Војислав Маринковић
Рођење: 13. мај 1876. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 18. септембар 1935. Београд, Краљевина Југославија

Војислав Маринковић (Београд, 13. мај 1876 — Београд, 18. септембар 1935), српски правник, економиста и политичар. Био је више пута министар Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Министар иностраних послова био је непрекидно од 17. априла 1927. до 6. јула 1932. Био је председник владе Краљевине Југославије од 4. априла до 6. јула 1932. Од маја 1930. до 1933. био је председник Савета Друштва народа.

Војислав Маринковић је рођен 1/13. маја 1876. године у Београду од оца Димитрија и мајке Јеврејке Велике Клајн.^1)2)3)4) Његов отац Димитрије Маринковић био је министар правде, просвете и унутрашњих дела у више напредњачких влада, а брат Павле Маринковић више пута је био министар Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Војислав је у Београду завршио основну школу и гимназију.⁵⁾⁶⁾ Правни факултет је завршио у Паризу, где је дипломирао 1898.⁷⁾ У Паризу је 1901. докторирао право и одсек политичких и економских наука.⁸⁾⁹⁾

У државну службу ступио је 1901. запосливши се најпре у министарству финансија.¹⁰⁾ Био је најпре порезник, а онда секретар у министарству финансија.¹¹⁾ Основао је 1906. Општу привредну банку и постао је њен директор.¹²⁾¹³⁾ Ступио је 1907. године у Београдску берзу, а 1910. постао је члан њеног финансијског одбора.¹⁴⁾ Члан Управног одбора берзе постао је 1920. године.¹⁵⁾ Био је директор Београдске берзе од 1924. па све до смрти.¹⁶⁾ Иницирао је 1913. оснивање Општег осигуравајућег друштва Југославија.¹⁷⁾

Попут оца и брата припадао је Напредној странци.¹⁸⁾ Први пут изабран је за народног посланика у пожаревачком округу 1906. године.¹⁹⁾ Као млад посланик брзо се истакао својом интелигенцијом, познавањем политичких и финансијских проблема и великим говорничким даром.²⁰⁾ Политички је много допринео зближавању Напредне странке са самосталним радикалима.²¹⁾ То је највише остварио преко Милорада Драшковића, са којим је много сарађивао по питањима економије.²²⁾ Током 1909. противио се зајму за наоружавање, а посебно му је сметала велика аутономија војске, односно министарства одбране.²³⁾ Током 1913. заступао је Србију као делегат на финансијској конференцији у Паризу, где је требало да се реше финансијска питања настала променом граница у Балканским ратовима.²⁴⁾ Постао је 5. децембра 1914. министар народне привреде у коалиционој влади Николе Пашића.²⁵⁾ Након смрти Стојана Новаковића 1915. постао је председник Напредне странке.²⁶⁾ Заједно са Милорадом Драшковићем и Љубомиром Давидовићем иступио је из владе 23. јуна 1917. разочаран Солунским процесом против Драгутина Димитријевића Аписа. Учествовао је 1916. на међусавезничкој конференцији у Паризу.²⁷⁾ Учествовао је ка представник Напредне странке током 1917. године у преговорима око Крфске декларације и око Женевске декларације.²⁸⁾ Био је на министар трговине у коалиционој влади Николе Пашића од 16. новембра 1918. до 20. децембра 1918.²⁹⁾

Био је један од оснивача Југословенске демократске лиге 1918. године.³⁰⁾ Заједно са Љубом Давидовићем, Милорадом Драшковићем, Светозаром Прибићевићем и Војиславом Вељковићем основао је 1919. године Југословенску демократску заједницу, која се касније претворила у Демократску странку.³¹⁾ Био је министар унутрашњих послова у влади Николе Пашића од 24. децембра 1921. до 30. јула 1922. и тада је израдио први изборни закон.³²⁾ Учествовао је касније у стварању ширег опозиционог блока. У влади Љубе Давидовића био је први пут министар иностраних послова од 27. јула до 6. новембра 1924.³³⁾ По други пут је био министар иностраних послова у влади Велимира Вукићевића од 17. априла 1927. до 27. фебруара 1928.³⁴⁾ Место министра иностраних послова држао је после тога у свим владама све до 6. јула 1932. Као министар иностраних послова показивао је велику активност свим међународним политичким састанцима.³⁵⁾ Као одличан говорник на свим међународним конференцијама и у Друштву народа увек је знао да импровизује говоре, који су били са пажњом слушани.³⁶⁾ За време његовог мандата као министра прекинути су 1927. дипломатски односи са Албанијом.³⁷⁾ У Паризу је новембра 1927. потписао француско-југословенски пакт о пријатељству.³⁸⁾ Током 1919. закључио је конвенцију о пријатељству и ненападању са Грчком.³⁹⁾ У Хагу је 1930. предводио делегацију за ликвидацију репарација и тада је потписао конвенције, којима су ликвидиране репарације.⁴⁰⁾ На конференцији Мале антанте 1931. године у Букурешту покренуо је акцију за сарадњу пољопривредних држава Средње Европе.⁴¹⁾ Том приликом Аустрија и Мађарска су одбиле позив Мале Антанте на сарадњу тврдећи да би имале подређену улогу у организацији.⁴²⁾ Путовао је по том питању и у Пољску.

Пред завођење шестојануарског режима током лета Милан Сршкић и Воја Маринковић су крајем јула и августа 1928. најдуже од свих боравили у Хан Пијеску са краљем Александром I Карађорђевићем у његовој вили.⁴³⁾ Сматра се да су они заједно са краљем разрадили план и припремили завођење шестојануарског режима краља Александра.⁴⁴⁾

У Женеви је често учествовао у заседањима Друштва народа.⁴⁵⁾ Посебно се истакао 1931. у дебати по питању разоружања.⁴⁶⁾ Током 1928. изабран је за председника политичке комисије Скупштине Друштва народа.⁴⁷⁾ Учествовао је на већини заседања Савета Друштва народа. У мају 1930. изабран је за председника Савета Друштва народа са мандатом од три године.⁴⁸⁾ У Лиги Народа се 1931. тако жестоко противио формирању царинске уније Немачке и Аустрије, да су Аустријанци морали да повуку свој потпис са уговора о царинском савезу.⁴⁹⁾ Највише је сарађивао са француским министрима иностраних послова, а посебно са Аристидом Бријаном на спровођењу Бријанове паневропске идеје.⁵⁰⁾ Учествовао је на састанцима Бријановог комитета за Европску унију 1930. и 1931.⁵¹⁾

Био је председник владе Југославије од 4. априла до 6. јула 1932. Накратко је био потпредседник у влади Николе Узуновића крајем 1934.⁵²⁾ Био је ожењен Аном (1881—1973), сликарком и ћерком хемичара Симе Лозанића. Одликован је лентом Легије части од стране председника Француске Републике и лентом Румунске звезде.⁵³⁾ Био је почасни доктор Атинског универзитета.⁵⁴⁾

• Политика, бр. 9817, 19. септембар 1935, стр. 3
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 2, Београд, стр. 788
• Знаменити Јевреји Србије, Биографски лексикон, уредник Александра Нећак, Савез јеврејских општина Србије, Београд, 2011.
• Енциклопедија Британика
• Политика, 20. септембар 1935, стр. 3
• Политика, 21. септембар 1935, стр. 3
• Драга В. Мастиловић, Српска елита из Босне и Херцеговине у политичком животу Краљевине СХС/Југославије (1918—1941), докторска дизертација, Филозофски факултет, Београд, 2013.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.

Vojislav Marinkovic