Зулум удбињски

Зулум удбињски је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Књигу пише Угљевићу Симо

0002    из малехна села Угљевога,

0003    те је шаље у кршне Котаре,

0004    а на руке Јанковић Стојана:

0005    „Побратиме Јанковић Стојане!

0006    Мен’ је зулум одолио тешко

0007    од Удбине, од турске крајине,

0008    већ га више подносит не могу,

0009    но доведи неколико војске,

0010    еда би ме избавио, побре.

0011    Ако ли ми војску довест нећеш,

0012    ако нећеш, ил’ ако не можеш,

0013    пошли мене хиљаду сексанах

0014    да се пратим к тебе у Котаре,

0015    јер ако ме не избави, побре,

0016    од муке се хоћу потурчити

0017    и ришћанску вјеру оставити,

0018    проклетога свеца припознати;

0019    но чу ли ме, драги побратиме,

0020    ако почем почнеш купит војску,

0021    све бећаре покупи војнике

0022    који куће ни баштине нејма,

0023    нити има ђеце ни љубовце

0024    да не иде сиротиња љута,

0025    да не плаче у постреша туђа,

0026    јер ће нама изгинути војска.“

0027    Кад Стојану ситна књига дође,

0028    и кад виђе што му Симо пише,

0029    жалосне га сузе пропануле,

0030    пак развија крстата барјака,

0031    пода њ’ купи хиљаду јунаках,

0032    све бећара од горе хајдука

0033    који куће ни баштине нејма,

0034    а за вјерну и не знаде љубу,

0035    хиљаду им набавио коњах,

0036    ни кованих, ни подметованих,

0037    ни учених, ни пређе јаханих,

0038    па појаха сила на бијеса,

0039    отидоше гором и планином

0040    до дворовах Угљевића Сима;

0041    срете Симо Јанковић Стојана,

0042    шире руке у лица се љубе,

0043    запитују с’ за мир и за здравље,

0044    по Угљеву разредише војску,

0045    Стојан пође на Симову кулу,

0046    пију вино, разговарају се

0047    и у то их данак застануо.

0048    Поранио Угљевићу Симо,

0049    разгледује Стојанову војску

0050    имају ли пива и једива,

0051    па коњима у ахаре пође

0052    и војничке коње разгледује,

0053    имају ли зоби и сијена,

0054    кад путаљу Стојанову дође,

0055    ал’ да видиш чуда од путаља!

0056    Ни зоб зобље, ни сијено гризе,

0057    ногом бије, а зубима стриже,

0058    фриском фришти, гледа уз планину.

0059    Препаде се Угљевићу Симо

0060    те изиде на бијелу кулу,

0061    по кули се невесело шета,

0062    њему вели Јанковић-Стојане:

0063    „Што си ми се препаднуо, побро,

0064    је л’ ти моја не у вољи војска?“

0065    Вели њему Симо побратиме:

0066    „О сердаре, Јанковић-Стојане!

0067    Није мене војска не у вољу,

0068    него виђох бјелег на путаљу,

0069    ни зоб зобље, ни сијено гризе,

0070    ногом бије, а ушима стриже,

0071    фриском фришти, гледа уз планину,

0072    ја се бојим хоћеш погинути.“

0073    Та’ мах Симу Стојан говорио:

0074    „Не бој ми се, побратиме Симо!

0075    Кад је таки бјелег на путаља

0076    Стојану је вазда срећа била,

0077    него устај сада да идемо,

0078    да удбинске Турке походимо.“

0079    Симо скупи четири стотине

0080    од његова сиротна племена

0081    и пођоше гором и планином,

0082    а кад бише пољу Удбинскоме,

0083    рече Стојан Угљевићу Симу:

0084    „Побратиме, Симо Угљевићу!

0085    На чем’ ћемо извадити кавгу,

0086    како л’ ћемо Турке зађенути?“

0087    Рече Симо Стојану сердару:

0088    „Дај ми, побро, божу вјеру тврду,

0089    како речем да ћеш послушати,

0090    ласно ћемо зађенути Турке.“

0091    Стојан дава божу вјеру тврду:

0092    „Што год рекнеш, то ћу послушати,

0093    баш ако ћу сада погинути.“

0094    Симо бојна ђела наређује:

0095    „Узми, побре, половину војске,

0096    око друма по лугу постави,

0097    нек уфате метеризе тврде,

0098    а поведи другу половину,

0099    с друге стране бијеле Удбине,

0100    те их покриј у гору зелену,

0101    ја ћу избрат четерес’ момаках

0102    који лахко могу потрчати,

0103    преко поља коњу побјегнути,

0104    повешћу их на воду Даницу,

0105    под Удбином, градом бијелијем,

0106    покрићу их у зелену траву,

0107    а кад самне и сунце огране,

0108    што најприје на Даницу дође,

0109    на њега ћу извадити кавгу.

0110    Кад опазе Удбињани Турци,

0111    запалите бумбе и лубарде,

0112    потрчаће мало и велико,

0113    силни коњи да не савијају,

0114    а пјешаци да нам грабе главе,

0115    а за њима брадајаге старе,

0116    што с’ не бију ни носе оруже,

0117    но на руке перјанице златне,

0118    газијама да челенке дају;

0119    ја ћу побјећ’ лугу зеленоме,

0120    наша ће их дочекати војска,

0121    ш њима ћемо очи повадити,

0122    а ти тада удри на Удбињу,

0123    ако тебе бог и срећа даде,

0124    те уграбиш од Удбине врата,

0125    немој харат хане и дућане,

0126    но уфати куле и џебхане,

0127    по бедену бумбе и лубарде.

0128    Кад то спазе Удбињани Турци,

0129    појбећи ће натраг без обзира,

0130    а ти жежи куле и џебхане,

0131    и обори бумбе и лубарде,

0132    па што коме бог и срећа даде.“

0133    Што рекоше, тако учинише.

0134    Стојан свуђе разређује војску,

0135    Симо оде на воду Даницу

0136    с избранијех четерес’ момаках,

0137    покрише се у зелену траву,

0138    докле самну и сунце ограну,

0139    удбињска се отворише врата,

0140    изидоше удбињски дрвари.

0141    нешће Симо запођести кавге,

0142    четрдесет иде ђевојаках

0143    и пред њима Фатима ђевојка,

0144    мила шћерца Диздар-Осман-аге,

0145    и Хајкуна Мустафина сека,

0146    те дођоше на воду Даницу,

0147    да се мију и бијеле платно,

0148    а за њима Гојани Халиле,

0149    ш њима ћоса и чува им стражу,

0150    за појас му до два венедика.

0151    Кад Туркиње на воду дођоше

0152    (украј воде гаће поскидаше),

0153    угазише у воду студену,

0154    мију лице а бијеле платно,

0155    сагиње се Хајкуна ђевојка,

0156    у руку је воде дофатила

0157    те посипље Фатиму ђевојку,

0158    расрди се Туркиња Фатима,

0159    љуто куне Хајкуну ђевојку:

0160    „Ој Хајкуно, суђено ти било,

0161    узео те Угљевићу Симо,

0162    повео те у влашку крајину!“

0163    Рече Хајка Фатими ђевојци:

0164    „Што помињеш Угљевића Сима,

0165    наша су га браћа одагнала,

0166    побјега је у кршно Приморје.“

0167    Симо скочи с четерес’ момаках,

0168    уфатише четрдесет булах,

0169    сваки своју за бијелу руку,

0170    побјегоше низ поље широко,

0171    Симо води Фатиму ђевојку,

0172    но буле се водит не оћаху,

0173    Симо трже плетену канџију,

0174    бије буле троструком канџијом.

0175    Да је коме погледати, побре,

0176    како буле тад уз поље скачу,

0177    кад то виђе Гојани Халиле,

0178    пали Туре до два венедика,

0179    Удбињани бумбе и лубарде,

0180    па потрча мало и велико,

0181    прво коњик’ да их савијају,

0182    а пјешаци да им грабе главе,

0183    и за њима мало и велико,

0184    да гледају чудо етолико,

0185    тко зађеде под Удбину кавгу,

0186    понајзаде брадајаге старе,

0187    на руке им златне перјанице

0188    газијама да дају челенке,

0189    и за главе турско бумбареће.

0190    Бјежи Симо лугу зеленоме,

0191    из луга их Срби дочекаше

0192    и на Турке огањ оборише,

0193    па скочише, очи повадише,

0194    з друге стране Стојан ударио,

0195    тако њему бог и срећа дала,

0196    те Удбини уфатио врата,

0197    он не хара хане ни дућане,

0198    него фата куле и џебхане,

0199    огњем пуни бумбе и лубарде.

0200    Кад то видли Удбињани Турци,

0201    побјегоше натраг у Удбину,

0202    Стојан жеже куле и џепхане,

0203    а обори бумбе и лубарде.

0204    И да ти је погледати, побре,

0205    како Турци лете у облаке,

0206    сви бијели како лабудови,

0207    а падају како гавранови,

0208    сва Удбина огњем сагорела,

0209    и погибе мали и велико,

0210    до утече силан Али-паша,

0211    на његова хата бијеснога,

0212    њега ћера Стојан на путаља,

0213    по крајини тамо и овамо,

0214    ваздан ћера док захлади сунце,

0215    ал’ Стојана паша братимјаше:

0216    „Богом брате, Јанковић Стојане!

0217    Остави ми живот на мејдану,

0218    твој је мејдан, а твоје јунаштво.“

0219    Јунак Стојан за брацку примио,

0220    и отле се натраг повратио,

0221    код Удбине у дружину дође,

0222    тражи свога побратима Сима,

0223    ал’ је Симо ранах допануо,

0224    обје су му очи ишћеране,

0225    и бијеле руке откинуте.

0226    Од хиљаду Стојаново другах,

0227    погинуло четири стотине,

0228    од Симове четири стотине

0229    нејма здраво до четерес’ другах,

0230    ал’ Удбину сву тад разурише,

0231    из темеља града превратише,

0232    ни данаске није с’ обновио,

0233    нити стоје у Удбину Турци.

0234    Стојан копа побратима свога,

0235    сви му дивну жалбу учинише.

0236    Пође Стојан у равне Котаре,

0237    па тко јунак у његово здравље,

0238    бог му дао здравље и весеље!

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
Штампање