Љуба хајдук-Вукосава је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

0001    Подиже се Туре од Удбиње,

0002    Од Удбиње крваве крајине,

0003    Младо Туре Боичић Алиле,

0004    Подиже се у лов у планину,

0005    И он узе слуге и левере,

0006    И поведе хрте и огаре;

0007    Лов ловио три бијела дана,

0008    Лов ловио, ништа не добио;

0009    А кад трећи бјеше око подне,

0010    Таде добар шићар задобио,

0011    Уватио хајдук-Вукосава

0012    Од приморја мјеста питомога.

0013    Још се вали Боичић Алиле:

0014    „Хоћу њега ка цару водити,

0015    „И хоћу га цару поклонити.”

0016    Па га не ће ка цару водити,

0017    Но га баци у ледну тамницу,

0018    Ту тамнова три године дана.

0019    Кад хајдуку мука одољела,

0020    Он дозивље Боичић-Алила:

0021    „Ој Турчине, Боичић-Алиле!

0022    „Ну дај мене лист књиге бијеле

0023    „И калема, чим се књиге пишу,

0024    „Е ћу писат’ једну ситну књигу,

0025    „Да је пошљем мајци и љубовци.”

0026    То је Алил њега послушао,

0027    Даде њему лист књиге бијеле

0028    И калема, чим се књиге пишу;

0029    Хајдук пише књигу на кољену:

0030    „Стара мајко, не надај се у ме,

0031    „Вјерна љубо, преудаји ми се.”

0032    А кад књига у приморје дође,

0033    Заплака се и сестра и мајка,

0034    Љуба му се гротом насмијала,

0035    Па пошета низ чаршију млада,

0036    Докле дође бемберу Михату,

0037    Па Михата била братимила:

0038    „Богом брате, Михате бембере!

0039    „Обриј мене русу косу с главе,

0040    „Остави ми делијнске перчине.”

0041    То јој Михат за Бога примио,

0042    Те јој русу косу обритвио,

0043    Остави јој делијнске перчине;

0044    Она млада у дворе се врати,

0045    На се баца одијело дивно:

0046    Обукла је ковчали чакшире,

0047    Па обуче памукли кошуљу,

0048    А по њојзи од злата кошуљу,

0049    Да од пота не штети кошуљу;

0050    Па обуче црвену доламу,

0051    На доламу пуца с обје стране,

0052    Свако пуце од по литре злата,

0053    Ама што је пуце под гриоцем,

0054    У њем’ има двије литре злата,

0055    Забурмано, па се одбурмава,

0056    Те њим влашче пије вино ладно;

0057    Па обуче токе позлаћене,

0058    Опаса се мукадем-појасом,

0059    А за појас двије пушке мале,

0060    У златан су калуп саљеване,

0061    А међу њих јатагана златна;

0062    А на главу калпак и челенке,

0063    Један калпак, седам челенака;

0064    Па оседла коња дебелога,

0065    Оседла га седлом сребрнијем,

0066    Па га покри чохом до кољена,

0067    Од кољена ките до копита,

0068    Пригрну га суром међедином,

0069    Заузда га ђемом од челика,

0070    О врату му бисер објесила,

0071    Ситан бисер и камење драго,

0072    Кад он иде ноћи у поноћи,

0073    Да се види њему путовати,

0074    У по ноћи, као усред подне;

0075    Па се коњу на рамена баци,

0076    А довати тешку топузину,

0077    Па ми топуз у висине баца,

0078    А вата га у бијеле руке;

0079    Нагна коња низ чаршију млада,

0080    Удара га десном бакрачлијом,

0081    Колико ми скаче полагано,

0082    Испод ногу камен излијеће,

0083    На дућане туче базерђане,

0084    Докле дође побратиму своме,

0085    Побратиму, бемберу Михату,

0086    Па је њему била бесједила:

0087    „О Михате, мио побратиме!

0088    „Да нијеси мене обритвио,

0089    „Би ли рек’о, е сам женска глава?”

0090    А Михат јој бјеше бесједио:

0091    „Ој Бога ми, мила посестримо!

0092    „Да нијесам тебе обритвио,

0093    „Бих рекао, е си јунак добар,

0094    „Добар јунак, царева делија.”

0095    Отолен ми коња погоњаше,

0096    Ћера коња ка удбињи граду,

0097    Кога ћаше на путу сретати,

0098    Сатисне га с пута испод пута;

0099    Доклен дође у Удбињу града

0100    Пред дворове Боичић-Алије;

0101    Скочи Туре Боичић Алија,

0102    Да привати коња под делијом,

0103    А она га уд’ри топузином:

0104    „Хајд’ отоле, курвино копиле!

0105    „Ти ли си се царе учинио,

0106    „Да ти држиш цареве хаине?

0107    „А мене је царе оправио,

0108    „Да ја водим тебе и хајдука,

0109    „Оба хоће царе изгубити.”

0110    (Но се Туре препануло љуто);

0111    Па му даде коња да провађа,

0112    А она ми чибук запалила.

0113    Често Туре до невјесте до’ди,

0114    Да му рече, коња да остави,

0115    Па му она бесједила млада:

0116    „Остави ми коња дебелога,

0117    „Дај му доста зоби и сијена,

0118    „Сигурај ми господску вечеру,

0119    „Сигурај ми, што у двору немаш:

0120    „Дебелога испод Скадра меса,

0121    „А погаче из поља Косова,

0122    „Црвенога вина из Видина,

0123    „А ракије из Демир-капије;

0124    „Јал’ ћу твоју изгубити главу.”

0125    Љуто јој се Туре препануло,

0126    Пак ми тражи по Удбињи граду,

0127    Те невјести сигура вечеру.

0128    Невјеста ми стаде вечерати,

0129    Свијетли јој Боичић-Алиле;

0130    А пошто је вечерала млада,

0131    Ал’ ево ти муке од невјесте:

0132    Не може се распасати млада,

0133    Да јој Туре не угледа дојке!

0134    Све мислила, на једно смислила,

0135    Па му пружи ногу и чакширу:

0136    „Ој Турчине, Боичић-Алиле!

0137    [………………………………….]

0137    Кад то чуо Боичић Алиле,

0138    Преко куле иде назадачке,

0139    А невјеста за њим потрупачке,

0140    Из б’јеле га изагнала куле,

0141    Па за њиме затворила врата,

0142    Па се таде рајет учинила.

0143    Кад свануло и сунце грануло,

0144    Таде узе свијетло оружје,

0145    И посједе коња големога,

0146    Па отиде на тамничка врата,

0147    Ту стражара од тамнице нађе,

0148    Те му русу откинула главу,

0149    Па у врата топузином гађа:

0150    „А излази, цареви хаине!

0151    „Е је мене царе оправио,

0152    „Да ја водим тебе и Алију.”

0153    Хајдуку је мука одољела,

0154    Каил бјеше изгубити главу,

0155    Па изиде из ледне тамнице,

0156    Удари га топузином тешком,

0157    Удари га и два и три пута,

0158    Да се како не омисле Турци;

0159    Па ми зове Боичић-Алила:

0160    „Ој Турчине, Боичић–Алиле!

0161    „Доведи ми коња под хајдука,

0162    „Па сигурај и себе и коња.”

0163    Оде Туре у кулу бијелу,

0164    Те довати коња дебелога

0165    И у руку оковану ђорду,

0166    И уза њу пет стотин’ дуката:

0167    „На то тебе, царева делијо,

0168    „Те ме немој ка цару водити.”

0169    То је млада једва дочекала,

0170    Па бацила на коња хајдука,

0171    Па побјеже пољем зеленијем.

0172    Кад је била у гори зеленој,

0173    Ту имаде једна раскрсница,

0174    Ђе се до два друма растављају,

0175    Један иде ка Стамболу граду,

0176    Други иде у приморје равно,

0177    Онда вели лијепа невјеста:

0178    „Ну погледај, море хаинине!

0179    „Познајеш ли штогођ од оружја?”

0180    Кад се хајдук бјеше загледао:

0181    „Ја познајем, но ми је залуду;

0182    „Но одкуд је тебе допаднуло?”—

0183    „Твоја ми га љуба донијела,

0184    „Уз’о сам је за вјерну љубовцу.”

0185    Кад то чуо хајдук Вукосаве,

0186    Тад хајдука увати грозница;

0187    Ал’ му вели лијепа невјеста:

0188    „А не бој се, драги господаре!

0189    „Ја сам твоја вјерена љубовца;

0190    „Но опрости оне топузине,

0191    „Е сам млоге ноге осветила.”

0192    Отле ошли у приморје равно,

0193    Здраво ошли, весела им мајка!

0194    Њима мајка, а мене дружина!

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

---

Ljuba hajduk-Vukosava