Вук Зечанин и љуба му

Вук Зечанин и љуба му је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

Текст пјесме

0001    Запросио Зечанине Вуче

0002    На далеко љепоту ђевојку

0003    У Нишићу граду бијеломе

0004    У сокола Нишића Андрије.

0005    Вуче проси, а Андрија даје.

0006    Када Вуче испроси ђевојку,

0007    Он се врати Зечу каменому,

0008    Па на Зечу покупи сватове:

0009    Мало млого, свата пет стотина,

0010    Право иде бијелу Нишићу.

0011    Кад су дошли у Нишића града,

0012    Андрија их добро дочекао:

0013    Води Вука на вренђију кулу,

0014    А остале свате разредио,

0015    Разредише што је за којега,

0016    Ђе петину, а ђе десетину,

0017    Андрија их добро дочекао.

0018    Кад у јутру јутро освануло,

0019    Освануло и сунце грануло,

0020    Чауш викну, далбуана рикну:

0021    „Азур, свати, извед’те ђевојку,

0022    “Кратки данци, а дуги конаци,

0023    „Оће нам се дома застарати.“

0024    Онда Вуче дозива Андрију,

0025    Па срдито бесједи Андрији:

0026    „Ид’, Андрија, изведи ђевојку,

0027    “Па ђевојку подај ђеверима,

0028    „А сам иди у нове арове,

0029    “Изведи ми ђога од мегдана,

0030    „Приведи га бињакташ-камену,

0031    “Да појашем ђога од мејдана.„

0032    А Андрија грацки старјешина

0033    Зету Вуку на мо одговара:

0034    “Оћу, зете, извести ђевојку

0035    „Ал’ ти нећу коња да опремим.“

0036    А кад зачу Вуче Зечанине,

0037    Колико је Вуче осилио,

0038    Би волио да је погинуо,

0039    Нег’ што га је шура прекорио,

0040    Па срдито шури бесједио:

0041    „Орјатине, Нишићу Андрија,

0042    “Добро памти, немој заборавит’,

0043    „Кад ти сестри у пооде дођеш,

0044    “Вратићу ти жалост за срамоту.„

0045    Андрија им изведе ђевојку,

0046    Дариваше што је за којега:

0047    Вуку даше лијепу ђевојку,

0048    Уз ђевојку ата четвртака.

0049    Отале се свати подигоше,

0050    И одоше Зечу на крајину.

0051    И то стаде земан по земану,

0052    Мало млого, за годину дана,

0053    А не смије Нишићу Андрија

0054    Милој сестри ићи у пооде.

0055    То застаде за двије године,

0056    Не смје Андро ићи у пооде.

0057    А то стаја три године дана.

0058    То се чудо по Нишићу чуло,

0059    Да не смије Нишићу Андрија

0060    Милој сестри ићи у пооде.

0061    Међу собом били говорили:

0062    “Хвала Богу, чуда великога!

0063    „Ђе не смије Нишићу Андрија

0064    “Милој сестри ићи у пооде.

0065    „Да је Бог до и богородица.

0066    “Да не има њина сестра Мара,

0067    „Да не има брата ниједнога.

0068    “Давно бисмо поодили Мару.„

0069    То зачуо Нишићу Андрија,

0070    Па јунаку врло мука била,

0071    Па је своју дозивао мајку:

0072    “Мила мајко, испеци колаче,

0073    „Оћу сестри ићи у пооде,

0074    “Да ћу знати да ћу погинути.

0075    „Више, мајко, трпљети не могу,

0076    “Што говоре Нишићи јунаци,

0077    „Да не има наша сестра Мара,

0078    “Да не има брата ниједнога,

0079    „Давно би нам сестру поодили.

0080    “Но је мене зазор и срамота,

0081    „По закону од Бога грехота.“

0082    Стара мајка сузе прољеваше,

0083    И Андрији сину говораше:

0084    „Не ид’, сине, Зечу бијеломе,

0085    “Оће тебе погубити Вуче.„

0086    То Андрија мајку не слушаше,

0087    Но дозива свог брата Ненада:

0088    “О Ненаде, немала те мајка!

0089    „Као што ће скоро да те нема,

0090    “Иди, брате, коњма у арове,

0091    „Нека слуге два коња опреме,

0092    “Мени ђога а теби дорина,

0093    „Па се врати на бијелу кулу,

0094    “Да се, брате опремимо дивно,

0095    „Да идемо сестри у пооде.“

0096    Кад Ненаде брата саслушао,

0097    Па на слуге срклет учинио,

0098    Да опреме ђога и дорина,

0099    Пак се врати на бијелу кулу.

0100    Ту се браћа опремају дивно:

0101    На се удре и срму и злато,

0102    А на прса токе позлаћене,

0103    Припасују мукадем-појасе,

0104    За појасом пушке данискиње,

0105    Припасаше сабље оковане,

0106    Понесоше праха и олова,

0107    А и пушке танке џевердаре,

0108    Мила мати спремила колаче.

0109    Тад Нишићи Бога поменуше,

0110    Два витеза коња посједоше:

0111    „Збогом остај, наша мила мајко!“

0112    Мајка даје добре благослове,

0113    И поздравља милу ћерку Мару.

0114    Два Нишића путем путоваше,

0115    Док дођоше Зечу бијеломе.

0116    Кад се близу Зечу примакоше,

0117    Два Нишића јасно запјеваше:

0118    „Весели се, наша сестро Маро,

0119    “Ево теби браће у пооде.„

0120    То је чула њина сестра Мара,

0121    Како чула, по гласу познала,

0122    Да су браћа обадва Нишића,

0123    Подалеко сестра истрчала,

0124    Руке шире, у лица се љубе,

0125    Питају се за мир и за здравље.

0126    Питају је два Нишића млада:

0127    “Је л’ на кули Вуче Зечанину?„

0128    Мара каже браћи по истини:

0129    “Нема Вука на бијелој кули,

0130    „Отишо је у лов у планину,

0131    “Еда бог да отуд да не дође!

0132    „Он нам, браћо, о невјери ради.

0133    “Ако ћете сестру послушати,

0134    „Вратите се Нишићу бијелу.“

0135    То срамота бјеше Нишићима,

0136    Већ одоше на Вукову кулу,

0137    Па сједоше пити рујно вино.

0138    Док стадоше рти пропадати

0139    Из планине под бијелу кулу.

0140    Онда браћа Мари бесјеђаху:

0141    „Чиј’ су рти, и чиј’ су загари,

0142    “Што на њима свилени покровци,

0143    „Поднизати од злата прапорци?“

0144    А бесједи њима сестра Мара:

0145    „Јесу рти Вука Зечанина.“

0146    Таман они у ријечи бјаху,

0147    Помоли се Вуче Зечанину,

0148    За њим иде тридесет делија.

0149    Кад то виђе њина сестра Мара,

0150    Оде млада низ бијелу кулу,

0151    Па сусрете Вука господара.

0152    Онда Вуче Мари бесједио:

0153    „Чиј’ ли коњи по арови вриште?“

0154    А Мара му по истини каже:

0155    „Господару, Вуче Зечанину,

0156    “Дошла су ти два твоја шурака,

0157    „Два шурака оба брата моја.“

0158    А кад чуо Вуче Зечанину,

0159    Окреће се на обадве стране,

0160    Па он виче тридесет делија:

0161    „До сад сте ми били вјерне слуге,

0162    “А од сада моја мила браћа,

0163    „Потрчите на бијелу кулу,

0164    “Да закољем моје двије шуре.„

0165    Мара куми Богом истинијем

0166    И српскијем светијем Јованом,

0167    И јошт више Богом братимила:

0168    “Не сагуби моју браћу милу,

0169    „Јер се сестра браће ужељела,

0170    “Не остави саморану мајку,

0171    „А и њину сестру без заклетве.“

0172    Зато Вуче ни абера нема,

0173    Не примаше кумства ни братимства,

0174    Већ на слуге срклет учинио,

0175    Љубу своју руком ударио;

0176    Колико је лако ударио,

0177    Низ образ јој рану начинио,

0178    Два јој здрава зуба саломио

0179    И четири с мјеста помјерио,

0180    Зали крвца низ бијело лице.

0181    Мара бјаше соја јуначкога,

0182    Па потрча у мермер-авлију,

0183    Прије свију уграбила врата,

0184    Уграбила па је затворила,

0185    И утрча у бијелу кулу,

0186    Затвори је баш ко и авлију.

0187    Кад изађе на бијелу кулу,

0188    Мара виче два Нишића млада:

0189    „Браћо моја, обадва Нишића,

0190    “Ви оћете оба погинуту,

0191    „Но узмите пушке џеврдане,

0192    “Отворите демирли пенџере,

0193    „Браните се са Небојше куле,

0194    “Браните се, замијените се.„

0195    Кад Нишићи то чудо виђеше,

0196    Милу сестру сузну и крваву,

0197    Нишићи су од боја јунаци,

0198    Докопаше пушке џеврдане,

0199    Отворише демирли пенџере,

0200    Па се бране са Небојше куле,

0201    Док петнаест погибе Зечана;

0202    Јошт се бране два Нишића млада,

0203    Док погибе тридесет Зечана.

0204    Све се Зече на гомиле збија,

0205    А Вукову опколише кулу,

0206    Опколише, војском обградише.

0207    Ал’ се бране два Нишића млада.

0208    Док четерес погибе Зечана.

0209    Сад да видиш муке и невоље

0210    За јунаке од Нишића града,

0211    Љуто пиште два Нишића млада.

0212    Долази им мила сестра Мара,

0213    Разговара два Нишића млада:

0214    “Не бојте се, моја браћо драга,

0215    „Доста има праха и олова

0216    “И силистре бистрога кремења.„

0217    Пуно јесте (!) донесе вишека,

0218    И оружје Вука Зечанина.

0219    Мара пуни пушке џеврдаре,

0220    Пуне даје браћи Нишићима,

0221    А Нишићи добри су јунаци,

0222    Пак се бране са Небојше куле,

0223    Док педесет погибе Зечана;

0224    Све се Зече на гомиле збија.

0225    Кад то виде Вуче Зечанину,

0226    Он повика грлом бијелијем:

0227    “Браћо моја, Зечани јунаци,

0228    „Видите ли моје двије шуре,

0229    “Како јаде данас учинише,

0230    „Већ ви мене данас послушајте,

0231    “Донесите сламу и сијено,

0232    „Запалите око моје куле,

0233    “Нек изгори, остала ми пуста!

0234    „Још ја имам моје двије куле.“

0235    Тад Зечани Вука послушаше,

0236    Донесоше сламу и сијено,

0237    Око тамне обложише куле,

0238    Запалише сламу и сијено.

0239    Кад је ватра жива уватила,

0240    Запали се кула и авлија,

0241    Јошт се бране два Нишића млада,

0242    Седамдесет убише Зечана,

0243    Што мртвије, а што рањеније.

0244    Сад да видиш чуда изненада,

0245    Запишташе два Нишића млада,

0246    Јер им ватра додијала жива,

0247    Љуто пиште јел им за невољу,

0248    Јер им муке додијаше тешке.

0249    У мукама сестра дотрчала,

0250    Милој браћи Мара проговара:

0251    Браћо моја, обадва Нишића,

0252    „Срамота је да ви погорите,

0253    “Ајте за мном низ бијелу кулу,

0254    „На кули ћу отворити врата,

0255    “Дако би вам срећа донијела,

0256    „Да ви добре коње пограбите.“

0257    То Нишићи сестру послушаше,

0258    Па за сестром низ кулу одоше,

0259    И оштре су сабље повадили.

0260    Сестра браћи отворила врата,

0261    Та да видиш два Нишића млада,

0262    У Зечане јуриш учинише:

0263    Куд пролази Нишићу Андрија,

0264    Ту би двоја кола пролазила;

0265    Куд пролази Нишићу Ненаде,

0266    Ту би троја кола пролазила.

0267    А Зечани нагло умакоше,

0268    У то доба мила сестра Мара

0269    Оба коња витеза доведе,

0270    А Нишићи коње посједоше,

0271    У Зечане громко ударише.

0272    А да видиш Нишића Андрије,

0273    Натраг себе и ђогата врати,

0274    Мару сестру увати за руку,

0275    Те је тура за се на ђогата,

0276    И кроз војску здраво утекоше,

0277    А за њима Вуче Зечанине,

0278    И остала сва Вукова војска.

0279    Кад да видиш чуда великога,

0280    Ђе је срећа ту је и несрећа,

0281    Ками мајци, да би погинули!

0282    Сусретоше Мата чобанина,

0283    А са Матом тридесет чобана.

0284    Неко чудо зачуо је Мато,

0285    Па у себе Мато промислио,

0286    Да је на Зеч војска ударила.

0287    Трчи Мато што боље могаше.

0288    Кад га виђе Вуче Зечанине,

0289    Виче Вуче грлом бијелијем:

0290    „А ђе си ми, Мато чобанине,

0291    “У зо час ти пушку набавио

0292    „У Млетака за триста дуката.

0293    “Ти се фалиш, Мато чобанине,

0294    „Да ти бијеш орла под облаке,

0295    “Удри данас моје двије шуре.„

0296    Кад то зачу Мато чобанине,

0297    Земљи паде, пушци огањ даде,

0298    Те погоди Нишића Ненада,

0299    На прси му токе проломио,

0300    И на пљећа пенџер отворио,

0301    Ненад паде, а Вуче допаде,

0302    Па Ненаду посијече главу,

0303    А побјеже Нишићу Андрија.

0304    Мудар бјеше Вуче Зечанину,

0305    Па разапе Нишића Ненада,

0306    Од мртвога учинио жива,

0307    Више т’јела постави му главу,

0308    Па он грлом бијелијем виче:

0309    “Страшљивице, Нишићу Андрија,

0310    „Зар не жалиш свог брата Ненада,

0311    “Није теби Ненад погинуо,

0312    „Но га пушка мало обранила,

0313    “Од доброга коња одвојила.

0314    „Виђи брата, стоји на ногама,

0315    “Ја ћу ти га на муке турити,

0316    „Најпосље му очи извадити.“

0317    А Андрија срца јуначкога,

0318    Жао му је свог брата Ненада,

0319    А жалије брата од свијета,

0320    Па поврати ђога од мегдана,

0321    Не би л’ брата избавио свога,

0322    А потрже сабљу саковану,

0323    У Зечане коње нагоњаше,

0324    Ђе гођ кога сабљом удараше,

0325    Пресијеца на дв’је половине,

0326    До Ненада коња догоњаше.

0327    Кад сагледа свог брата Ненада,

0328    Плећа даде, а бјежати стаде.

0329    Камен мајци да би утекао!

0330    Дотле Мато пушку напунио,

0331    Па га пушком од образа гађа,

0332    И погоди Нишића Андрију

0333    Насатице међу џигерице,

0334    Јунак паде у зелену траву,

0335    Андро паде, а Вуче допаде,

0336    Па Андрији посијече главу,

0337    Па увати своју вјерну љубу,

0338    Па јој даје мртве братске главе,

0339    Двије главе, а у двије руке:

0340    „На их носи Зечу на капију,

0341    “Побиј главе на шиљато коље,

0342    „Те окити Зеча бијелога.“

0343    Па узеше куке и мотике,

0344    Укопаше Зечане јунаке.

0345    Онда Вуче позива кнезове

0346    Од његова Зеча бијелога,

0347    Да их части и умори љубу.

0348    Па сједоше ладно пити вино,

0349    Мара служи лозовину вино,

0350    Донесе им вина свакојака,

0351    Кака вина од седам година.

0352    Кад с’ Зечани напојише вина,

0353    Сваки леже стрмо без узглавља.

0354    А да видиш миле сестре Маре,

0355    Узе Мара пламена анџара,

0356    Закла Мара двадес и четири,

0357    Вуку веже руке наопако,

0358    Па узима плетену канџију,

0359    Те удара Вука Зечанина:

0360    „Устај курво, Вуче Зечанине!“

0361    Кад се трже Вуче Зечанине,

0362    Те сагледа око себе мртве,

0363    А кнезова двадес и четири,

0364    И те би ти јаде опростио,

0365    Ал’ бијеле руке савезате,

0366    Куми Мару Богом и Јованом:

0367    „Богом сестро, моја вјерна љубо,

0368    “Поклони ми живот на мејдану.„

0369    А Мара му на то одговара:

0370    “Курво сине, Зечанине Вуче,

0371    „Ја сам тебе Богом братимила

0372    “И кумила светијем Јованом,

0373    „Да ти мени браћу не сагубиш.

0374    “Ти не примаш кумство ни братимство.„

0375    Па да видиш вијернице љубе,

0376    Преби Вуку и ноге и руке,

0377    И живе му очи извадила,

0378    Па овошти бијелу кошуљу,

0379    Овоштила па је осмолила,

0380    Па обуче Вука господара,

0381    А запали бијелу кошуљу,

0382    На мукама изгорио Вуче.

0383    Па узима два посавца сина,

0384    Обадвоје сабљом пресијече:

0385    Из зла рода да није порода.

0386    Братимске је коње опремила,

0387    Понесе им руо и оружје,

0388    Са капије скиде братске главе,

0389    Тури главе коњма у зобницу,

0390    Па посједе братина ђогата,

0391    А дората свеза за ђогата,

0392    Право оде у Нишића града.

0393    Кад се Мара примаче Нишићу,

0394    Онда свану и сунце ограну.

0395    Далеко је мајка угледала,

0396    Па пред Мару брже истрчала,

0397    Познаде је сузну и жалосну.

0398    Мајка кука кано кукавица,

0399    Мара кука кано ластавица.

0400    Мара мајку своју разговара:

0401    “А не бој се, моја мила мајко,

0402    „Мара ти је браћу осветила,

0403    “И главе им Нишићу донела,

0404    „Да се с њима стара договараш.“

Литература

  • Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
  • Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу и о војевању Црногораца, књига осма, Београд, 1900.
Штампање