Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_епархије_сремске

Историја Епархије сремске

Повест

Оснивање — Митрополија београдска и сремска

Сремска епархија, прво са седиштем у манастиру Крушедолу, касније у манастиру Хопову, основана је 1500. године, када је софијски митрополит Калевит замонашио Ђорђа Бранковића, давши му монашко име Максим. Тада је Епархија сремска спојена је са Митрополијом београдском под називом Митрополија београдска и сремска. Сходно томе, први архијереји носе звање „митрополита београдског и сремског“.

Уздизање значаја епархије везано је за раздобље бурне изградње фрушкогорских манастира. Оно се може ограничити на време боравка чланова породице Бранковић у Срему, који ту долазе 1465. године (те године Вук Гргуревић је добио на управу поседе Купиник и Беркасово). Чудно је да је ово раздобље, од смрти патријарха Арсенија II (1463) до обнављања Пећке патријаршије (1557), за православну цркву у Срему толико плодоносан, јесте истовремено и најтеже доба у историји Српске православне цркве.

Након пада Српске деспотовине 1459. највећи део подручја Српске патријаршије је доспео под непосредну управу Охридске архиепископије. То је омогућило да Срем, са својим бројним православним становништвом, преузме верску (а у много чему и националну) мисију у српском народу. То није изненађујуће будући да је српска присутност у панонским областима била веома жилава и задржаће се у свим раздобљима стране власти — угарске, турске и аустријске, које су се наизменично смењивале.

Карловачка митрополија

Јачањем значаја Срема за Српство северно од Саве и Дунава и премештањем седишта митрополита из Сентандреје почетком 18. века прво у манастир Крушедол 1708, а потом и у Сремске Карловце 1713. године, Сремска епархија се утапа у Карловачку митрополију, касније и патријаршију (1848—1920). Током патријаршијског раздобља Срем је био под непосредном управом подбележника патријарха као Архидијецеза сремско-карловачка. Она је тада обухвата много шире подручје од данашњег Срема, покривајући на западу значајан део Славоније, све до Ђакова (приближно подручје данашње Епархије осјечкопољске и барањске).

Епархија сремска

Сремски Карловци су званично до 1920. године били седиште Карловачке митрополије (суштински патријарх српски је овде боравио до 1936). После смрти патријарха Лукијана 1913. престолом су администрирали епископи Мирон Николић, Михаило Грујић и Георгије Летић.

У периоду од 1920. до 1928. титуларни епископ Сремске Митровице био је Максимилијан Хајдин. После тога као викарни епископ сремски био је Иринеј Ђорђевић (1928—1931). Доношењем Устава СПЦ из 1931. подручје ове епархије се спаја у Архиепископију београдско-карловачку. Српски патријарси су потом имали викарне сремске епископе за ово подручје. Ово звање носили су: Тихон Радовановић (1932—1934), Сава Трлајић (1934—1938) и Валеријан Прибићевић (1940—1941). Током овог раздобља значај и богатство српске цркве у Срему досеже врхунац. Срем и фрушкогорски манастири постају средишта обнове монаштва и јачања богомољачког покрета. Колики је био значај фрушкогорских манастира види се и из тога што су многи послужили за смештај руских монаха и монахиња, избеглог из Руске Империје после Октобарске револуције, од којих су многи били племенитог рода.

Током Другог светског рата Срем је припојен злогласној НДХ, па су српски живаљ и српска црква тешко страдали. Већина фрушкогорских манастира и других светиња је намерно уништавана, а црквена имовина разнашана. Манастир Бешеново је чак бомбардован од Немаца.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на свом првом редовном заседању после Другог светског рата 1947. донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. За њеног администратора постављен је епископ злетовско-струмички Викентије Проданов, који је био протеран са своје епархије у Македонији. Од 1951. епархија има своје епископе. Ређају се: Никанор Иличић (1951—55), Макарије Ђорђевић (1955—78), Андреј Фрушић (1980—86) и Василије Вадић (1986-). У време СФРЈ утицај цркве био је ограничен, што се посебно осетило у епархијама које су тешко страдале током Другог светског рата, попут Сремске. После рата чак је настављено растурање оштећених и опустелих манастира. Грађа од полуурушених конака послужила је за подизање домова културе и зграда по сеоским задругама у оближњим селима. Обнови манастира и цркава се приступило деценију-две касније, када је „стега власти“ мало попустила, али су у таквим околностима дате делатности биле споре и ограничене.

Тек почетком 1990-их почиње значајнија обнова сремских светиња и јачање духовности. Последњих година веома много је урађено на обнови манастира, али неки још увек нису у целости обновљени (Кувеждин, Ђипша). У случају манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова.

Епископи

Митрополити и архиепископи београдски и сремски и њима подређени викарни епископи хоповски:

  • Максим Бранковић (1508-1516),
  • Јаков (1560-61),
  • Макарије (1589),
  • Висарион (1612),
  • Теодор (1623-1628),
  • Авесалом (1631-1632),
  • Јосиф (викарни епископ хоповски, пре 1641),
  • Неофит (викарни епископ хоповски, пре 1641),
  • Лонгин (1545-1547),
  • Иларион (1650-1654),
  • Јефрем (1662-1672),
  • Пајсије (1678-1680),

Епископи сремски:

  • Максимилијан Хајдин (1920—28), епископ администратор
  • Иринеј Ђорђевић (1928—31), викарни епископ
  • Тихон Радовановић (1921—1934), викарни епископ
  • Сава Трлајић (1934—38), викарни епископ
  • Валеријан Прибићевић (1940—41), викарни епископ
  • Викентије Проданов (1947—51), епископ администратор
  • Никанор Иличић (1951—55)
  • Макарије Ђорђевић (1955—78)
  • Андреј Фрушић (1980—86)
  • Василије (Вадић) (од 1986)

Сродни чланци

Извори

Спољне везе

историја_епархије_сремске.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/06 22:13