Ђока Влајковић
Рођење: 15. март 1831. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 29. август 1883. Београд, Краљевина Србија

Ђока Влајковић или Ђорђе С. Влајковић (Београд, 15. март 1831 — Београд, 29. август 1883), српски пуковник и добротвор. Истакао се у Српском народном покрету 1848—1849, Кримском рату, бомбардовању Београда 1862. и за време српско-турских ратова.

Ђорђе Влајковић је рођен према једном извору 3/15. марта 1831. према једном извору у Београду,¹⁾ а према другом у Аустроугарској.²⁾³⁾⁴⁾ Син је Тодора Влајковића из Призрена.⁵⁾ Остао је без оца 1839, а 1845. остао је и без мајке.⁶⁾ У Београду је завршио основну школу и уписао се на Лицеј, али губитак родитеља омео га је у даљем школовању.⁷⁾ Обратио се начелнику српске војске Кости Ранисављевићу, који га је уписао у војску.⁸⁾ Послали су га 1845. у јункерску војну школу у Русији, али није познато да ли је похађао ту школу.⁹⁾ Ступио је у аустријску војску, у којој је 1847. добио чин потпоручника.¹⁰⁾ Током Српског народног покрета 1848/1849. придружио се као добровољац јединицама Стевана Книћанина.¹¹⁾ Јуначки се борио против Мађара и посебно се истакао при одбрани варадинског моста на Србобрану.¹²⁾ Ту је добио своје прво одликовање-медаљу за храброст. На крају рата вратио се са добровољцима у Србију.¹³⁾

Брзо након тога отишао је 1851. године у Букурешт у руски штаб, где га је руски генерал Лидерс примио у војску по препоруци руског конзула.¹⁴⁾ Са том јединицом отишао је у Русију и ту је даље изучавао војне вештине.¹⁵⁾ Већ током 1854. имао је прилике да учествује у Кримском рату и да покаже своје војне вештине.¹⁶⁾ Већ након прве битке унапређен је у официра, а онда је постао и капетан.¹⁷⁾ Када је 1855. био рањен приликом одбране једне севастопољске батерије, велики кнез Константин је са себе скинуо крст и ставио га на Влаковића, одавајући му почаст због исказаног јунаштва.¹⁸⁾ У рату је изгубио ногу до колена, па се дуго лечио у углавном у Одеси, а када је оздравио вратио се у војску.¹⁹⁾ Када је завршио Кримски рат вратио се у Србију са чином капетана и са руском пензијом.²⁰⁾

Сакати Ђока Влајковић живео је мирно у Београду и обрађивао је своју башту.²¹⁾ Ипак био је познат властима да окупља не само друштво склоно нереду него и разне политичке агитаторе против кнеза Михаила.²²⁾ За време инцидента на Чукур-чесми 15. јуна 1862.²³⁾ подстицао је народ да напада Турке и истакао се у организовању бећара, који су започели напад на џамију, у коју су се склонио одред Турака.²⁴⁾²⁵⁾ Кнез Михаило Обреновић је онда Ђоку Влајковића поставио за заповедника најважније стратешке тачке испред града.²⁶⁾ На том месту примио је 19. јуна 1862. делегацију панчевачких Срба, која му је уручила сабу као признање за јунаштво приликом одбране Београда од Турака.²⁷⁾ Био је једно време управник болнице.²⁸⁾ Поново је окупљао око себе опозицију кнезу Михаилу, па је постао члан Уједињене омладине српске и успоставио је везу са црногорским кнезом Николом.²⁹⁾ Посебно се залагао за рат са Турцима и ослобођење Косова, па је за време намесништва (1868—1872) био принуђен да поднесе оставку.³⁰⁾³¹⁾

Ђока је и даље био активан члан омладинских ослободилачких организација и цело време је радио за ослобађање и уједињење српства.³²⁾ Сарађивао је и био пријатељ Светозара Милетића.³³⁾ Одмах након избијања Невесињске пушке 1875. организовао је добровољачке чете.³⁴⁾ У јулу 1875. у Београду је основан „Главни одбор за помагање устанка” под његовим вођством.³⁵⁾ У то време имао је од српске владе одобрење за такву делатност.³⁶⁾ Бринуо се не само о слању добровољаца, него и оружја и муниције.

Унапређен је маја 1876. у чин мајора, али након првога успешнога похода у Првом српско-турском рату и храбрости, коју је показао у Бијељини, Рачи и Малом Зворнику већ у августу 1876. унапређен је у чин потпуковника и награђен је Таковским крстом.³⁷⁾³⁸⁾ Предводио је лево крило Дринске дивизије Ранка Алимпића и након тешког заузимања Раче продро је све до Бијељине.³⁹⁾ Постао је незадовољан и нестрпљив, јер у дринској војсци није било прилике за јуначке подвиге, па је желео да оде да ратује код Делиграда код генерала Черњајева.⁴⁰⁾ Отишао је 19. августа из дринске дивизије у Београд, где је успео да добије дозволу да га прекомандују у ибарску војску.⁴¹⁾ Крајем 1876. унапређен је у пуковника. Учествовао је и у Другом српско-турском рату и организовао је и предводио добровољце као пуковник добровољачких јединица.⁴²⁾ Учествовао је у првим редовима у борбама за Пирот, Белу Паланку, Власотинце и друге градове.⁴³⁾

Након завршетка рата био је пензионисан октобра 1879.⁴⁴⁾ Био је један од највећих српских добротвора. Цели свој иметак оставио је за просветне сврхе.⁴⁵⁾ Његов иметак је између два светска рата био процењен на 6 милиона динара, а радило се о плацевима на данашњем Тргу Николе Пашића и на Врачару.⁴⁶⁾ Умро је 17/29. августа 1883. године у Београду.

• Ђока Влајковић, Српска зора, Беч, 1876, стр. 178—179
• Мира Софронијевић, Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.
• Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Београд, 1937.
• Љиљана Миленковић, Срце за војску и науку, Политикин забавник (2009) бр. 2982
• Милорад Екмечић, Српски народ у Турској од средине 19. века до 1878, Историја српског народа, књига 5, том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 449—526
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, том 4, Београд, стр. 1131
• Милева Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића, Београд, 1892.

Djoka Vlajkovic