Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_беле_цркве

Историја Беле Цркве

Простором општине Бела Црква, пролазили и боравили су Трачани, Келти, Скити, Дачани, да би крајем млађем доба гвозденог доба, почео период римске доминације, који је трајао све до трећег века. тада су почели све чешћи упади варварских племена, нарочито Гота и Сармата, те је јужни Банат за римљане био изгубљен, а сармати су се све више на овим просторима наељавали и оставили доказе о томе.

На садашњој територији општине је подручје са више археолошких локалитета и проналазака, међу којима су најинтересантнији откривени у самом граду. То су разне посуде и украсни предмети, пронађени у вишеслојном локалитету Сиглове циглане. Ти докази указују да су на простору данашње Беле Цркве били најприсутнији Сармати.

На ширем простору Беле Цркве откривена су 46 интересантних археолошких локалитета, из различитих периода прошлости. На више места су откривени и трагови старих насеља. Атар града Беле Цркве био је насељен још у праисторијско доба код Сиглове циглане ископани су остаци некадашњег насеља, а код дударе гроб урни из бронзаног доба.1)2)3)4)5)

Оснивање

Бела Црква се се први пут помиње у XIV веку, 7. новембра 1355. године, у предикату њеног власника.

Оснивање организованог насеља Бела Црква, приписује се грофу Мерсију, првом гувернеру Баната, после протеривања Турака, с тих простора, 1717. године. За безбедност, од Турака, Аустрија је формирала војну границу, а у 1774. години, формиран је влашко-илирски гранични пук са седиштем у Белој Цркви. Од тада овде почињу да се граде многе прелепе зграде, од којих су неки још увек доста очуване. Војна граница је укинута 1872. године. Бела Црква је поново припојена Мађарској, администрација се променила у цивилну. Први цивилни градоначелник је био Леонард Бем (Леонард Бем), учен човек који је написао прву историју града Беле Цркве. Ускоро, 1877. године, основан је музеј у Белој Цркви, први у Војводини, а основао га је Фелик Милекер.

Први немачки досељеници у Белу Цркву стижу још почетком 18. века, тачније 1717. године, захваљујући Клаудију Флоримунду Мерсију, аустријском војсковођи и гувернеру који је први открио лепоту ове аустроугарске провинције, и отворио пут својим војницима. Они су тако на обалама Нере и Караша ударили темеље ове варошице, а после њих почеле су да се досељавају и читаве породице, прва већа група од 200-300 Немаца, насељена је у периоду од 1725. до 1727. године, из Франачке и Хесена. Касније су стизале читаве породице све до 1737. године. У лепоти новог завичаја и условима у којима су живели, ти први становници Беле Цркве су стварали нову аутентичну цивилизацију и културу. Убрзо потом, 1742. године Белу Цркву насељавају Срби, затим Румуни, Јевреји и други народи, али све до краја Другог светског рата већинско становништво било је немачко.

Упорност и храброст житеља дала је значајне резултате, те је у време владавине Марије Терезије, Бела Црква доживљава прави процват, иза којег стоји предузимљивост и марљивост трговаца, занатлија и виноградара. Град је израстао на обронцима Карпата, на благо заталасаној равници, својим географским положајем већ је у ствари био предодређен за узгој винове лозе, што су максимално искористили житељи Беле Цркве и изградили имиџ виноградарског краја, у којем успева квалитетно грожђе и развија се умешност производње доброг вина.

Бела Црква, градић са четири имена кроз своју историју и немачким наслеђем барокног сјаја провинцијалне панонске вароши, на самом југоистоку Баната, сличан је многим другим војвођанским градовима.6)7)8)

Период до и Првог светског рата

Прва железничка пруга на територији данашње Србије је управо настала у општини Бела Црква и пуштена је у рад 1856. Траса којом се кретали први возови је била: Оравица-Ракаждија-Јам-Јасеново-Бела Црква-Базијаш.

Подручје Беле Цркве је било политички одвојено од остатка војводине. Вршац, Зрењанин и друга места били су у саставу Српске Војводине, и касније прикључени Мађарском краљевству (део Аустроугарске) док је подручје Беле Цркве било у саставу Војне крајине, номинално са својим законима али под круном Аустријског Цара. Тек по укидању Војен Крејине 1872. године, Бела црква постаје интегрални део Мађарског краљевства све до 1918. године када посатаје део Србије.9)10)

Међуратни период

После распада Аустроугарске монархије већина Немаца, чији је матерњи језик био немачки, постали су југословенски држављани, углавном против своје воље. Са доласком Хитлера на власт њихов положај се посебно погрошао. За време другогог светског рата већина Немаца у Белој Цркви била је политички пасивна. Поделом Баната између Србије и Румуније дошло је до великог сакаћења општине Бела Црква, чији нај просперитетнији део, са обрадивим земљиштем и воћњацима остаје у Румунији. Тада почиње и економска стагнација града и општине, а примат у Јужном Банату преузима Вршац.

У Белу цркву долази велики број „белих“, емигрираних након поведе Октобарске Револуције у Русији. Они бивају прихваћени као држављани краљевине СХС, и добијају смештај. Читаве Руске шкоеле су пребачене на ова подручја, посебно кадетски Руски корпус који је ту имао школу све до другог светског рата. Њихов је био значајно позитиван утицај на културу, образовање и архитектуруру градске заједнице.11)12)

Други светски рат и злочини Немаца над Србима и Јеврејима

Доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој буди се немачки национализам у Краљевини Југославији, највећи део немачког народа пристаје на страну нацизма док мањина остаје пасивна и неопредељена док је мањи део помагао НОБ. Априлски рат је био изузетно кратак, и Немци су окупирали Белу цркву, која је номинално била део Баната прикљученог Недићевој Србији, али сву власт је имала немачка национална мањина. Одмах по доласку у Белу цркву, Немачки окупатори потпомогнути домаћим немачким становништвом извршили су геноцид над Белоцркванима Јеврејског порекла, од којих скоро нико није преживео рат.

Немачки окупатор, потпомогнут здушно домаћим Немцима из Беле цркве чинио је разне злочине над Србима и Јеврејима. Тако, једно време Србима и Јеврејима чак није било дозвољено да шетају градским шеталиштем,13) које је било резервисано само за Немце. Пљачке и отимачина јеврејске имовине у Белој цркви од стране Немаца биле су изузетно честе. У Белој Цркви је марта 1942. основана немачка 7. СС добровољачка брдска дивизија Принц Еуген, злогласна по злоделима над Српским народом у Југославији. Током самог рата, Немачки окупатори починили су злочине и над Српским народом, посебно масовним стрељањима широм Баната па и Белој цркви. Године 1943. извршено је тако масовно стрељање српског становништва.14)

У тим злочинима су посебну улогу имали домаћи немци Фолксдојчери, својим злочинима и стратегијским циљевима су заборавили на основна права на живот својих комшија у Банату, које су ту затекли приликом свога досељавања из Немачке у осамнаестом веку и касније. То добро оцртава извештај шефа целе полицијске службе у Банату, Франца Рајта, у образложењу о устоличењу злогласног Шпилера на чело окупаторске полиције Баната.15)

Извештај: Руководство полиције у Бечкереку преузео је 1. 8. 1941. године и реорганизовао је као познати експерт по савременим принципима, тако да иста постала централне полицијске установе у Банату. Поред тога, у великој мери је помогао у увођењу потребних и одговарајућих система за рад управних институција у Банату.16)

Питање преузимања и успостављања домаће администрација у Банату је решен пре Шпилеровог доласка. Фолксдојчери су преузимали сву власт још у току априлског рата, делујући као „пета колона“ у бившој Југославији. Иако је првобитно било предвиђено да мађарске трупе запоседну Банат, ова област је окупирана од стране немачких трупе, из правца Румуније, а власт је остала у рукама Фолксдојчера.

Око Баната су се играле сложене игре, са неусклађеним захтевима и интересима. Мађарски из бившег припадања те територије тзв. „Круни Светог Стефана“, чему се Румунија чврсто противила, а локални Немци (Фолксдојчери) су били на дохват свога сна да оснују своју територију у Панонској равници („Принц Еуген Стат“), као истурени део Немачког Рајха.

Нису испуњене ни једна од ових жеља, окупациона фашистичка Немачка је чврсто одлучила да Банат остане у саставу окупиране Србије. Тако је и остало све до краја рата.17)

Немачки фашисти су 1943. године су стрељали родољубе у Белој Цркви, уз свесрдну сарадњу домаћих Фолксдојчера. Стрељање је извршено у два два наврата, 26. фебруара педесет лица, као одмазду за ликвидацију, од стране партизана у делибатској пешчари, немачког припадника Хитлер Југенда и 24. маја исто педесет лица због убиства два немачка цариника у селу Кусићу, од стране партизана.

Градоначелник Беле Цркве Јозеф – Сеп Милер, код стрељања прве групе, наводно је реаговао, али његова ургенција није уважена. То је протумачено као срачунат покушај да минимизира удео Фолксдојчера у злочинима, као политички трик за грађанство.

Ова стрељања су извршена на периферији града код „три крста“, а тела стрељних су закопана на „коњском гробљу“.18)

Доласком ослобођења, уласком јединица Црвене армије и партизанских одреда у Белу Цркву, домаће немачко становништво, Фолксдојчери, свесни својих почињених злочина и своје улоге у пропалом фашистичком пројекту, у паници су се заједно са својим разбијеним војним јединицама повлачили према Немачкој.

По завршетку Другог светског рата, Бела Црква је доживела нову колонизацију, кроз популарно названу „Осму офанзиву“, из ратом разорених крајева Југославије. Највећим делом из околине Београда, Црне Траве, Црне Горе, БиХ, Лике и Кордуна.19)20)

Сродни чланци

1) , 6)
Бела Црква мој гарнизон 15 – 20
2) , 9) , 11) , 14) , 19)
Istorija Bele Crkve
3) , 8) , 10) , 12)
Varoš cveća i jezera
4)
Istorija
5)
Летописи општина у јужном Банату, Феликс Милекер „Летописи општина у јужном Банату“ ISBN 86-85075-04-1
7)
Летописи општина у јужном Банату
15)
У опуларној домаћој ТВ серији „Салаш у малом риту“, лик „Шицера“ је драматизовани лик Шпилера.
16)
„JURAJ ŠPILER”, JURAJ ŠPILER, Branislav Božović, стр. 227 и 228, приступ 25. 02. 2014.
17)
JURAJ ŠPILER
18)
Бела Црква мој гарнизон 63, Љубиша Ђорђевић, 2003, стр. 15 – 20, приступ 26. 02. 2014.
20)
„Крвна жртва: између Беле Цркве и Рипња и Рипња”, Крвна жртва: између Беле Цркве и Рипња, Александра Ђурић Миловановић, приступ 26. 02. 2014.
историја_беле_цркве.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/29 23:16