Вучићева буна (1842) је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Од времена и нашега знања,

0002    Ево, браћо, није давно било,

0003    Ево, кажу, две године дана

0004    И трећа је, браћо, настанула

0005    Откако се земља запотресла,

0006    Задркташе четири планине —

0007    Јежевац више цариграда,

0008    И Авала више Београда,

0009    И Космаја повише Рогаче

0010    И Утина више Петербурга.

0011    Мили Боже, чуда великога,

0012    Дигоше се силни и помамни,

0013    Ево, кажу, четири даије —

0014    Прво јесте проклети Вучићу,

0015    А до њега Симићу Стојане,

0016    До Стојана господин Авраме,

0017    До Аврама Гарачки Илија,

0018    И новину једну преновише,

0019    А из Кнића, села великога,

0020    По имену началника Стеву,

0021    Опадоше старог Господара,

0022    Омразише њега са Србијом,

0023    Истераше њега из столице,

0024    Пак се ваздан бију столицама,

0025    Сву ноћ деле благо зобницама,

0026    Сиротинску касу поараше,

0027    Што је пуни сиротиња раја,

0028    Што је пуни за дваест година.

0029    На Црњеч га, браћо, навозише,

0030    Отправише њега Каравлашкој,

0031    Каравлашкој и Карбогданској,

0032    Он отиде своме спахилуку.

0033    Кад бијаше под бијелим градом,

0034    Од бијелим градом Биоградом,

0035    Он пророни сузе низ образе,

0036    Пак беседи књаз Милоше:

0037    „О Вучићу, проклета ти душа,

0038    Проклето ти тело и колено

0039    К’ оно исто Вуку Бранковићу,

0040    Кој’ издаде на Косову царство,

0041    Што омрази мене са Србијом,

0042    Што оправи мене Каравлашкој,

0043    Каравлашкој и Карабогданској,

0044    Ал’ ја одо своме спаилуку!”

0045    О Милошу, шумадинска мајко,

0046    О Вучићу, да те Бог убије,

0047    А да Бог да и срећа донела

0048    Те се теби твоја црева вукла

0049    По беломе граду Биограду!

0050    То се чудо надалеко чуло,

0051    Надалеко до Ћуприје града,

0052    Ево, кажу, до Тројана града,

0053    Ево, кажу, до нове касарне.

0054    Кад зачуши све катане младе,

0055    Сви скочише на ноге јуначке,

0056    Обукоше ђузел одијело,

0057    Бритке сабље, браћо, препасаше

0058    И миздраке на раме узеше,

0059    Па стегоше све своје буине,

0060    Отидоше скели на Мораву,

0061    Па дозивљу скелеџију млада,

0062    По имену газду Аранђела:

0063    „Ој Бога ти, драги скелеџија,

0064    Ајд’ навози цареве синове!”

0065    Ал’ ето ти млада скелеџије,

0066    Он ји не кте, браћо, навозити;

0067    Док стигоше до два официра,

0068    Бритке сабље, браћо, потргоше,

0069    Више главе сабље заиграше

0070    По имену газди Аранђелу —

0071    Мора возит’ ако му се неће,

0072    Па дозива своје скелеџије:

0073    „Дајте брже скеле на Мораву,

0074    Навозите цареве синове!”

0075    Допадоше скелеџије младе,

0076    Навезоше цареве синове.

0077    Изађоше цареви синови,

0078    Ево, кажу, у поље скелино,

0079    Мануше се коњма на рамена,

0080    Отидоше шеер Јагодини,

0081    Они иду гњевно, невесело,

0082    Отидоше и гладни и жедни.

0083    Кад стигоше шеер Јагодини,

0084    Кроз чаршију, побро, проидаше,

0085    Нити траже леба бијелога,

0086    Нити траже вина и ракије,

0087    Тек одоше шеер Крагујевцу.

0088    Ал’ на касу јуриш учинише,

0089    Вељковића Јову уватише,

0090    Комесару руке савезаше,

0091    Оковаше ноге до колена,

0092    Бацише га на дно у тавницу.

0093    Док су били ашлук задобили,

0094    Извадише до четири топа,

0095    Окретоше белом Београду.

0096    Кад стигоше белом Београду,

0097    Ево, кажу, браћо, више Рипња,

0098    Више Рипња, побро, баш код Трешње,

0099    Ал’ ето ти проклета Вучића.

0100    Кад осети све младе катане,

0101    Књигу пише проклети Вучићу,

0102    Па је шиље до села Врчина,

0103    А до двора Јована Грујића:

0104    „Оди, Јово, белом Биограду,

0105    Оди, Јово, да се састанемо!”

0106    Кад Јовану ситна књига дође,

0107    Он дозива својега писара,

0108    По имену Милан’ учитеља,

0109    Те је Милан књигу разгледао;

0110    Из књиге му милан исказује:

0111    „Ајде, Јово, белом Биограду,

0112    Тебе зове книјеже Вучићу

0113    До бијела града Биограда!”

0114    Кад је Јован речи разумео,

0115    Он довати дебела дората,

0116    Та дората широкога врата,

0117    Па он оде белом Биограду.

0118    Предсрете га проклети Вучићу,

0119    Руке шири, у лице га љуби:

0120    „Ој Јоване, крило соколово,

0121    Јеси л’ мени рано долетио,

0122    Јеси л’ мени војску покупио?” —

0123    „Ој Бога, ми, книјеже Вучићу,

0124    Јесам теби рано долетио,

0125    Ал’ ти нисам војску покупио!”

0126    Тада рече проклети Вучићу:

0127    „Ој, Бога ти, Јоване Грујићу,

0128    Откуд теби дебели дорате —

0129    Да ли си га за благо купио,

0130    Да ли ти га кобила ождреби?”

0131    Онда рече Јоване Грујићу:

0132    „Ој, Бога ми, книјеже Вучиућ,

0133    Ја га нисам за благо купио,

0134    Већем ми га кобила ождреби

0135    Од мојега двора бијелога!”

0136    Ал’ ето ти проклета Вучића,

0137    Опет јесте књигу накитио,

0138    Па је шиље до пусте Иванче,

0139    А до бела двора Богићева,

0140    По имену Ранку из Иванче:

0141    „Када Ранку ситна књига дође,

0142    Ајде, Ранко, белом Биограду!”

0143    Кад је Ранко књигу разгледао,

0144    Он довати ћоравога вранца,

0145    Па се ману вранцу на рамена

0146    И отиде белом Биогаду.

0147    Када стиже белом Биограду,

0148    Предсрете га проклети Вучићу:

0149    „Ао, Ранко, гњиздо соколово,

0150    Јеси л’ мени рано долетио,

0151    Јеси л’ мени војску покупио?

0152    Тад беседи Ранко из Иванче:

0153    ,.Јесам теби рано долетио,

0154    Тек ти нисам војску сакупио!”

0155    Ал’ ето ти проклета Вучића,

0156    И он јесте књигу накитио,

0157    Пак је даде Ранку из Иванче:

0158    „Ајде, Ранко, горе Колубари,

0159    Те подигни славне Колубарце,

0160    И подигни све Посавље Ранко,

0161    И подигни Шабачку нахију,

0162    И подигни сву богату Мачву

0163    И подгини Ваљевску нахију,

0164    Окрени ји белом Биограду —

0165    ,Чујете ли, моја браћо драга,

0166    Ајд’те брже белом Биограду,

0167    Издаде нас књаз Милоше,

0168    Нас предаде он, браћо, Енглезу,

0169    Он нас даде за жуте дукате!”

0170    Сиротија беше потрчала,

0171    Потрчала белом Биограду,

0172    Ал’ ето ти проклета Вучића,

0173    Опет јесте књигу накитио,

0174    Па је даде Јовану Грујићу:

0175    „Ајде, Јово, доле Подунављу

0176    И подижи младе Подунавце —

0177    ,Чујете ли, моји Подунавци,

0178    Подунавци, безумни јунаци,

0179    Потрчите белом Београду,

0180    Издаде нас књаз Милоше,

0181    Нас продаде он, браћо, Енглезу,

0182    Енглезу за жуте дукате!’ ”

0183    Сиротиња беше помислила,

0184    Помислила да је све истина,

0185    Ал’ то, браћо, ниј’ истина била,

0186    Преварише силну Србадију!

0187    Док су били војску покупили,

0188    Ево, кажу, на Свету Тројицу,

0189    Једно с другим двадесет иљада,

0190    Окретоише белом Београду,

0191    У Рипњу су ноћцу заноћили.

0192    Кад су били ноћцу заноћили,

0193    Из небеса ситна дажда паде,

0194    Сиротиња беше процвилила.

0195    Што је јадна била процвилила? —

0196    Што се њојзи било досадило!

0197    Кад је била зора забелила,

0198    Иза зоре сунце огрануло,

0199    Окрете ји белом Крагујевцу,

0200    Кад бејау, браћо, више Рипња,

0201    Више Рипња, браћо, у ливада,

0202    Уставише своју силну војску,

0203    У параду војску учинише,

0204    Лепо су им барут под’јелили:

0205    „Потрчите, моја браћо красна,

0206    Потрчите на четири стране,

0207    Опколите све катане младе!”

0208    Сиротиња беше потрчала:

0209    Док искочи проклети Вучићу,

0210    Па говори проклети Вучићу:

0211    „Чујете ли, ви, моји синови,

0212    Куд сте данас, море, наумили?” —

0213    „Ој, Бога ми, книјеже Вучићу,

0214    Ми оћемо белом Биограду,

0215    Ми тражимо и оца и мајку,

0216    Оца нашег, старог Господара,

0217    Господара баш књаза Милоша,

0218    Нашу мајку књагињу Љубицу!”

0219    Онда рече проклети Вучићу:

0220    „Чујете ли, ви, синови моји,

0221    Не тражите ни оца ни мајку,

0222    Ја сам вама и отац и мајка,

0223    Препознајте ви књаза Вучића,

0224    А сви псујите књаза Милоша,

0225    Сви му псујте и жену и дете!”

0226    Сиротиња није послушала,

0227    Ал’ ето ти проклета Вучића,

0228    Он превари све катане младе,

0229    Одузе им ћузел одијело,

0230    Одузе им ате и ратове,

0231    Одузе им сабље и миздраке,

0232    Па покрете своју силну војску,

0233    Окрете ји белом Крагујевцу,

0234    Кад стигоше белом Крагујевцу,

0235    Ал’ ето ти проклета Вучића,

0236    Он не иде, браћо, у чаршију,

0237    Већ искочи на Брдо сушичко,

0238    Па разапе бијела чадора,

0239    Па он седе под бела чадора.

0240    Ал’ ето ти брата Милошева,

0241    По имену Јован’ господара,

0242    Он је пош’о брату у индата.

0243    Ал’ ето ти проклета Вучића,

0244    Уватише брата Милошева,

0245    Оковаше ноге до колена,

0246    Бацише га на дно у тавницу.

0247    Па текар ми једну књигу пише,

0248    Па је шаље горе Белошевцу —

0249    Уватише Илију Барлова,

0250    Оковаше ноге до колена,

0251    Бацише га на дно у тавницу

0252    И до њега сина Веселина.

0253    Па текар ми другу накитио

0254    Па је шиље доле Палилули,

0255    А до двора Чоле Милутина —

0256    Милутину савезаше руке,

0257    Бацише га на дно у тавницу.

0258    Па текар ми једну накитио,

0259    Па је шиље до села Трмбаса,

0260    А до двора Филипа Ћурчића —

0261    Филипове савезаше руке,

0262    Бацише га на дно у тавницу.

0263    Па текар ми опет једну пише,

0264    Па је шиље шеер Јагодини,

0265    А до двора капетана Живка —

0266    Чокорчеве савезаше руке,

0267    Бацише га на дно у тавницу.

0268    Па текар ми једну накитише,

0269    Па је шаље до бијела двора,

0270    А до двора капетана Стевче —

0271    Уватише капетана Стевчу,

0272    Пироћанцу савезаше руке,

0273    Бацише га на дно у тавницу.

0274    Па текар ми једну накитише,

0275    Па је шиље до бијела дрвора,

0276    А до двора татарина Ристе —

0277    Татар-аги савезаше руке,

0278    Бацише га на дно у тавницу;

0279    Који служи и цара и краља,

0280    Безмало га нису погубили.

0281    Па текар ми опет једну пише,

0282    Па је шиље до бијела двора,

0283    До некога капетан’ Анђелка,

0284    Ево, кажу, из Беничанина …

0285    А текар ми опет једну пише,

0286    Па је шиље доле до Ресаве,

0287    До некога села, до Тропоње —

0288    Уватише Петра из Тропоње

0289    И Петрове савезаше руке,

0290    Бацише га на дно у тавницу,

0291    А бесмало и њег’ не згубише.

0292    Па ткар ми опет једну пише,

0293    Па је шиље горе Крагујевцу —

0294    Уватише Митра Сретковића

0295    И Митрове савезаше руке,

0296    Оковаше ноге до колена,

0297    Бацише га на дно у тавницу.

0298    Параћинцу савезаше руке,

0299    Бацише га на дно у тавницу,

0300    А до њега Брку Милована,

0301    Ево, кажу, исто меанџију.

0302    Чујете ли, моја браћо красна,

0303    Ево, браћо, није давно било,

0304    Ево, кажу две године дана

0305    И трећа је, браћо, настанула,

0306    Ево, кажу, до Петрови поста,

0307    Кад је било баш прве недеље,

0308    Кад је било баш у први петак,

0309    Изведоше младе авсенике,

0310    Изведоше на Брдо сушичко,

0311    Доведоше два млада Цигана,

0312    Те скидају гвожђе по ногама,

0313    А други им савезују руке,

0314    Трећи Вучић запојава водом:

0315    „Не бојте се, моја браћо красна,

0316    Потрчите белом Биограду

0317    Да видите веру и неверу,

0318    Који данас о невери ради!

0319    Сиротиња једва дочекала,

0320    Потрчала белом Биограду,

0321    Ево, кажу, на Стамбол-капију,

0322    Напред иду млади авсеници.

0323    Кад стигиоше белом Биограду,

0324    Облетеше све млади пандури,

0325    Опколише младе авсенике,

0326    Отераше доле Палилули,

0327    Накоткаше, браћо, у шпитаље,

0328    На шпитаљу затворише врата,

0329    Наоколо поставише стражу

0330    Да чувају младе авсенике,

0331    Настојника, брате, Димитрија

0332    Наредише, истог Палилулца,

0333    Да он чува младе авсенике.

0334    Ал’ да видиш велике радости,

0335    Бог нам даде и срећа донесе,

0336    Засија нам једна јасна звезда,

0337    Но је звезди лице потавнило.

0338    То не била она јасна звезда,

0339    Веће беше књагиња Љубица,

0340    Тек је њено срце прогњевило,

0341    За њенога сина Милан-бега,

0342    Гди је јадна сина саранила,

0343    Ево, кажу, у бијелу цркву,

0344    Ево, кажу, код Батал-џамије!

0345    Женска страна, а срца јуначка,

0346    Она оде до свога коанка,

0347    Те опреми четири буина,

0348    Увати ји, брате, у интове,

0349    Крадом оде књагиња Љубица,

0350    Крадом оде до Стамбола града,

0351    Крадом оде да нико не знаде,

0352    Када стиже до Стамбола града,

0353    Осетио царе од Стамбола,

0354    Па он зове свога делибашу:

0355    „О, чујеш ли, драги делибаша,

0356    Ти довичи моје капиџије,

0357    Нек’ отворе на граду капију!”

0358    Ал’ ето ти царска делибаше:

0359    „Капиџија, отварај капије!”

0360    Тад он одма отвори капију.

0361    Докел стиже књегиња Љубица,

0362    Докле стиже до царева двора,

0363    Па интове своје уставила,

0364    Из интова, браћо, изодила,

0365    Право оде цару на диване,

0366    Златна врата царска отворила,

0367    Лепо је се цару поклонила:

0368    „Добро јутро, наше јарко сунце!”

0369    Онда рече сам царе честити:

0370    „Ој, Бога ти, књагиња Љубице,

0371    Јеси л’ мени мирно путовала?” —

0372    „Ој, Бога ми, наше јарко сунце,

0373    Јесам теби мирно путовала!”

0374    Онда рече сам царе честити:

0375    „Како нам је сиротиња раја?” —

0376    „Здраво нам је сиротиња раја

0377    И теби се много поздравила!”

0378    Онда паде књагиња Љубица,

0379    Онда паде цару на колена:

0380    „Аман, царе, земљи господару,

0381    Аман, царе, и отац имајко,

0382    Мене ј’ моје срце прогњевило

0383    За мојега сина Михаила;

0384    Ја имадо до два ока црна —

0385    Десно ми је око изгубљено,

0386    Лево ме је здраво заболело

0387    За мојега сина Михаила,

0388    Камо мени чедо Михаиле?”

0389    Онда рече сам царе честити:

0390    „Не бој ми се, књагиње Љубице,

0391    За твојега сина Михаила,

0392    Ми смо њега данас окњажили,

0393    Окњажи га царе из Стамбола

0394    И са њиме царе Николаје,

0395    Из бијела града Петербурга!”

0396    Ал’ ето ти цара честитога,

0397    Он дозива свога делибашу:

0398    „О, чујеш ли, драги делибаша,

0399    Искочидер на сараје горе,

0400    Па доведи књаза Михаила

0401    Да он види остарилу мајку!”

0402    Тад отиде царски делибаша,

0403    Те доведе књаза Михаила,

0404    Отуд иде књаже Михаило,

0405    Младо било, мудро се владало,

0406    Поклони се цару честитоме,

0407    Љуби цара у скут и у руку,

0408    Старој мајки обадва образа,

0409    Па он седе цару до колена.

0410    Самоме се цару ражалило,

0411    Скочи царе од земље на ноге,

0412    Па довати сабљу оковану

0413    Сребром, златом и драгим камењем,

0414    Он припаса књазу Михаилу

0415    И предаде једну круну златну

0416    И у круни два имена златна,

0417    Једно царско, а и друго царско.

0418    Тада рече сам царе честити:

0419    „Ој, Бога ти, књаже Михаиле,

0420    Ето теби једна круна златна

0421    И у круни два имена златна,

0422    Једно царско, а и друго царско,

0423    А да Бог да те ти сретња била,

0424    А ти ајде у Србију славну —

0425    Мени царство, а теби краљевство,

0426    Те ти седи очеве столице,

0427    Те ти суди по Србији славној,

0428    Да ја судим по Стамболу граду!”

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Vuciceva buna (1842)