Женидба Титор-барјактара је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Чета хришћана излази из Сења и иде на Велебит. Кад су дошли на планину, извиђају терен дурбином и откривају групу дјевојака код куле Брадараге близу града Олаша. Титор-барјактар сам полази до куле, и ту испрва игра и прича са дјевојкама. Након неког времена отме кћерку од Брадараге и бјежи са њом на коњу. Међутим, успут га нападају Турци који иду за њим као потјера. Неке успјева да убије ватреним оружјем, али на крају га Турци опколе. Видјевши то, Титор пуца да привуче пажњу својих Сењана и Котарана. Уз помоћ пристиглих хришћана, Турци су побијени. Титор-барјактар покрсти дјевојку у цркви и вјенчају се потом.

0001    Мала се је чета подигнула

0002    Окле се је и приђе дизала,

0003    А од Сења, града бијелога;

0004    Пред четом је Иво Сењанине,

0005    А за Ивом Титор-барјактаре,

0006    За Титором тридесет Сењана,

0007    Чета тамо планинама пође.

0008    Доклен тамо у планину до’ше.

0009    А бесједи Иво Сењанине:

0010    „Који ће се добар јунак наћи

0011    Да довати срчали дурбина,

0012    Да изиде јели у гранове

0013    И погледа брда и ливаде,

0014    Оће л’ каквог угледат’ шићара?“

0015    Ко слушаше, у земљи погледа,

0016    А ко чује, чут’ се не оћаше,

0017    Неко броји пуца на доламу.

0018    Ма не гледа Титор-барјактаре,

0019    Но ујака медју очи црне:

0020    „Ја ћу поћи, мој ујаче Иво!“

0021    Па довати срчали дурбина,

0022    Па се припе јели у гранове,

0023    Па погледа брда и ливаде,

0024    Па угледа чудо и знамење

0025    Под Олашом, градом бијелијем ─

0026    Угледао пред бијелом кулом,

0027    А пред кулом старца Брадараге,

0028    Угледао хоро ђевојака,

0029    Међу њима лијепу ђевојку,

0030    Исту шћерцу старца Брадараге;

0031    У руке јој од злата канџија,

0032    Па по гувну удара ђевојке.

0033    Па ми сиде низ јелу зелену,

0034    Сердар њима тако проговара:

0035    „О Сењани, моја браћо драга,

0036    Ево пођох пу[т] Олаша града,

0037    Е угледах лијепу ђевојку,

0038    Е да бих је како уграбио;

0039    Но, за Бога тридесет Сењана,

0040    Ако бисте чули џевердана,

0041    Џевердана Титор-барјактара,

0042    Притегните мене у помоћи!“

0043    Ријеч рече, коња приватио,

0044    Па одлеће гором и планином.

0045    А кад дође под Олашом градом,

0046    Пред бијелом кулом Брадараге,

0047    Ђевојкама божју помоћ зваше:

0048    „Божја помоћ, лијепе ђевојке!“

0049    Па му цуре божју примоваху:

0050    „Бог ми с тобом, незнана делијо!“

0051    Пак је бојно копље побусао,

0052    При копљу је коња привезао,

0053    Па уљезе у бијело гувно,

0054    Па погледа оком по ђевојке:

0055    Докле око до ђевојке дође,

0056    Деснијем јој оком намигнуо,

0057    А лијевим насмијао брком.

0058    Па поигра у бијело гувно,

0059    Поиграше тамо и овамо;

0060    Но кад су се били наиграли,

0061    Приступили један пут другога,

0062    Пак је руком за руку стиснуо,

0063    А ногом јој на ногу стануо,

0064    На руке јој бурме поломио,

0065    А на ноге погази папуче,

0066    Но говори лијепа ђевојка:

0067    „К себе руке, незнана делијо,

0068    К себе руке, змија те удрила;

0069    Кад би знао чија сам ђевојка,

0070    Ни оком ме не би погледао,

0071    А камоли руком доватио ─

0072    Ја сам шћерца старца Брадараге,

0073    А сестрица Муја и Алије,

0074    Вјереница од Олаша Муја!“

0075    Али јој се барјактар мољаше,

0076    Пак заједно опет поиграше;

0077    Уфати је опет за ручицу.

0078    Она њем опет проговара:

0079    „Лакше играј, незнана делијо,

0080    Немој лудо изгубити главу!“

0081    Ал’ се момче игром запотило,

0082    Пак распучи токе позлаћене,

0083    Те указа прси од јунака,

0084    Синуше му ка’ на гору сунце.

0085    Ал’ то виђе лијепа ђевојка,

0086    Па му млада оком намигнула,

0087    Па играју у бијело гувно.

0088    Ал’ бесједи лијепа ђевојка:

0089    „О, Богу ти, незнана делијо,

0090    Каквога си рода ал’ племена?

0091    Диван ли си, три те били јада,

0092    Ја бих с тобом вијек вјековала

0093    Без икаква пића и јестива!“

0094    А неколи, побре, да ти кажем!

0095    Нокад виђе Титор-барјактаре,

0096    Па довати зелена дорина,

0097    Па се дору бача на рамена,

0098    Заигра га друмом зеленијем,

0099    Отпаде му са главе челенка.

0100    Ал’ бесједи Титор-барјактаре:

0101    „Богу вама, тридест ђевојака,

0102    Дајте мене са земље челенке!“

0103    Кад то чула лијепа ђевојка,

0104    Бјеше млада рода господскога,

0105    Додаде му са земље челенку.

0106    Но да видиш Титор-барјактара,

0107    Не довата злаћену челенку,

0108    Но ђевојку за бијеле руке,

0109    Исту шћерцу старца Брадараге,

0110    Пак је баци за се на кулаша,

0111    Три пута је опасао пасом

0112    И четвртом од сабље каишом,

0113    Пак побјеже друмом зеленијем.

0114    Кад то виђе стари Брадарага,

0115    Виком виче, а покличе Турке.

0116    Фала Богу да је великоме,

0117    Чуда ли је адет у Турака ─

0118    Седлани им коњи у подруме,

0119    Пак се скочи на коња бијесна,

0120    За Титором у поћеру пође,

0121    Лако иде, пристиже га брзо.

0122    А кад виђе Титор барјактаре,

0123    Одиста га изгубити ћаше,

0124    Но му не да лијепа ђевојка:

0125    „Не, за Бога српски барјактаре,

0126    Не погуби старца, баба мога!“

0127    Пак се старац натрагове врати

0128    И уљезе у Олашу граду,

0129    Опет кличе Турке витезове:

0130    „Авај, Турци, ниђе вас не били,

0131    Што чините, кога ли чекате ─

0132    Ево дође каурска делија,

0133    Одведе ми шћерцу најмилију!“

0134    То зачуо Мујо и Алија

0135    И зачуо од Олаша Мујо.

0136    А кад виђе гојени Алија,

0137    Дорину се тиште у рамена,

0138    Шиба коња троструком канџијом,

0139    Те достиже Титор-барјактара,

0140    Овако му ријеч проговара:

0141    „Стани, курво, Титор-барјактаре,

0142    Моју сестру мислиш однијети!“

0143    А кад виђе Титор-барјактаре,

0144    Пак извади једну пушку малу,

0145    Криво гађе, ма право погађе,

0146    Погоди га у свилен-појасу,

0147    Посред паса, ђе му не да гласа ─

0148    Паде Туре на трави зеленој,

0149    Ни земља га жива не дочека.

0150    Титор мјаше да је побјегао,

0151    Али игра Грличић Мустафа

0152    На зелена коња као трава;

0153    Када је Турчин пристигао,

0154    Барјактару ријеч проговара:

0155    „Стани, курво, Титор-барјактаре,

0156    Да си јучер бјежати зачео,

0157    Данас бих те јунак пристигнуо!“

0158    Пак извади другу пушку малу,

0159    Криво гађе, погоди Турчина,

0160    Погоди га у срце јуначко ─

0161    Паде Туре окле с’ дигнут’ неће.

0162    Мисли Титор да је одбјегнуо,

0163    Али игра од Олаша Мујо

0164    На претилу суру бедевију,

0165    Овако је њему бесједио:

0166    „Стани, курво, Титор-барјактаре,

0167    Чију л’ мислиш водит’ вјереницу?

0168    Ласно ти је с ђецом бој чинити,

0169    Ема није са Олаша Мујом,

0170    Е је Мујо многе осушио,

0171    И тебе ћу данас усмртити!“

0172    Ма не рече Туре „Ако Бог да“,

0173    Па му никад ни помоћи неће!

0174    Но кад виђе Титор барјактаре

0175    Да је оно од Олаша Мујо,

0176    Не бјеше му мило николико,

0177    Но му мило за невољу било,

0178    Па довати бистра џевердана,

0179    Џевердану живи огањ дава

0180    И погоди од Олаша Муја

0181    На прси му прозор учинио,

0182    А на плећи свиту оштетио;

0183    Јошт му више чудо оградио ─

0184    Оштети му суру бедевију

0185    Од крај репа до врх кукотреса

0186    Да не ваља седлу ни самару.

0187    Титор мјаше да је побјегнуо,

0188    Али игра стари Брадарага

0189    На бијесна коња као вила,

0190    А за њиме пет стотин’ Турака,

0191    Околише Титор-барјактара.

0192    Кад се Титор на невољу нађе

0193    И кад виђе да је погинуо,

0194    Он опали свога џевердана,

0195    Те глас даде чети од Удбиње.

0196    Одиста га ту погубит’ ћаху.

0197    Ал’ Титору Бог и срећа дала,

0198    Јере чуше котарски сердари,

0199    Пак је Титор сердару викнуо:

0200    „О сердари, за Бога једнога,

0201    Али данас али већ икада!“

0202    Кад то чуше тридесет сердара,

0203    Пламените сабље повадише

0204    И у Турке јуриш учинише.

0205    Ал’ да ти се нагледати, побре,

0206    Како српске сабље сијеваху,

0207    А турачке главе зијеваху.

0208    Ниједнога жива не пуштише,

0209    До курвића старца Брадараге,

0210    Он утече старац уз планину;

0211    Ни он, курва, утећи не ћаше,

0212    Но имаше коња големога,

0213    Таквога га под Турчином нема.

0214    У то дође Иво Сењанине

0215    Су тридесет својије Сењана

0216    И овако ријеч бесједио:

0217    „Ајме мене, Титор-барјактаре,

0218    Јеси ли ми, брате, обранио?“

0219    Одговара Титор барјактаре:

0220    „Нијесам ти, Иво, погинуо,

0221    Него сам се данас породио,

0222    Све у здравље котарски сердара!“

0223    Отлен ми се здраво подигоше,

0224    Здраво по’ше Сењу бијеломе;

0225    И поведе Туркињу ђевојку,

0226    Покрсти је, те је вјенча за се,

0227    А сердари по’ше у Котаре.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Zenidba Titor-barjaktara