Добро дошли на Српску енциклопедију

Бој на Косову (мало друкчије)

Бој на Косову (мало друкчије) је српска народна пјесма. Објављена је у овом облику у дјелу: Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940.

Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци. По именима у пјесми се често лако може утврдити да ли је пјесма српска, хрватска, или муслиманска. У неким случајевима то је знатно теже.

Текст пјесме

0001    Подрасле су румене ружице

0002    У бијелу двору Лазареву.

0003    Оно н’јесу румене ружице,

0004    Нег четири ћери Лазареве.

0005    Удава их Лазар за господу,

0006    За господу и господичиће:

0007    Мару дава Вуку Бранковићу,

0008    А Јерину Ђуру Црничићу,

0009    Вукосаву Кобилић-Милошу,

0010    А Милицу цару Бајазиту.

0011    Кад изишло петнаест данака,

0012    Све су мајци дошле у походе

0013    И довеле собом господаре,

0014    Али није Милица госпођа,

0015    Јер јој не да царе Бајазите.

0016    Кад су биле пред госпођом мајком,

0017    Стале хвалит своје господаре,

0018    Али рече Маре Вранковића:

0019    „Није мајка родила јунака,

0020    Што је мога Вранковића Вука,

0021    Он је Вуче племић од племића

0022    И десницом својом руком јунак.“

0023    Тада рече госпођа Јерина:

0024    „Није мајка родила јунака,

0025    Што је мајка Ђура Црничића,

0026    Мој је Ђуре од дв’је бановине,

0027    Бан од Зете и од Горе Црне.“

0028    Али рече Вукосава млада:

0029    „Не хвал’те се, обе сестре моје!

0030    Јунаци вам н’јесу господари.

0031    Није мајка родила јунака

0032    Над Милоша, мога господара:

0033    Он пос’јеца у оклопу коња

0034    И рас’јеца коња и јунака.“

0035    Мучи млада госпођа Јерина,

0036    Ал не хоће Маре Вранковића,

0037    Нег се ноге на лагахне скаче,

0038    Па удари сестру Вукосаву

0039    Уза лишце замлатницом љутом.

0040    На рукам јој злаћени прстени,

0041    С њима јој је лишце нагрђела,

0042    Низ образ је црна крв полила.

0043    „Кога хвалиш, бољела те глава!

0044    Да ли хвалиш Кобилић-Милоша?

0045    Оно није племић од племића,

0046    Него рђа од рђаковића,

0047    У гори га породи влахиња,

0048    Од кобиле мл’јеком задоји га,

0049    За то ти га зову Кобилићем.“

0050    Цвили горко Вукосава млада.

0051    У то се је објед примакнуо,

0052    Око св’јетле сопре посједоше,

0053    Посједоше зеети Лазареви,

0054    Међу њима и кнеже Лазаре.

0055    Код свакога своја љуби стала,

0056    Служи њему вин преко сопре,

0057    Код Милоша не има никога,

0058    Сам је Милош собом говорио:

0059    „Боже мили, на свему ти хвала!

0060    Вукосави цмиљела мајка.

0061    Да ли сам јој Милош омрзнуо,

0062    Гдје ми не ће служит вино хладно?“

0063    Па се скочи на ноге лагахне

0064    И отиде б’јеле у коморе.

0065    Ту изнађе Вукосаву младу.

0066    Гдје јој б’јело нагрђено лишце,

0067    Низ лишце је црна крв облила,

0068    А украј ње мила мајка своја.

0069    Кад је види Кобилић-Милоше,

0070    Из танахна грла покликнуо:

0071    „О пунице, да од Бога нађеш!

0072    Зашто си је тако нагрђела

0073    И б’јело јој лишце изранила?

0074    Што те није стр’јела ударила!“

0075    Говори му Вукосава млада:

0076    „О Милошу, драги господаре!

0077    Немој клети милу мајку моју,

0078    Мене мајка није ударила,

0079    Ни бијело лишце огрдила,

0080    Него Маре Вука Вранковића,

0081    Кад смо били пред госпођом мајком,

0082    Похвалиле своје господаре,

0083    А ја тебе хвалити станула,

0084    Да над тебе не има јунака.

0085    Да прес’јецаш у оклопу коње,

0086    И прес’јецаш млађахне јунаке.

0087    Скочи Маре Вука Вранковића,

0088    Удари ме љутом замлатницом,

0089    И овако мени говорила:

0090    „ „Кога хвалиш, бољела те глава!

0091    Што ти хвалиш Кобилић-Милоша?

0092    Није Милош племић од племића,

0093    Него рђа од рђаковића,

0094    У гори га родила влахиња,

0095    Од кобиле мл’јеком задојила,

0096    За то ти га зову Кобилићем.“ “

0097    Кад је Милош чуо Вукосаву,

0098    Плане Милош како огањ живи,

0099    У њему је срце потрептало,

0100    Вукосаву за руку хватио,

0101    Па је води за свијетлу сопру

0102    Пред кољена Вука Вранковића.

0103    Овако је њему говорио:

0104    „Пријатељу, Вранковићу Вуче!

0105    Карај Мару, драгу љуби твоју,

0106    Да не бије Вукосаву моју,

0107    Виш, како јој огрдило лишце!“

0108    Мучи Вуче, не говори ништа.

0109    Кад је било прико св’јетле сопре,

0110    Старац Лазар чашом наточио,

0111    Па је држи руци у бијелој

0112    И овако Лазар говорио:

0113    „Да напијем Вуку Вранковићу,

0114    Жо ће бити Ђуру Црничићу,

0115    Да напијем Милош-Кобилићу,

0116    Жо ће бити Вуку Вранковићу,

0117    Ал ја знадем, што ћу учинити.

0118    Ја господар и у двору мому,

0119    Ја ћу напит Милош-Кобилићу:

0120    Здрав Милошу, вјеро и невјеро!

0121    Прва вјеро, потоња невјеро,

0122    Који си ме издат намислио

0123    Како Јуда свога створитеља.“

0124    А кад га је Милош разумио,

0125    Чашу му је из рука примио,

0126    А низ образ сузам оборио,

0127    Овако је тасту говорио:

0128    „Тасте мили, то истина није,

0129    О невјери ја теби не радим,

0130    Невјера ти сједи уз кољено,

0131    Којино ће војску ти издати.

0132    А ја теби тврду вјеру давам:

0133    Пр’је нег б’јела забијели зора,

0134    Да ћу поћи у Косово бојно,

0135    Молити ћу цареве делије,

0136    Да ме пуште цару под шаторе,

0137    Ножем ћу га у срце удрити

0138    И поиграт мојом бедевијом

0139    По прсима цара честитога.“

0140    Тада рече Вуку Вранковићу:

0141    „Пријатељу, Вранковићу Вуче!

0142    Изађи ми росну на ливаду,

0143    Да јунаштво наше огледамо;

0144    Нека гледа тасте са прозора,

0145    А и наше вјенчане љубовце.“

0146    Кад то чује Вранковићу Вуче,

0147    Иза сопре на ноге скочио.

0148    Отидоше кули низ скалине,

0149    На добре се коње узметнуше.

0150    Под Вуком је добар дорат био,

0151    Под Милошем сива бедевија,

0152    Која му се у колаче свија.

0153    Ударе их росне низ ливаде,

0154    А каква је сива бедевија,

0155    Носи главу според господаром,

0156    По три копља у висину скаче.

0157    Докле своје уставили коње,

0158    Положили бојна копља своја,

0159    А говори Кобилић-Милоше:

0160    „Удри први, да ти криво није.“

0161    Говори му Вранковићу Вуче:

0162    „Твој је мегдан, твоје је позвање.“

0163    Када га је Милош разумио,

0164    Бојно своје копље испуштио,

0165    А под Вуком дорин од мегдана,

0166    Који знаде од боја занате,

0167    Положи се трави по зеленој,

0168    На четири ноге поклекнуо.

0169    По њему се Вуче положио,

0170    Преко њега копље прелећело,

0171    У црну се земљу закопало,

0172    Вранковићу узимље га Вуче,

0173    Преломи га на двоје на троје.

0174    Јоштер мисли Вранковићу Вуче,

0175    Да ће Вуче предобит Милоша,

0176    Тад узимље бојно копље своје,

0177    На Милоша копље омјерио.

0178    Под Милошем сива бедевија,

0179    Ушим стриже, гривом узмахује,

0180    А на Вука очи изваљује.

0181    Кад је бојно копље излећело

0182    Из деснице Вранковића Вука,

0183    Да ко види сиве бедевије,

0184    Како знаде од боја занате,

0185    Трбусима о земљу удрила,

0186    Положи се трави по зеленој,

0187    А он Милоиш њојзи по селдацу.

0188    Над њега је копље надлећело,

0189    Дочека га Милош-Кобилићу,

0190    У десницу усприма га руку.

0191    Изломи га на двоје, на троје,

0192    Па га баци у зелене траве.

0193    Па ударе коње низ ливаде.

0194    Да ко види сиве бедевије,

0195    Гдје обигра коња Вранковића!

0196    Голе своје повадили ћорде,

0197    Нагонили коња на другога,

0198    Ал обл’јеће сива бедевија

0199    По три пута Вукова дорина.

0200    Милош Вука сабљом ударио,

0201    Не удри га сабљом сјечимице,

0202    Нег га удре сабљом литимице;

0203    Како га је лако ударио,

0204    Извали га коњу из седлаца,

0205    Свалио се траву на зелену.

0206    Скочи Милош, па му веже руке,

0207    И овако њему говорио:

0208    „Могу ли те погубит садара,

0209    Твоју љубу у црно завити,

0210    Али не ћу, јер смо пријатељи,

0211    Да се веће не хвалиш љубовци,

0212    Да си јунак бољи од другога.“

0213    Све то гледа тасте и пуница

0214    И њихове вјенчане љубовце,

0215    А и пуно крушевске господе,

0216    Тад пођоше дворе у бијеле.

0217    Кад у б’јеле дворе уљегоше,

0218    Милош сједе пити вино хладно,

0219    Па је чаше вина наточио,

0220    Из сагрије извадио ћорду,

0221    На св’јетлу је сопру положио,

0222    На њу десну руку прекрижио,

0223    А више ње вино пролијева.

0224    Зове таста од Крушевца кнеза:

0225    „Види, тасте, од Крушевца кнеже!

0226    Тврда вјера, тасте, добро моје!

0227    Овако се моја крв пролила,

0228    Када би те ја издао кнеже!

0229    Ја ћу поћи у Косово бојно,

0230    У свијетла цара под шаторе.“

0231    То изрече, грозне сузе лије,

0232    Па се ноге на јуначке скаче,

0233    Па изнађе свога побратима,

0234    По имену Топлицу Милана:

0235    „Побратиме, Топлица Милане!

0236    Ајде са мном у Косово бојно

0237    Уходити војску Муратову,

0238    Је л’ велика сила у Турака?“

0239    Кад то чује Топлица Милане,

0240    Скочио се на ноге јуначке,

0241    Своје добре отпремише коње,

0242    Па пођоше обадва заједно.

0243    Здраво дошли у Косово бојно

0244    Близу војске цара честитога,

0245    Има Милош турачко од’јело,

0246    Па Милошу Милан говорио:

0247    „Ја ћу обућ турско одијело,

0248    Ја умијем турски и арапски,

0249    Ја ћу с Турцим турски говорити,

0250    Уходит ћу сву силу цареву,

0251    Колико је у пољу Турака,

0252    Може ли се с њима бојак бити.“

0253    Али му је Милош говорио:

0254    „Чини, Милан, штогод ти је драго,

0255    Гледај, брате, не изгубит главе.

0256    Ако Бог да, да се здраво вратиш,

0257    Ја ћу поћи цару до шатора,

0258    Јавит ћу се цару под шатору.“

0259    Тад се Милан уреси лијепо

0260    У лијепе стамболске хаљине,

0261    Како да је царева катана,

0262    И отиде у војске цареве,

0263    С њима збори турски и арапски,

0264    Сву ордију турску уходио.

0265    Отуд се је здраво поврнуо,

0266    Али га је Милош дочекао,

0267    Све му Милан по истини каже:

0268    „О Милоше, мој по Богу брате!

0269    Велика је сила од Турака,

0270    Све су поље Турци притиснули,

0271    Није добра, нити му се надај.

0272    Да имамо у рамену крила

0273    Како сиви соко из планине,

0274    Не би крила главу износила,

0275    Ни цареву војску надлећела.“

0276    За то Милош ништа и не хаје,

0277    Нег овако њему говорио:

0278    „О Милане, мој по Богу брате!

0279    Тасту сам се тврдо оклињао

0280    Преко сабље десном руком мојом,

0281    Хладн’јем сам је вином пол’јевао,

0282    Да б’ се тако моја крв пролила,

0283    Да ћу поћи цару под шаторе.“

0284    Па се Милош на кобилу баца,

0285    Удари је Косово низ поље,

0286    Околе га цареве делије,

0287    Лаже добро Кобилић-Милоше:

0288    „Пуштите ме, цареве делије!

0289    Под шаторе царе честитога,

0290    Ево вама тврду вјеру давам,

0291    Издат хоћу војску Лазареву.“

0292    Вјерују му цареве делије,

0293    Пуштише га цару до шатора.

0294    Кадар Милош прид шаторе дође,

0295    Он окрачи сиве бедевије,

0296    Ево ти га к цару под шаторе.

0297    А кад га је Мурат угледао,

0298    Пружи царе десну ногу своју,

0299    Да га Милош љуби у пашмагу.

0300    Кад то види Кобилић-Милошу,

0301    У Милоша срце од племића,

0302    Јер је Милош рода господскога,

0303    А витешка срца јуначкога.

0304    У њему је срце поиграло,

0305    Потегнуо ножа јатагана,

0306    Мурат-цара у срце удрио,

0307    Па побјеже к својој бедевији.

0308    Меће јој се Милош на рамена,

0309    Стаде бјежат низ Косово бојно,

0310    Одмакну се од шатора ларго,

0311    Спомену се, жалосна му мајка!

0312    Што се своме тасту захвалио,

0313    Да ћ’ кобилом поиграт по цару,

0314    По прсима копитим погазит,

0315    Поврати се, жалосна му мајка!

0316    Па поигра сивом бедевијом

0317    Копитима цара по прсима.

0318    Стаде бјежат цару од шатора,

0319    Али су га угледали Турци,

0320    Да погину турски цар-Мурате,

0321    За њиме се поточ отиснуо,

0322    Са свијех га страна околише.

0323    Хитро лети сива бедевија,

0324    Милош бије окованом ћордом,

0325    Ту падају Турци на сметове,

0326    Како да је посјечено борје;

0327    Куд кобилом Милош проходио,

0328    За њим поточ крви тецијаше.

0329    Зле несреће Милош-Кобилића,

0330    Да завика баба Урисава

0331    Из планине, из горе зелене,

0332    И дозивље цареве делије:

0333    „Зло вам јутро, цареве делије!

0334    Прије ћете погубити главе,

0335    Него ћете добити Милоша.

0336    Под њиме је сива бедевија,

0337    Која му је хода вилинскога.

0338    Него, Турци, (јадна ваша мајка!)

0339    Ваше бритке ћорде распашите,

0340    Из сагрије па их повадите,

0341    По зеленој трави положите,

0342    А оштруље небу окрените.

0343    Да би вама добро срећом било,

0344    Кадар прође вита бедевија

0345    Да би своје ноге подрезала,

0346    Под Милошем на траву паднула,

0347    Тад скочите, па га околите,

0348    На бритке га сабље разнесите.“

0349    Кад то чули у Косову Турци,

0350    Што то баба Урисава виче

0351    Из планине, из горе зелене,

0352    Брзо бритке распасали ћорде,

0353    Из сагрије ћорде повадише,

0354    Све оштруље к небу окренуше,

0355    Кудар прође Кобилић-Милоше.

0356    Лети добро сива бедевија,

0357    Док четири ноге подрезала,

0358    Под Милошем на траву паднула.

0359    Кад то виде у Косову Турци,

0360    Са св’јех страна њега околише,

0361    Ал се Милош њима не предаје,

0362    Него турске осијеца главе.

0363    Велика је сила у Турака,

0364    Грдијех му направише рана,

0365    Па му л’јеву осјекоше руку.

0366    Викну Милош танко гласовито:

0367    „Гдје си, тасте, од Крушева кнеже!

0368    Ево сам ти у невољи тешкој,

0369    Турци ће ме разнијет на сабље.“

0370    Чује старац гори у зеленој,

0371    Чује јадан, ал не разумије,

0372    Нег невјеру пита покрај себе,

0373    По имену Вранковића Вука:

0374    „О мој зете, Вранковићу Вуче!

0375    Штоно виче војсци у царевој,

0376    Да ’но није грло Милошево?“

0377    Лаже Вуче, да од Бога нађе:

0378    „О мој тасте, мило добро моје!

0379    Није оно грло Милошево

0380    Турско вижле војсци у царевој.“

0381    Ал Милоша Турци обл’јећаше,

0382    Па му десну ногу осјекоше.

0383    Викну Милош танко гласовито:

0384    „Гдје си, тасте, од Крушева кнеже!

0385    Гдје си, тасте, окаменио се!

0386    Ево сам ти јадан погинуо.“

0387    Чује Лазар у гори зеленој,

0388    Добро чује, ал не разумије,

0389    Па невјеру пита покрај себе,

0390    Несретнога Вранковића Вука:

0391    „О мој зете, Вранковићу Вуче!

0392    Што је вика војсци у царевој,

0393    Да ’но није грло Милошево?“

0394    Лаже Вуче, да од Бога нађе:

0395    „Није оно грло Милошево,

0396    Турско вижле у војсци царевој.“

0397    На Милоша навалише Турци

0398    И л’јеву му ногу осјекоше,

0399    Виче Милош све што више може:

0400    „Гдје си, тасте, Бога за милога!

0401    Турци ће ме разн’јети на сабље.“

0402    Чује старац, добро разумије,

0403    Да је оно грло Милошево,

0404    Па говори Вуку Вранковићу:

0405    „Ја ћу поћи, зете, добро моје!

0406    И ударит на војску цареву,

0407    Ево теби силна војска моја,

0408    Све по избор најбољих јунака,

0409    Све коњика да и оклопника

0410    За педесет хиљада јунака.

0411    Кад се почме крвца прол’јевати,

0412    По Косову пригањат се Турци,

0413    Ти, мој зете, удри изазада,

0414    Ударите ласни на уморне,

0415    Па с’јеците Турке изненада.“

0416    Тијем пође кнез-царе Лазаре,

0417    А Милоша погубише Турци.

0418    Кад се двије војске састануле,

0419    Састаше се, па се ударише,

0420    Донекле их Србљи пригањаше,

0421    Ал велика сила од Турака,

0422    Ко ће турској сили одољети,

0423    Ко л’ небеске зв’језде пребројити,

0424    Па је Турска сила одољела.

0425    Све то гледа Вранковићу Вуче

0426    Из планине, из горе зелене,

0427    Своме тасту помоћи не даде.

0428    Сви су они јадни погинули

0429    По издаји Вранковића Вука,

0430    Божија га погубила рука.

0431    Глас отиде у Крушевац равни,

0432    Нетом зора заб’јељела б’јела,

0433    Полећела даница крвава

0434    Од истока преко ведра неба,

0435    А за њоме двије пристојнице.

0436    Није оно звијезда даница,

0437    Ни за њоме двије пристојнице,

0438    Нег је оно Милица царица,

0439    А за њоме двије ћери своје.

0440    Јест Јерина Ђура Црничића,

0441    Вукосава Милош-Кобилића,

0442    Иду јадне у Косово бојно.

0443    Једна носи у конд’јеру вина,

0444    Друга носи у имбрику воде,

0445    Трећа носи хљеба бијелога.

0446    Кад су дошле у Косово бојно,

0447    Газе јадне крви од јунака,

0448    Преврћају мртве телесине,

0449    Намјера их нанијела била

0450    На једнога рањена јунака,

0451    Обрћу га с десне на лијеву.

0452    То је био слуга Голубане,

0453    Познала га Милица госпођа,

0454    Голубану слуги говорила:

0455    „Голубане, јадна слуго моја!

0456    А знадеш ли штогод за Лазара.

0457    Господара и твога и мога,

0458    И за јадна Ђура Црничића,

0459    И јаднога Кобилић-Милоша?“

0460    Проговара слуга Голубане:

0461    „О Милице, моја госпођице!

0462    Умиј мене водом из имбрика,

0463    Заложи ме хљебом бијелијем,

0464    А залиј ме вином црљенијем,

0465    Причести ме, моја госпођице!

0466    По закону како ришћанина.

0467    У животу ако ли останем,

0468    Казат ћу ти штогод за Лазара.“

0469    Кад то чује Милица госпођа,

0470    Умије га водом из имбрика,

0471    Заложи га хљебом бијелијем,

0472    А залије вином црљенијем.

0473    Говори јој слуга Голубане:

0474    „О Милице, моја госпођице!

0475    Ајде тако уз Косово бојно,

0476    Докле дођеш до цркве Петрове,

0477    Пуна ј’ црква рањених јунака.

0478    Мало даље, моја госпођице!

0479    Наћ ћеш гребље у црној земљици.

0480    Ту ј’ укопан турски цар-Мурате,

0481    А код њега друго гребје има,

0482    Ту закопан царе је Лазаре,

0483    Оба цара један кон другога,

0484    Подно нога Кобилић-Милоше,

0485    Покрај њега Црничићу Ђуре,

0486    Мало даље Топлица Милане.

0487    То су јадне све војводе српске.“

0488    То изусти слуга Голубане,

0489    То изусти, а душу испусти.

0490    Пожали га Милица госпођа,

0491    И низ образ грозне сузе л’јева.

0492    Отидоше уз Косово бојно

0493    Мало даље од цркве Петрове.

0494    Ту јуначка гребља разгледале,

0495    Грознијем их сузам пол’јевале,

0496    Црну земљу устим целивале,

0497    Свакому је писмо након главе,

0498    Све се знаде, гдје који лежаше.

0499    Ту се јадне јада напуниле

0500    И отишле у цркву Петрову,

0501    Ту је јаук рањен’јех јунака.

0502    Кад видјела Милица госпођа

0503    Пуну цркву јадн’јех рањенијех,

0504    Умива их студеном водицом,

0505    А залага хљебом бијелијем

0506    И зал’јева вином црљенијем.

0507    Говоре јој јадни рањеници:

0508    „А чу ли нас, Милица госпођа!

0509    Немој чекат у Косову бојну,

0510    Да ти зађе у Косову сунце,

0511    Јер ће изаћ из горе звјерење

0512    Да ’но једе мртве телесине,

0513    Да не бисте и ви погинуле,

0514    Да вас не би раздрпили вуци,

0515    Лисичине, вране и међеди,

0516    И орлови од горе зелене,

0517    Него б’јежте у Крушевац равни!“

0518    Кад то чула Милица госпођа,

0519    Заран бјежи из Косова бојна,

0520    Цвилећи ми у Крушевац дођу,

0521    Б’јеле дворе црн’јем загрнуле,

0522    А оне се у црно завиле.

Литература

  • Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940. НАПОМЕНА: Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци.
Штампање