Корисничке алатке

Алатке сајта


драгиша

Драгиша

Драгиша је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Вино пије војвода Драгиша,

0002    служи му га остарала мајка,

0003    а када се Драго напојио,

0004    своју стару проклињао мајку:

0005    „Бог т’ убио, остарала мајко!

0006    Зар ти нејма још једнога сина,

0007    ал’ млађега али старијега,

0008    да се ш њиме учим сјећи Турке?“

0009    Па је стара уздисала мајка,

0010    а Драгиши ’вако бесједила:

0011    „О тако ти, војвода Драгиша!

0012    Не вријеђај моје ране љуте,

0013    имала сам још једнога сина,

0014    не млађега него стријега,

0015    но су ми га Турци заробили,

0016    е ма имаш ти добра ујака,

0017    од Прилипа Краљевога Марка,

0018    јес ми силан Марко испануо

0019    и сад неђе Марко ј’ у планину,

0020    он ми чека у планину Турке.“

0021    А кад зачу војвода Драгиша,

0022    он је старој говорио мајци:

0023    „А тако ти, остарала мајко!

0024    Мијеси ми лахка брашненика,

0025    е ћу ходит горје у планину

0026    да ја тражим ујака мојега,

0027    да ме ујак учи сјећи турке.“

0028    На то стара уздисала мајка

0029    а овако Драгу говорила:

0030    „Не за бога, вовјода Драгиша!

0031    Ко ће стару сахранити мајку,

0032    с ким л’ ће се разговарат јадна,

0033    но ће јадна остат самохрана?“

0034    Ма је силом нагоњаше Драго,

0035    те му лахка мјеси брашненика,

0036    половину воде придаваше,

0037    а пола је сузом од образа,

0038    па кад било зора настанула,

0039    итро Драго на ноге скочио,

0040    доватио својега вранчића,

0041    оде ш њиме горје уз планину,

0042    а кад био далек’ у планину,

0043    стаде јека зелен планине,

0044    мало било, млого не стануло,

0045    а то л’ иде Краљевићу Марко

0046    на Шарчини коњу његовоме

0047    а када се Драгу приближио,

0048    овако је ш њиме говорио:

0049    „Мак’ се с пута, лудо и нејако!

0050    Е да м’ није сабљу поганити,

0051    а десницу гријешити руку,

0052    ја бих тебе одасјек’о главу.“

0053    Њему вели лудо и нејако:

0054    „А полако, незнани јуначе!

0055    Ја би с’ тебе помакнуо с пута

0056    но ме клела на рођење мајка

0057    да јој синак по једном јунаку

0058    ја с’ никада не помичем с пута,

0059    не бољему, а некмол’ горему.“

0060    Оно Марку жа на свијет било,

0061    на њег’ Шарца био нагонио,

0062    а тад виђи још љубавни друже,

0063    како вранац потиште Шарина,

0064    украј пута њега помакнуо

0065    те је Марку и жалије било,

0066    од бедрице сабљу повадио,

0067    докле Марко сабљу извадио,

0068    удри г’ Драго седам-осам путах,

0069    докле Марко ударио Драга,

0070    удри г’ Драго и седамнаес’ путах,

0071    од његова одвоји га Шарца

0072    а с црном га земљом саставио,

0073    још поскочи војвода Драгиша

0074    да му добру посијече галву,

0075    но говори Краљевићу Марко:

0076    „А полахко, незнани јуначе!

0077    Докале те је упитам само

0078    од кога си краја из свијета

0079    и кога си рода и народа,

0080    да се знаде од кога погибох.“

0081    „Није боље, незнани јуначе!

0082    Мене стојат, тебе разговарат,

0083    а сестрић сам Краљевића Марка:

0084    ја га тражим горје у планину

0085    да ме Марко учи сјећи турке:“

0086    Кад то зачу Краљевићу Марко:

0087    „У з’о час те научио, синко!

0088    Ево Марко и другога нејма,

0089    ал’ од Марка боље с’ научио.“

0090    А кад зачу војвода Драгиша,

0091    над њиме је нагрдио лице:

0092    „Ах си мене, мој мио ујаче!“

0093    Па одпаса мукадем појаса

0094    и танахну свукао кошуљу,

0095    стаде купит Маркове комаде,

0096    све на мјесто своје поставио,

0097    кошуљом га умотава танком

0098    а утеза свионијем пасом,

0099    па га тури на Шарца голема,

0100    оћера га Сплету на крајину,

0101    ту му нађе латинске медике,

0102    видаше се за годину данах,

0103    док се добра извиду јунака,

0104    али вели војвода Драгиша:

0105    „А за бога, мој мио ујаче!

0106    Оћемо ли ходит у планину,

0107    не би л’ нама бог и срећа дала,

0108    не бисмо ли оно помирили

0109    што смо блага ’ко себ’ исхарчили?“

0110    То на свијет мило Марку било:

0111    „Ела, Драго, а да зашто не би!“

0112    Добрије’ се коњах доватили,

0113    они доше гори уз планину,

0114    док дођоше на распутје често,

0115    ту нађоше големе трагове:

0116    једним иша Ђерзелез-Алија

0117    на дундула коња његовога,

0118    а једнијем тридест јањичарах

0119    и пред њима до три маске блага.

0120    Стаде питат војвода Драгиша:

0121    „А тако ти, мој мио ујаче,

0122    али волиш трагом за Алијом,

0123    ал’ си волиш поћи за Турцима?“

0124    Него вели Краљевићу Марко:

0125    „Ја сам волим отист за Турцима.“

0126    Оде Марко трагом за Турцима,

0127    на далек’ је турска задња стража,

0128    те је стража угледала Марка,

0129    угледала и уфатила га,

0130    свезаше му руке наопако.

0131    Но отиде војвода Драгиша,

0132    не хоћ’ трагом ходит за Алијом,

0133    испод друма Драго надскочио,

0134    Алији се на пут испречио,

0135    силно њему Туре бесједило:

0136    „Мак’ се с пута, лудо и нејако!

0137    Да ми није сабју поганити,

0138    а десницу гријешити руку,

0139    ја бих тебе одасјека главу.“

0140    „А полахко, незнани јуначе!

0141    Ја бих ти се помакнуо с пута

0142    но ме мајка на рођење клела

0143    да се једном не помакнем с пута,

0144    не помакнем ни бољем јунаку,

0145    а некмоли теби и горему.“

0146    То Алији и жалије било,

0147    на њег’ свога дундула погнао,

0148    ма да видиш претила вранчића,

0149    како с пута дундула тискао,

0150    још Алију то жалије било,

0151    од бедрице сабју повадио,

0152    но док Але сабју извадио,

0153    удри Драго седам-осам путах,

0154    докле Але седам-осам путах,

0155    удри Драго и седамнес’ путах,

0156    од голема г’ коња одвојио,

0157    а с црном га земљом саставио

0158    и добру му одасјека главу,

0159    па се Драго са ђога скинуо

0160    те с Турчина поскида оруже,

0161    и скиде му одијело дивно,

0162    па ођело Драго свуче своје,

0163    а лијево бјеше обукова,

0164    а затаче његово оружје

0165    на голема прими се дундула

0166    а својега привезао вранца,

0167    оде трагом за својим ујаком,

0168    лахко ћера ма сустиже брзо,

0169    а ’во турци уфатили Марка,

0170    свезали му руке наопако,

0171    но им Драго помоћ називаше,

0172    помоћ су му турски прифатили,

0173    па ста Драго упитиват Турке:

0174    „А за бога, јањичари Турци!

0175    Откуд у вас каурине Марко,

0176    бисте ли га мене поплатили

0177    е је мене изгубио баба

0178    не би ли га данас осветио?“

0179    Марка Турци њему поклонише,

0180    од бедре је сабљу извадио

0181    но ми Марко по рукама гађа,

0182    не погоди г’ по бијелој руци,

0183    по пртену згоди га конопу.

0184    А да ти се нагледати, друже,

0185    кад се соко крилах доватио,

0186    намигнуо један на другога,

0187    а истиног бога поменули,

0188    па у Турке јуриш учинили.

0189    Још да ти се нагледати, друже,

0190    како њихне сијевају ћорде,

0191    како турске зијевају главе,

0192    не утече друга ђавољега

0193    ни да каже ђе су погинули.

0194    Ту се блага доста наузеше

0195    и турског свијетла оружа,

0196    пак се оба здраво поврнула,

0197    отишла су свом бијелом двору.

0198    Ко ме чује, на част нека му је,

0199    свим осталим још Драгишу фалим.

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Dragiša
Dragisa

драгиша.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/10 12:22