Василије Петровић Његош
Рођење: 1709. Његуши, Црна Гора Смрт: 21. март 1766. Санкт Петербург, Русија

Василије Петровић Његош (Његуши, 1709 — Санкт Петербург, 10/21. март 1766), црногорски владика од 1750. до 1766. Сукобљавајући се са владиком Савом успео је да спроведе промену спољнополитичке оријентације Црне Горе, која је добила ослонац на Русију.

Василије Петровић Његош је рођен 1709. године у Његушима.¹⁾ Био је синовац митрополита Саве Петровића Његоша и његов сарадник, иако се са њим није много слагао.²⁾ Када је владика Сава Петровић октобра 1742. отпутовао у Русију, на митрополитској столици замењивао га је Василије Петровић све до Савиног повратка крајем 1744.³⁾ За разлику од Саве, који је био привржен Млетачкој републици, Василији је био одан Русији.⁴⁾ За време Савиног одсуства Василије је ипак настојао да попут Саве одржи добре односе са Венецијом.⁵⁾⁶⁾ Ипак није успевао да спречи упаде Црногораца на млетачку територију, што је доводило до заоштравања међусобних односа.⁷⁾ Да би отклонио неспоразуме он се, на своју руку и без споразума са осталим црногорским главарима, запутио априла 1744. у Венецију са циљем да сређивањем односа са Венецијом стекне углед код Црногораца.⁸⁾⁹⁾ Задржао се четири месеца у Венецији, где се величао и представљао уз помоћ лажних писама црногорских главара.¹⁰⁾ Тражио је од млетачког Сената да се отвори тржиште Котора за црногорску робу, да се смени Никола Болица и да се продужи ранији обичај исплате плата црногорским главарима. Испуњен је само други захтев, а за први је дана неодређена нада.

Када се Василије вратио у Црну Гору, брзо након њега вратио се и владика Сава. Владика Сава га је оптужио за фалсификате и о свему је обавестио и млетачке власти.¹¹⁾ Један део главара придружио се Савиним оптужбама, али један добар део је стао на страну Василија, што је довело до поделе.¹²⁾ Сукоб између владике Саве и калуђера Василија представљао је борбу за првенство.¹³⁾ Њих двојица су постали носиоци две спољнополитичке оријентације. Владика Сава је настојао да сузбија Василијеве присташе и да одржава промлетачку политику.¹⁴⁾

Постављен је 1749. за архимандрита.¹⁵⁾ Василијев углед у Црној Гори порастао је када је 1749. постао изасланик пећког патријарха Атанасија II Гавриловића.¹⁶⁾ Вршио је посредничке мисије између патријарха и српске цркве у Хабзбуршкој монархији.¹⁷⁾ Први пут као патријархов изасланик боравио је јула 1749. на народном сабору у Сремским Карловцима.¹⁸⁾ Патријарх га је послао да преузме црквене утвари, које је у Сремске Карловце раније однео Арсеније IV Јовановић Шакабента.¹⁹⁾ У пролеће 1750. патријарх и три митрополита упутили су га у Русију да тражи помоћ, али није успео да оде у Русију, него се задржао у Срему.²⁰⁾ Патријарх га је у Београду 22. августа 1750. рукоположио за митрополита и за егзарха пећког патријарха.²¹⁾²²⁾ Као егзарх пећког патријарха путовао је у Беч, где је тражио од аустријске царице да митрополит Павле Ненадовић врати утвари Пећке патријаршије.²³⁾ Тада је тражио од царице да Аустрија заштити Црну Гору.²⁴⁾ Када се марта 1751. вратио у Срем, Василије је по налогу митрополита притворен у манастиру Крушедолу.²⁵⁾ Након неколико месеци притвора вратио се у Црну Гору са утварама Пећке патријаршије.²⁶⁾

Незадовољан промлетачком политиком владике Саве, Василије Петровић се окренуо Русији.²⁷⁾ Сматрао је да се једино ослонцем на Русију може да се води борба против Турака и Млечана.²⁸⁾ Василије је почео да учвршћује пријатељске односе са Русијом и да ствара култ Русије.²⁹⁾ Да би заинтересирао Русију за Црну Гору послао је два рукописа о историји Црне Горе, са жељом да се штампају.³⁰⁾ Василије је тачно знао шта хоће, па је руском посланику у Цариграду указао на традиционално пријатељство са Русијом и на Црну Гору као бедем православља.³¹⁾ Указао је да се Млечани плаше да се у Црној Гори не оснује школа филозофије, филологије и реторике.³²⁾ Отпутовао је у Русију у пролеће 1752. године са препоруком владике Саве и црногорских главара.³³⁾ Тражио је од руске владе да материјално помогне Црној Гори да организује државну управу.³⁴⁾ У Москви је био свуда приман са великом пажњом, а имао је и част да служи на литургији у дворској цркви и да руска царица Јелисавета I Петровна од њега прими причешће.³⁵⁾ Руска влада је прихватила и његов предлог о сеоби Црногораца у Русију.³⁶⁾ Успешно је наговорио руску владу да Црна Гора као слободна земља не плаћа харач Турцима.³⁷⁾ Василије је у Мосви 1754. одштампао Историју о Черној Гори.³⁸⁾ Радило се о дотераној историји, која је више имала свој политички циљ, да заинтересира руски двор.³⁹⁾ Ту историју Млечани су одмах за интерну употребу превели на италијански. Руска влада је Василију дала помоћ у црквеним књигама, платила му путне трошкове и доделила 5.000 рубаља Цетињском манастиру.⁴⁰⁾ У Црну Гору вратио се септембра 1755.⁴¹⁾

Када се Василије вратио затекао је владику Саву и главаре Црне Горе, како преговарају о плаћању харача Турцима.⁴²⁾ Сава је био спреман на попуштање, а на то су га саветовали и Млечани. Василијев повратак значио је промену политике и према Турцима и према Млечанима. Владика Василије вратио се из Русије са самопоуздањем, па је одмах почео да се пред Млечанима охоло размеће резултатима свог пута у Русију.⁴³⁾ Дотада се само закулисно супростављао млетачкој политици.⁴⁴⁾ Након његовог доласка манастир Стањевићи постао је расадник руске агитације.⁴⁵⁾ Руским новцем исплатио је манастирске дугове, подигао је цркву у Мајинама и почео је да дели новац млетачким поданицима.⁴⁶⁾ Поделио је новац и црквене књиге Брђанима и међу њима је започео проруску агитацију.⁴⁷⁾ Млечани су 1756. три пута издавали наређења да се Василије отрује, али ништа нису успели, јер је владика био веома опрезан.⁴⁸⁾ Планирао је да уз помоћ Русије Црној Гори присаједини Грбље и друге млетачке поседе у Боки.⁴⁹⁾ Енергично је устао и против споразума владике Саве о плаћању харача Турцима.⁵⁰⁾

Василије је повео одлучнију политику, па се заузео против Савиног споразума са Турцима о плаћању харача.⁵¹⁾ Током 1755. појавиле су се турске харачлије, да према договору покупе харач, али становништво Црне Горе не само да је одбило да плати харач, него су харачлије једва живи побегли.⁵²⁾ Босански везир је онда претио владици Василију, да ће га набити на колац.⁵³⁾ Пошто је Василије Турцима био главна препрека у остваривању њихових политичких планова у Црној Гори, босански везир је предлагао Млечанима да га ухвате у Котору и њему предају, али Млечани су се бојали да отворено ухапсе Василија.⁵⁴⁾ Василије је сматрао да за своју политику има покриће руског двора, али ипак је током 1755. тражио заштиту од руских дипломата од могућих турских репресалија.⁵⁵⁾ Очекујући могући напад Турака долазио је и у крајеве под млетачком влашћу и позивао је Бокеље да се придруже борби становништва Црне Горе против Турака.⁵⁶⁾ У то време Русија је била у рату, али ипак се и у Цариграду и у Венецији дипломатски заложила за Црну Гору.⁵⁷⁾ Када је постало јасно да је Турска 1756. донела одлуку о нападу на Црну Гору Василије је учвршћивао морално и борбено јединсто и тражио је помоћ од Бокеља и Брђана.⁵⁸⁾ У време опасности од турског напада сазван је Збор на Цетињу, на коме је донесена одлука да се не плаћа харач Турцима.⁵⁹⁾ Та одлука представљала је тријумф политике владике Василија, да се прекине са плаћањем харача, као последњег знака турског суверенитета.⁶⁰⁾ Млечани су забранили својим поданицима Бокељима и Паштровићима да помогну Црној Гори у рату.

Уочи турског напада Василије је почетком новембра 1756. на Цетињу сазвао Збор на коме је изабран гувернадур, сердар и шест војвода.⁶¹⁾⁶²⁾ Пре турског напада Василије је онда тајно напустио Црну Гору.⁶³⁾ Турска војска је продрла у срце Катунске нахије, али због јаког црногорског отпора нису успели да продру до Цетиња.⁶⁴⁾ Турско-црногорски рат окончао се јануара 1757. мировним споразумом у Никшићу, по коме су се Црногорци обавезали да ће плаћати харач.⁶⁵⁾ Василије је био у Ријеци, где је ступио у контакт са руском дипломатијом.⁶⁶⁾ Црногорски главари су након рата били љути на Василија, па су марта 1757. одлучили да ће га убити и конфисковати му имовину, ако се врати у Црну Гору.⁶⁷⁾⁶⁸⁾ Василије је почео да врбује Црногорце за сеобу у Русију, али веома мало људи се иселило.⁶⁹⁾

Владика Василије се септембра 1757. преко Беча упутио у Русију.⁷⁰⁾ Његови захтеви руској царици одударали су од црногорске стварности.⁷¹⁾ У тим захтевима писао је о некаквим црногорским војницима, којих би по тим бројевима било више од укупног становништав Црне Горе.⁷²⁾ Пошто су Василија на том путовању у Русију пратили и други црногорски главари, они су се сукобили са њим и почели да раде против њега.⁷³⁾ Руски двор је био и боље обавештен о Василију, па је због тога добио мање новца него приликом прве посете.⁷⁴⁾ Пошто није добио довољно остао је у Русији. Када су из Русије отишли други црногорски главари Василију је било лакше да придобије руски двор, па је царица онда пристала да даде 15.000 рубаља, али не директно, него преко руског пуковника Пучкова, који би лично испитао стварне прилике у Црној Гори.⁷⁵⁾⁷⁶⁾ Василије се августа 1859. вратио у Црну Гору и том приликом одушевљено је дочекан.⁷⁷⁾ Обилазио је Црну Гору са Пучковом, који је препоручио оснивање суда.⁷⁸⁾ Пучков је руској влади поднео веома неповољан извештај о Црној Гори, њеним главарима, а поготово о Василију.⁷⁹⁾

Василије је након повратка у Црну Гору почео да води мирољубиву политику према Турцима и Млечанима, јер је схватио да им се Црна Гора не може супроставити без велике опасности.⁸⁰⁾ Схватио је да још нису сазрели услови за стварање независне Црне Горе.⁸¹⁾ За разлику од Турака, Млечани му у почетку нису много веровали.⁸²⁾ Василије је 1759. покренуо нормализацију односа са Млечанима, али Млечани су тек августа 1761. отворили за Црногорце тржницу у Котору.⁸³⁾ Црногорци су Турцима почели да редовно плаћају харач.⁸⁴⁾ Због извештаја Пучкова Василије је био присиљен да једно време прекине везе са руским двором.⁸⁵⁾ Отворено су му 1762. поручили да је непожељан у Русији. У Црној Гори је 1763. владала велика суша и глад. Владике Сава и Василије безуспешно су тражили помоћ од Млетачке републике.⁸⁶⁾ Василије је 1764. рукоположио Доситеја Обрадовића у манастиру Стањевићима.⁸⁷⁾ Исте године Сава и Василије посветили су далматинског архимандрита Генадија Васиљевића.⁸⁸⁾ Василије је био заслужан за поновни успон православља у целом Црногорском приморју.⁸⁹⁾ То је остваривао уз руску материјалну и моралну помоћ.⁹⁰⁾ Руско нерасположење према Василијо временом је опало, па је јуна 1765. поново кренуо у Русију.⁹¹⁾ Разболео се у Санкт Петербургу и умро је 10/21. марта 1766.⁹²⁾

• Глигор Станојевић и Милан Васић, Историја Црне Горе од почетка XVI до краја XVIII вијека, Историја Црне Горе, књига 3, том 1, Редакција за историју Црне Горе, Титоград, 1975.
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3, Београд, 1929, стр. 459
• Јован Милићевић и Новица Ракочевић, Црна Гора од 1735—1797, Историја српског народа, књига 4, том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1986, стр. 498—530

Vasilije Petrovic Njegos