Јован Стојковић Бабунски односно Војвода Бабунски (Мартолци, 25. јануар/6. фебруар 1878¹⁾ — Велес, 17. фебруар 1920), четнички војвода. Надимак Бабунски је добио по планини Бабуни.

Рођен је 25. јануара/6. фебруара 1878. године у месту Мартолци, у области Азот, код Велеса, под планином Бабуном,²⁾ од оца Стојилка по занимању замљорадника.³⁾ Велес је у то време био српски град, али су га Бугари ускоро претворили у центар за своју пропаганду.⁴⁾

Почео је да иде у школу тек у десетој години.⁵⁾ Због тешког стања тадашњег школства у тој области, често је мењао школе. Основну школу је најпре учио у селу Оморану, па затим у Велесу, у коме се у то време налазило бугарско утврђење,⁶⁾ где га је бугарски учитељ одмах прекрстио у Ивана Стојкова. Затим у селу Војницу, да би четврти разред завршио у Богумили.

И поред тешког материјалног положаја, отац га је 1889. преко конзулата у Скопљу послао у Београд да похађа богословско-учитељску школу, тек отворену после српско-бугарског рата 1885—1886, за Србе из Турске, где је примљен као питомац Друштва Св. Саве. У тој школи му је један од васпитача био познати национални радник Милош С. Милојевић.⁷⁾ Другови му по месту рођења дају надимак Мартолац. Од 1891. похађао је богословско-учитељску школу, тада тек отворену за Србе из неослобођених крајева. По њеном затварању 1892. прешао је у Ваљево, где је завршио нижу гимназију. После тога уписао је учитељску школу у Нишу, а након завршеног другог разреда вратио се у Београд, где је 1896. довршио државну учитељску школу.⁸⁾⁹⁾

У то време у Старој Србији и Македонији бугарска терористичка акција је доживљавала свој врхунац, а српски народ је преживљавао своје најтеже тренутке.¹⁰⁾ Основни задатак бугарске акције било је уништавање свега што је српско, спаљивали су и сахрањивали живе људе, опустошили су села.¹¹⁾ У време када је Бабунски постао српски учитељ у селу Теову,¹²⁾ надомак Бабунске клисуре,¹³⁾ сви српски учитељи и свештеници на тим просторима били су мета бугарских напада,¹⁴⁾ док су родитељима бранили да децу шаљу у школе.¹⁵⁾

в. Четничке војводе

После слома устанка у Крушеву 1903. био је присиљен да емигрира у Србију. У Врању је организовао чету од 35 људи. Године 1905. поново је прешао српско-турску границу и вратио се у велешку област где је започео са четовањем. Тада је добио име војвода Бабунски, по планини Бабуни у чијој се околини његова чета обично налазила. У тој области водио је тешке борбе, не само против Турака, него и против бугарских комита. Као и друге четничке војводе, коришћење псеудонима имао је за циљ да заштити себе и своју породицу од турске и бугарске одмазде.¹⁶⁾ Стеван Димитров, међу бугарашима називан македонским краљем, завео је страховладу у Велешком крају. За сваки контакт са српским четама претио је смрћу. Тада је брату војводе Бабунског, Темељку Стојковићу изрекао смртну казну.¹⁷⁾

Уз друге војводе: Глигора Соколовића из околине Прилепа, Тренка Тујановића, Јосифа и Михаила из Брода, Јована Долгача, Василија Трбића и Цену Марковића, после борби на Орешким ливадама (мај 1905),¹⁸⁾ на планини Мукос (20. јуна 1905), Мовнатцу (18. август 1905),¹⁹⁾ Теовском пољу, Смилевцу и Дренови од 1905. до 1907. успео је да ослободи десну обалу Вардара. После тога Турци су од њега тражили дозволу да обиђу своја имања на тој обали Вардара.²⁰⁾ Користио је герилски начин борбе против непријатеља.²¹⁾ Био је најуспешнији војвода, који је највише времена проводио на терену, учествовао је у највише борби и увек побеђивао.²²⁾ Посебно га је хвалио шеф горског штаба Павле Блажарић Бистрички.²³⁾ У села која су комите покушали да бугаризују, поново је уводио српску црквено-школску организацију. Није одустао од борбе ни кад су му Бугари ухватили жену и мучили је.

После Младотурске револуције и доношења Хуријета, турског устава из 1908. којим је објављено опште помирење и гарантована равноправност свих грађана Турске, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање, распустио је четнике, сишао са планине и наставио са просветним радом. Међутим, Турци му нису могли опростити што је био четнички војвода.

Септембра 1909. ступио је на снагу Закон о сузбијању четничке акције у румелијским вилајетима. Њиме је младотурска влада дала најшира овлашћења војсци и полицији, а сва одговорност је падала на сељаке и села у чијим су атарима пронађене чете. Доношењем овог закона започета је акција обезглављивања хришћана јер је под удар закона могао да потпадне сваки виђенији Србин, Грк или Бугарин.²⁴⁾ Половином 1910, када су убијени Глигор Соколовић и бугарски војвода Васил Аџарларац, ухапшен је и осуђен на десет година робије. На путу до затвора, мада је био везан, успео је да побегне и да пребегне у Србију.²⁵⁾

Године 1912. нашао се на челу елитних четничких јединица у балканским ратовима,²⁶⁾ заједно са војводом Вуком.²⁷⁾ Четници су због познавања терена наступали као претходница српске војске. Још у првим данима рата добио је златну медаљу за храброст. У Кумановској бици учествује са 1.500 четника, под командом војводе Вука. За време битке код Сртевице је рањен у ногу у току ноћи између 23. и 24. октобра/5. и 6. новембра 1912. године и после тога је лечен у Врањској болници. У Другом балканском рату 1913. учествао је са својим људима у Брегалничкој бици.²⁸⁾ После балканских ратова, постао је чиновник у Министарству просвете²⁹⁾ и црквених дела у Велесу.

Непосредно пре него што је Аустроугарска објавила рат Србији налазио се у Београду. Јула 1914. радио је на окупљању четника. Заједно са Војиславом Танкосићем је веома брзо успео да организује добровољце у одбрани Београда, код железничког моста на обали Саве. Захваљујући највише њему, Београд није пао још првих дана напада.³⁰⁾ После првих сукоба послали су га поново на југ, јер су Бугари поново почели са нападима.³¹⁾

Истакао се на Солунском фронту.³²⁾ Министарство унутрашњих дела Краљевине Србије именовало га је за команданта „Летећег жандармеријског одреда”³³⁾ са којим је извео низ успешних акција.³⁴⁾ Његов добровољачки одред jе све до 14/27. новембра 1915. бранио Качанички кланац од бугарских војника.³⁵⁾ Када је на јесен 1915. српска војска почела да се повлачи у Албанију, он је остао да брани Битољ и Бабуну.³⁶⁾

Крајем 1915, приликом повлачења француске војске из јужне Србије, према Егејском мору, „Летећи одред” се нашао у саставу 8. пука афричких ловаца, 122. дивизије, и извршавао одговорне задатке у области Ђевђелије. На врху Оджа Тепе заслужио је високо одликовање Француске јер је помогао једном њиховом батаљону да се прикључи матичној јединици. „Летећи одред” је имао непроценљиве заслуге за француске јединице истурене према бугарским положајима, које су слабо познавале терен.³⁷⁾

У мају 1916. добио је задатак да са својим четницима и деловима 8. афричког ловачког пука зађе у непријатељску позадину како би прикупљао информације и нападао непријатеља. Са добијеним наоружањем и опремом упутио се у западну Македонију. Био је стациониран јужно од Преспанског језера са задатком да блокира пут Корча—Лерин како би спречио везу између пронемачке владе у Атини и аустроугарских штабова у Македонији.

У децембру 1917. године са својим људима успешно је неутралисао немачки моторни чамац у Преспанском језеру, који је био претња француским јединицама.³⁸⁾

Демобилисао се 1918. године и вратио у Велес. По завршетку Првог светског рата постављен је за секретара министра унутрашњих послова.³⁹⁾

Добитник је највиших српских и француских војних одликовања,⁴⁰⁾ као што су Карађорђева звезда са 4 мача (1918), француски Ратни крст са три палме, Златна медаља за храброст са две легије части, Споменица из 1913, руски Крст Светог Ђорђа, четвртог степена и две медаље четвртог степена.⁴¹⁾ Престолонаследник Александар Карађорђевић га је произвео у чин поручника.⁴²⁾ Био је познат као веома скроман, без хвалисања, не тражећи никакве награде, све задатке је извршавао без поговора.⁴³⁾ Народ га је волео, како из његовог краја тако и сви они који су долазили у контакт са њим,⁴⁴⁾ а због изузетне храбрости и интелигенције и певао песме о њему.

Умро је од грипа 17. фебруара 1920, окружен својом многобројном породицом у Велесу и у истом месту је сахрањен следећег дана.⁴⁵⁾ У Велесу му је Удружење резервних официра, између два светска рата 1924. подигло споменик,⁴⁶⁾ који су 1941. порушили бугарски окупатори.

Његов револвер марке „Гасер” се чува у Историјском музеју Србије.⁴⁷⁾

• Четничке војводе
• Указ о одликовању четничких војвода (1913)

• Симо Живковић, Сакупи се једна чета мала, Српско наслеђе, број 12, НИП „Глас”, 1998.
• Станислав Краков, Пламен четништва, 1930.
• У Историјском музеју изложба оружја и војне опреме, Танјуг, РТВ, 20. 2. 2012.
• Јован Хаџи-Васиљевић, Споменица Јована С. Бабунског, Нови Сад, 1921.
• Јован Хаџи-Васиљевић, Покрет Срба и Бугара у Турској, Београд, 1908.
• Војвода Бабунски витез без страха и мане, Политика, број 4317, уредник Миломир Миленовић, 19. 2. 1920.
• Јован Бабунски на Солунском фронту, Политика, број 4318, уредник Миломир Миленовић, 20. 2. 1920.
• Владимир Илић, Србију звали „Божја кућа“, уредник Славица Јововић, Глас јавности, НИП „Глас” д.о.о., Београд, 2. 3. 2003.
• Владимир Илић, Борбе на Вуксану и Китка, уредник Славица Јововић, Глас јавности, НИП „Глас” д.о.о., Београд, 9. 3. 2003.
• Владимир Илић, Последње четничке жртве, уредник Славица Јововић, Глас јавности, НИП „Глас” д.о.о., Београд, 18. 3. 2003.
• Владимир Илић, Први горски штабови, уредник Славица Јововић, Глас јавности, НИП „Глас” д.о.о., Београд, 3. 3. 2003.
• Владимир Илић, Борбе на Челопеку, уредник Славица Јововић, Глас јавности, НИП „Глас” д.о.о., Београд, 6. 3. 2003.
• Новица Пешић, Летећи одред, Вечерње новости, Компанија Новости, 4. 10. 2006.

Jovan Babunski