Вук Купиновић и Дели-бег Гром

Вук Купиновић и Дели-бег Гром је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

Текст пјесме

0001    Вино пије Купиновић Вуче

0002    У малену селу Купинову,

0003    Служи вино вијерница љуба.

0004    Кад се Вуче напојио вина,

0005    Бесједи му вијерница љуба:

0006    “Господару, Купиновић-Вуче,

0007    “А тако ти Бога истинога,

0008    “Што те питам да ми право кажеш:

0009    “Бојиш ли се икога до Бога?”

0010    Ал’ Бесједи Купиновић Вуче:

0011    “О Бога ми, моја вјерна љубо,

0012    “Кад ме питаш, да ти право кажем,

0013    “Не бојим се никога до Бога,

0014    “Већ сам чуо ђе казују људи,

0015    “А некаква Грома дели-бега,

0016    “Млоге Громе погубио главе,

0017    “Па се њега мало прибојавам.”

0018    Таман они у ријечи б’јаху,

0019    Док ето ти блиједо Латинче,

0020    Капу скида, до земље се свија,

0021    Љуби Вука у скут и у руку,

0022    Па му књигу из њедара дава.

0023    Узе књигу Купиновић Вуче,

0024    Виђе Вуче шта му књига каже,

0025    Па дозива вјереницу љубу,

0026    И овако љуби проговара:

0027    “Ова књига од Грома ми дође,

0028    “Мене беже зове на мејдана

0029    “У отоку покрај воде Саве.

0030    “Но послушај, вјеренице љубо,

0031    “Кад питоме птице запјевају,

0032    “Пробуди ме, моја вјерна љубо,

0033    “И опреми мојега ђогина,

0034    “Оћу ићи мејдан дијелити.”

0035    Леже Вуче санак боравити.

0036    Кад питоме тице запјеваше,

0037    Уста љуба Купиновић-Вука,

0038    Па отиде у нове арове,

0039    Те ђогату сапалила крила,

0040    Па се врати на бијелу кулу,

0041    Топузу му пера саломила,

0042    А узима сабљу оковану,

0043    Сломи сабљу на три половине,

0044    Па окрике у сагрију баци,

0045    А пробуди Вука господара:

0046    “Ну устани, мили господаре,

0047    Вакат јесте, оћеш задоцнити.”

0048    Скочи Вуче на ноге лагане,

0049    Опреми се на бијелу кулу,

0050    Па припаса сабљу оковану,

0051    До ђогата коња долазио,

0052    Па посједе крилата ђогата,

0053    Тјера ђога Сави и отоци,

0054    Тама зора бјеше зазорила,

0055    Вуче Сави отоци дође,

0056    Прије беже бјеше поранио,

0057    Често гледа селу Купинову,

0058    У то доба Купиновић Вуче,

0059    Грому бегу добро јутро виче,

0060    Ал’ му беже боље прифатио,

0061    И овако ријеч бесједио:

0062    “Оди, Вуче, мени под шатора,

0063    “Преклони се, и поклони ми се,

0064    “Па ћу тебе живот опростити.”

0065    А вели му Купиновић Вуче:

0066    “Нисам дошо тебе се клањати,

0067    “Већ јуначки мејдан дијелити,

0068    “Но изађи мени на мејдана,

0069    “Да видимо ко је јунак бољи.”

0070    Ал’ је беже шатор разапео,

0071    Пред шатором побио је копље,

0072    И за копље вранац коњиц свезат,

0073    Бије ногом десном и лијевом,

0074    Громе беже посједе вранчића,

0075    Па на мејдан коња изгонио.

0076    Одма бритке сабље повадише,

0077    Да виш Вуку големе невоље,

0078    Бритка му је сабља саломљена,

0079    Али Вуче ђога нагоњаше,

0080    Па окрњком бега удараше,

0081    Кудије га годе удараше,

0082    Онудије жива ватра скаче,

0083    Сасипа се низ коња вранчића,

0084    Око коња запаљује траву.

0085    Куда беже Вука удараше,

0086    Осијеца по три литре меса.

0087    Кад се виде на невољу Вуче,

0088    Он удара ђога од мејдана,

0089    Па ђогату коњу проговара:

0090    “А ђогате, пуст ми остануо,

0091    “Што ми данас полећети нећеш,

0092    “Зар не видиш да сам погинуо.”

0093    Колико га Вуче удараше,

0094    Све му крвца по земљи сипаше,

0095    Ђогат пишти као гуја љута ,

0096    Јер не има крила ни окриља.

0097    Дока га вила из облака виче:

0098    “Бјежи, Вуче, двору бијеломе,

0099    “Не може ти ђогат полећети,

0100    “Ђогату су сапаљена крила.”

0101    Грдна ране задобио Вуче,

0102    Виде му се џигерице црне,

0103    Плећа даде, а бјежати стаде,

0104    А за њиме силни Грома беже,

0105    Одиста га погубити ћаше.

0106    Вуку топуз отежао б’јаше,

0107    Преко себе топуз отурио,

0108    Тако Вуку срећа донијела,

0109    Те погоди силан Грома бега

0110    У копије међу очи двије,

0111    Жив се наже, мртав земљи паде.

0112    А утече Купиновић Вуче

0113    У малено село Купиново,

0114    Па дозива сестрицу Јелицу:

0115    “Мила сестро, узми ме на руке,

0116    “Однеси ме на бијелу кулу,

0117    “Па ми простри мекана душека.”

0118    Сестра Јела брата послушала,

0119    Узе Вука на бијеле руке,

0120    Па га носи на бијелу кулу,

0121    Прострије му мекана душека.

0122    Онда Вуче сестри бесједио:

0123    “Зови мени слугу Милована.”

0124    Сестра Јела брата послушала,

0125    Доведе му слугу Милована.

0126    Тада Вуче сјетоваше слугу:

0127    “Добро слушај, слуго Миловане,

0128    “Запријети вјереници љуби,

0129    “Да не иде у шикли одају,

0130    “Слуго моја, за неђељу дана,

0131    “И ево ти од одаје кључе,

0132    “Не отварај на одаји врата,

0133    “Слуго моја, за неђељу дана.

0134    “Кад се, слуго, наврши неђеља,

0135    “Онда ћеш ми отворити врата.”

0136    Отле оде слуга Миловане,

0137    Па затвори бијелу одају,

0138    Затворио, па је заклопио.

0139    Да виш, брате, чуда великога!

0140    Мало стало, за дуго не било,

0141    Док ето ти из дувара гује,

0142    Гуја носи траве свакојаке;

0143    Ал’ ето ти из облака виле,

0144    И ето ти из горе курјака;

0145    Вуче Вуку ране зализује,

0146    А гуја му траве доносаше,

0147    Вила Вуку траве превијаше.

0148    А да видиш вјеренице љубе,

0149    Узе љуба ноже и синџире,

0150    На одаја врата прокопала.

0151    Кад сагледа из дувара гују,

0152    А сагледа из горе курјака,

0153    И још виде из облака вилу,

0154    Па повика грлом бијелијем:

0155    “Мога Вука изједоше вуци,

0156    “Авај мене до Бога милога!”

0157    Кад то зачу из дувара гуја,

0158    Она иде опет у дувара,

0159    А кад зачу из планине вуче,

0160    Вуче бјежи опет у планину,

0161    Па и вила небу под облаке,

0162    Оставише Вука побратима.

0163    Вуче зове слугу Милована,

0164    Поклони му кулу и авлију,

0165    И Јелицу сестру за љубовцу:

0166    “Аманет ти, слуго Миловане,

0167    “Ти ухвати моју вјерну љубу,

0168    “Па је води у поље широко,

0169    “Растргни је коњма на репове.”

0170    То изусти, а душу испусти,

0171    Престави се Купиновић Вуче.

0172    А да видиш слуге Милована,

0173    Он послуша свога господара,

0174    Ухвати му проклету љубовцу,

0175    Растрже је коњма на репове,

0176    Па сарани Вука господара.

Литература

  • Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
  • Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899.
Штампање