Војвода Ђурица и Дука зулумћар је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Ђурица се опраља на војску,

0002    Па своју је љубу световао:

0003    ”Иконијо, моја драга љубо,

0004    Пази мени моје дворе беле,

0005    И пази ми сестрицу Јелицу

0006    И пази ми два нејака сина;

0007    Ако с’ Јели добра срећа јави,

0008    Подај, љубо, на мене не чекај;

0009    Чекај мене за девет година,

0010    Кад настане година десета,

0011    Удаји се, моја драга љубо,

0012    Удаји се, а мене не чекај!”

0013    Не чекала љуба Ђуричина,

0014    Не чекала ни девет недеља,

0015    Па с’ удаје за онога Дуку,

0016    За онога Дуку зулумћара.

0017    Дука ј’ голем зулум заметуо:

0018    Да кметови не носе калпака,

0019    А кметице дугачки вереџа,

0020    И невесте дугачки ваћела.

0021    Па он иде шњоме до мијане,

0022    Од мијане опет до мијане,

0023    А кад дође капији на врата,

0024    Извикује љуба Ђуричина,

0025    Извикује два нејака сина;

0026    Изиоде два нејака сина,

0027    Удара ји Дука зулумћаре,

0028    Удара ји троструком камџијом,

0029    Црна крвца кроз кошуљу врца,

0030    Вриште деца као змија љута.

0031    Тетка Јела крилом заклањала,

0032    Љуто куне Дуку зулумћара:

0033    ”Не ударај, Дука зулумћаре,

0034    Не ударај два мила братића,

0035    Немој, Дука, отпала ти рука,

0036    Отпало ти од костију месо,

0037    Љуте т’ с’ змије око срца виле!”

0038    А кад било девет годиница,

0039    Те Ђурица из војске дојезди,

0040    Он не иде двору бијеломе,

0041    Већ он иде пред бијелу цркву

0042    Не би л’ кога од рода познао.

0043    Познао је милу снају своју,

0044    Што је њојзи ручни девер био,

0045    Па јој божју помоћ називао:

0046    ”Божја т’ помоћ, мила снао моја,

0047    А што сте се тако прирушили

0048    И у друго руво приобукли?”

0049    Она Ђури беседи потијо:

0050    ”Ево данас девет годиница,

0051    Ђурица се опраља на војску,

0052    Па је своју световао љубу –

0053    Иконија, моја драга љубо,

0054    Пази мени моје дворе беле,

0055    И пази ми сестрицу Јелицу

0056    И пази ми два нејака сина;

0057    Ако с’ Јели добра срећа јави,

0058    Подај, љубо, ал’ мене не чекај;

0059    Чекај мене за девет година,

0060    Па с’ удаји за кога ти драго!”

0061    Не чекала љуба Ђуричина,

0062    Не чекала ни девет недеља,

0063    А некмоли за девет година,

0064    Па с’ удаје за онога Дуку,

0065    За онога Дуку зулумћара.

0066    Пак је Дука зулум заметуо:

0067    Да кметови не носе калпака,

0068    А кметице дугачки вереџа

0069    И невесте дугачки ваћела.

0070    Она иде шњиме до мијане,

0071    Од мијане опет до мијане,

0072    А кад дође капији на врата,

0073    Извикује два нејака сина;

0074    Изиоде два нејака сина,

0075    Удара ји Дука зулумћаре,

0076    Удара ји троструком камџијом,

0077    Црна крвца кроз кошуљу врца.

0078    Вриште деце као змија љута.

0079    Тетка Јела крилом заклањала,

0080    Тетка Јела седу косу плела,

0081    Љуто куне Дуку зулумћара –

0082    ,Не ударај, Дука зулумћаре,

0083    Не ударај два мила братића,

0084    Немој, Дука, отпала ти рука,

0085    Отпало ти од костију месо,

0086    Змије ти се око црца виле!’ ”

0087    Ал’ отиде Ђурица војвода,

0088    Он отидеw двору бијеломе,

0089    Извикује своју верну љубу

0090    Да под њиме добра коња прими.

0091    Изиоди сестрица Јелица

0092    Да под брацом добра коња прими.

0093    Њој беседи Ђурица војвода:

0094    ”Сестро јело, и сад си девојка!”

0095    Сузе рони сестрица Јелица,

0096    Сузе рони, па брацу говори:

0097    ”Брате Ђурђу, и сад сам девојка!”

0098    Триред ми је твоја љуба верна,

0099    Триред ми је косу орезала,

0100    Е да би јој више робовала,

0101    Ал’ се она млада удомила

0102    За онога Дуку зулумћара!”

0103    Расрди се Ђурица војвода,

0104    Па он оде двору Дукиноме,

0105    Те сагуби и Дуку и љубу.

0001    Опраља се Ђурица војвода,

0002    Опраља се на цареву војску,

0003    Па остаља дворе и градове,

0004    И оставља два нејака сина,

0005    И оставља сестрицу Јелицу,

0006    Па је љуби тијо беседио:

0007    ”Анђелија, моја верна љубо,

0008    Чекај мене за девет година;

0009    Ако с’ Јели добра срећа јави,

0010    Удоми је, не чекај менека,

0011    Децу држи као и са мном, љубо!”

0012    Мало затим време постајало,

0013    Мало време, за недељу дана,

0014    Удаде се љуба Ђуричина

0015    За некога Дуку зулумћара.

0016    Чудан Ђука зулум поставио:

0017    Да с’ не пије у мејани вино,

0018    Да не игра коло прид мејаном,

0019    Да девојке не носе сукања

0020    Ни јунаци зелени долама.

0021    То зло било за девет година,

0022    А кад наста година десета,

0023    Онда дође војвода Ђурица,

0024    Па нашао на води невесту,

0025    Божју јој је помоћ називао:

0026    ”Божја т’ помоћ, млада невестице!

0027    Зашто сте се тако порушили –

0028    Али вас је куга поморила

0029    Или вас је ватра попалила?”

0030    Ал’ беседи млада невестица:

0031    ”Тако т’ Бога, незнана делијо,

0032    Нити нас је куга поморила

0033    Нити нас је ватра попалила,

0034    Већ с’ удаде љуба Ђуричина

0035    За никога Ђуку зулумћара,

0036    Па је голем адет поставио:

0037    Да с’ не пије вино у мејани,

0038    Да с’ не игра коло прид мејаном,

0039    Да девојке не носе сукања

0040    Ни јунаци зелени долама!”

0041    Онда оде Ђурица војвода,

0042    Он отиде белу двору своме,

0043    Па је стао капији за врата.

0044    Умећу се два нејака сина,

0045    Умећу се камена с рамена,

0046    Па млађи је стар’јем беседио:

0047    ”Ао, брате, ала ти сам гладан!”

0048    А онај је њему беседио:

0049    ”Иди тети, нек’ ти лепца даде!”

0050    ”Ао, тето, ала ти сам гладан!”

0051    Одсекла му лепца у ручицу,

0052    Па беседи тетица Јелица:

0053    ”Чувај ми се, моја слатка рано,

0054    Да т’ не види божја отровница,

0055    Тебека ће бојем уморити,

0056    А меника очи извадити!”

0057    Јошт су они у речи били,

0058    Али иде љуба Ђуричина

0059    И са шњоме Дука зулумћару,

0060    Па беседи љуба Ђуричина:

0061    ”Кучко Јело, стара робињице,

0062    Камо фењер, камо сусретање,

0063    Камо свећа, камо упитање?”

0064    Машио се Ђурица војвода,

0065    Машио се лаким буздованом,

0066    Па удара Дуку зулумћара,

0067    Тако га је лако ударио,

0068    С црном га је земљом саставио,

0069    А љуба му у дворе утече.

0070    Ал’ беседи Ђурица војвода:

0071    ”Стани, курво, утећи ми нећеш!”

0072    Саставио праа и сумпора,

0073    Ужеже јој косу на вр главе.

0074    Кад догоре до очију њени,

0075    Ал’ беседи љуба Ђуричина:

0076    ”Загаси ми косу на вр главе!”

0077    А он мучи, ништа не беседи.

0078    Кад догоре до утробе њене,

0079    Ал’ беседи љуба Ђуричина:

0080    ”Тако т’ бога, господару Ђурђу,

0081    Угаси ми косу на вр главе,

0082    Живо ми је под појасом чедо!”

0083    Ал’ беседи војвода Ђурица:

0084    ”Од зле кучке ни штене не ваља,

0085    А камоли од тебека чедо!”

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Vojvoda Djurica i Duka zulumcar