Војислав Вељковић
Рођење: 17. децембар 1865. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 28. јануар 1931. Београд, Краљевина Југославија

Војислав Вељковић (Београд, 17. децембар 1865 — Београд, 28. јануар 1931), српски правник и политичар. Био је 1903. министар финансија Краљевине Србије. Као министар финансија Краљевине СХС увео је 1920. југословенски динар и основао је Народну банку Краљевине СХС.

Војислав Вељковић је рођен 17. децембра 1865. године у Београду.¹⁾ Син је министра правде и председника касационог суда Стојана Вељковића. Након школовања у Београду, докторирао је 1893.²⁾³⁾ у Паризу на Сорбони тезом о трговачким уговорима. Његова теза је била јако запажена, па је био од париског универзитета био одликован златном медаљом.⁴⁾ Када се вратио у Београд био је од 1896. до 1899. професор административног права на Великој школи.⁵⁾ Објавио је уџбеник Однос између судске и административне власти у држави.⁶⁾

Постао је 1899. секретар краља Александра Обреновића.⁷⁾ Када је краљ одлучио да се ожени са Драгом Машин, Вељковић покушао је да га одврати од те намере.⁸⁾ Када није успео да га одврати дао је оставку на положај краљевог секретара.⁹⁾ Прикључио се Либералној странци, па је 1901. био први пут изабран за посланика.¹⁰⁾ Поред Јована Авакумовића и Стојана Рибарца истицао се међу либералима.¹¹⁾ Међутим у скупштини је говорио аргументовано и стегнуто, како је било уобичајено у западним парламентима, али не и у Србији.¹²⁾ Ипак његови говори су били слушани због оштре и храбре критике режима краља Александра Обреновића.¹³⁾ Развијао је теорију народне суверености и доказивао је да је народ старији од краља.¹⁴⁾

Након Мајског преврата постављен је 11. јуна 1903. за министра финансија у првој револуционарној влади Јована Авакумовића.¹⁵⁾ Вељковић је брзо дошао у сукоб са завереницима, јер је бечком листу изјавио да се један део официра завереника претворио у завереничку странку и да су постали држава у држави.¹⁶⁾ Због сукоба са завереницима дао је оставку 15. августа 1903.¹⁷⁾ Вељковић је непрекидно био биран за народног посланика у подринском округу.¹⁸⁾ Либерална странка се након 1903. распала на Народну странку Стојана Рибарца, групу адвоката Величковића и на групу Јована Авакумовића, у којој су били они, који су подржавали Мајски преврат.¹⁹⁾ Врло брзо Вељковић је уместо Авакумовића постао шеф нове странке, која се најпре називала Либерална демократија.²⁰⁾ Називали су је Националистичком странком. Наставио је да у скупштини 1905. говори против официра завереника.²¹⁾ Због говора у скупштини био је 1909. и физички нападнут на једној сахрани.²²⁾ У скупштини је био један од најбољих говорника новијег доба.²³⁾ Током кризе око Уредбе о приоритету 1914. састајао се са Драгутином Димитријевићем Аписом и подржавао га у његовим намерама да изведе државни удар, да би опозиција дошла на власт након рушења радикала.²⁴⁾ Осим њега са Аписом су се тада посебно састајали Милорад Драшковић, Љуба Давидовић и Стојан Рибарац.²⁵⁾

За време Првог светског рата био је сарадник окупатора.²⁶⁾ Најпре је био председник општинског одбора града Београда. Онда је постао председник општине у Београду за време окупације.²⁷⁾

Заједно са Љубом Давидовићем, Милорадом Драшковићем, Светозаром Прибићевићем и Војиславом Маринковићем основао је 1919. године Југословенску демократску заједницу, која се касније претворила у Демократску странку. Након рата био је министар трговине и индустрије од 7. априла до 16. августа 1919 у влади Стојана Протића, првој влади Краљевине СХС.²⁸⁾ Након тога био је министар финансија у влади Љубомира Давидовића и у влади Стојана Протића од 16. августа 1919. до 17. маја 1920. Преузео је дужност министра финансија у условима валутнога хаоса у држави, у којој су у оптицају били динари и аустроугарске круне.²⁹⁾

Више од пола нове југословенске државе припадало је пре рата Аустроугарској, која је током рата наштампала огромну количину новца без покрића, тако да је на крају рата у оптицају било 31,5 милијарди круна са покрићем у металу од само 0,342 милијарде круна.³⁰⁾ Аустрија и Мађарска су и након рата наставиле да штампају новац, па је у оптицају након неког времена било 50 милијарди круна. Војислав Вељковић је у тешким условима морао да решава проблеме југословенских финансија. Још увек нова држава није имала коначне границе, чекало се доношење новог Устава, а ни парламент није био у сталном заседању.³¹⁾ Ипак био је одлучан да спроведе монетарну и валутну реформу, па је најпре припремио пакет системских мера, које је влада усвојила 2. јануара 1920.³²⁾ Те мере омогућиле су му да спроведе валутну реформу. Почео је да штампа јединствену новчаницу — динар, а нова валута је имала ознаку вредности и у крунама.³³⁾ Усвојен је паритет да један динар вреди 4 круне.³⁴⁾ Тим мерама одређено је да се круне повлаче из оптицаја од 16. фебруара до 15. марта 1920, а најкасније до 1. јуна 1920.³⁵⁾ Динар је тада требао да постане једино законско средство у новој држави.³⁶⁾ Омер замене круна у динаре 4:1 према неким ауторима није реалан, него је требао да буде 6:1. Сматра се да је због политичких разлога, да се не изазива незадовољство у новоослобођеним крајевима одређен омер повољан за нове крајеве.³⁷⁾ Упркос томе створила се код Хрвата фама да су тобоже они били опљачкани при тој замени.³⁸⁾

Одлучио је да реорганизује Српску привилеговану народну банку у југословенску емисиону банку, па је 1. фебруара 1920. ступио на снагу Закон о Народној банци.³⁹⁾ Народна банка је почела да функционише као емисиона установа и постала је нова централна банка новостворене државе. С обзиром на празну државну благајну и ратом разорену привреду југословенски динар је у односу на друге валуте падао до 1923.⁴⁰⁾ Након рата био је члан Демократске странке и непрекидно је био посланик све до 1929.⁴¹⁾ Учествовао је у раду многих финансијских установа, па је био директор Врачарске задруге.⁴²⁾ Умро је 28. јануара 1931. у Београду.⁴³⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 4, Београд, 1929, стр. 1062
• Весна Матић, Бунтовник с разлогом др. Војислав Вељковић (1865—1931), Банкарство, број 3, Удружење банкара Србије, Београд, 2012, ИССН 1451-4354
• Српски књижевни гласник, 1931, стр. 283—299
• Др. Војислав С. Вељковић, Политика, број 8164, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 29. 1. 1931, стр. 3
• Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Београд, 1936.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
• Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба 1845—1926, књига 2, Нова Европа, Београд, 1900.
• Дејвид Мекензи (David MacKenzie), Apis: The congenial conspirator, East European Monographs, Boulder, 1989.

Vojislav Veljkovic