победили најамничку војску у једној одлучујућој бици 237. пре Христа окончавши Најамнички рат.

Мало се зна о Хамилкару Барки након окончања Најамничкога рата. Према Полибију Хамилкар је одмах отишао у Шпанију. Према Апијану био је оптужен од стране политичких непријатеља, али успео је да се обрани захваљујући подршци водећих људи, а међу њима је Хасдрубал Лепи био најпопуларнији.²⁰⁾ Тај политички савез Хасдрубал је цементирао женидбом са Хамилкаровом ћерком.²¹⁾ Међутим Хојо сматра да је Хамилкар био оптужен раније, одмах након повратка са Сицилије.²²⁾ Хамилкар је након тога једно време заједно са Ханоном Великим учествовао у рату са Нумиђанима.²³⁾ Током Најамничкога рата најамници су заузели Сардинију, а када су по окончању рата Картагињани намеравали да поврате власт најамници су се обратили Риму нудећи им острво. Римљани су заузели Сардинију, а Картагини су наметнули плаћање 1.100 таланата да би избегла рат због Сардиније.²⁴⁾ Најамници су раније били заузели Сардинију, али тада се Рим није мешао, јер није желео потпуни пораз Картагине. Хојо претпоставља се да су Хамилкарове припреме за иберски поход и обнова картагињанске моћи имале утицај на Римљане да одједном траже Сардинију за себе.²⁵⁾ Хамилкар је захваљујући популарности након окончања Најамничкога рата, политичким савезима и богатству створеном ратним пленом добио народну подршку за неограничени мандат у Иберији (Шпанији).²⁶⁾ Хамилакар је 237. пре Христа отишао у Гадес (Кадиз) у Иберији (Шпанији) заједно са својим зетом Хасдрубалом Лепим. Претпоставља се да је кренуо са око 20.000 војника.²⁷⁾

Током осам година ратовања од 237. пре Христа до 229. пре Христа поставио је темеље картагињанске империје у Иберији (Шпанији). У почетку је ратовао у Андалузији, која је била изузетно плодна, а у околини су били изузетно богати рудници сребра око реке Рио Тинто, око 100 км северозападно од Гадеса (Кадиза).²⁸⁾ Сукобио се са Иберима, Тартесијанцима и келтским најамницима.²⁹⁾ Након победе над келтским најамницима освојио је подручје од Гадеса до тартесијских рудника сребра, односно доњи ток Гвадалкивира и тада је почео да кује квалитетан сребрени новац.³⁰⁾ Након тога сукобио се и победио Инорта, који је располагао са 50.000 војника.³¹⁾ Након тога освајао је делом дипломатијом, а делом војним средствима. Освојио је сребрне руднике Сијера Морене. Почео је да шаље у Картагину новац, оружје, војнике и коње. Посебно су се истицали сребрни предмети из Иберије. Најпре је освојена долина Гвадалкивира, а нешто касније је основао нови главни град Леуке Акру (вероватно Аликанте). Нова империја је била изузетно богата, а у рату и освајањима добијао је много ратнога плена за своју војску. Империја у Иберији компензирала је губитак Сардиније и стварала је базу за обнову картагињанске моћи. За мање од десет година након два тешка исцрпљујућа рата Хамилкар Барка је Картагину учинио поново просперитетном, богатом и моћном силом. Сматрао је да ће Римљани опет једном да интервенишу против картагињанских интереса, па због тога Картагина мора да буде довољно јака да би спречила такве интервенције.³²⁾

Погинуо је 229. пре Христа. Према Апијану локална племена су испред војске возили много кола натоварених дрвима.³³⁾ Када су дошли близу Хамилкарове војске запалили су дрва и повезли запаљена кола са дрвима у свим смеровима. Хамилкарова војска се поколебала, па је у бици много њих погинуло, укључујући и Хамилкара Барку.³⁴⁾ Као гувернер картагињанске Иберије наследио га је зет Хасдрубал Лепи. Према Диодору док је опседао Хелику послао је највећи део своје војске и слонова на зимовање, а он је наставио опсаду са мањим снагама.³⁵⁾ Краљ Ориса (Оретана) је дошао тобоже да помогне Хамилкару, а заправо да помогне опседнутима. Присилио је Хамилкара и његову војску да се даду у бег.³⁶⁾ Хамилкар Барка је бежао са сином Ханибалом и пријатељима и наредио је да се раздвоје, тако да је на себе преузео потеру. Током бега удавио се приликом преласка преко снажнога речнога тока.³⁷⁾

Хамилкар Барка губитак Сицилије у Првом пунском рату није сматрао коначним, него је само чекао погодну прилику. ³⁸⁾ Губитак Сардиније и тешко кршење споразума од стране Рима изазвало је велики бес код Хамилкара и ојачало његову одлучност да се освети.³⁹⁾ Стварање картагињанске империје у Иберији (Шпанији) представљало је базу за будућу освету Риму.⁴⁰⁾ Своју мржњу према Риму и жељу за осветом усадио је и у душу свога сина Ханибала. Одвео је тада деветогодишњега Ханибала да се пред олтаром над жртвеном животињом закуне да никада неће бити пријатељ Рима.⁴¹⁾

Имао је најмање три ћерке и три сина:

• Ханибал Барка, који је започео Други пунски рат
• Хасдрубал Барка, који се истакао у Другом пунском рату
• Магон Барка, који се истакао се у Другом пунском рату
• једна његова ћерка била је удана за Бомилкара, који је био суфет Картагине
• друга ћерка је била удана за Хасдрубала Лепога
• трећа ћерка била је удана за нумиђанскога вођу Нараву

• Полибије, Историје
• Тит Ливије
• Апијан, Историја Рима
• Диодор са Сицилије, Историјска библиотека
• Непос, Хамилкар
• H.H.Scullard, The Carthaginians in Spain, Cambrige Ancient History 8, 2008
• Dexter Hoyos, Hannibal's Dynasty: Power and Politics in the Western Mediterranean, 247-183 B.C.,Oxford University Press, 2005, ISBN 0-415-35958-9

Hamilkar Barka