Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_новог_сада

Историја Новог Сада

Старија насеља на подручју Новог Сада

Према тумачењима резултата новијих археолошких истраживања, на простору Петроварадинске тврђаве су пронађени остаци млађег палеолитског станишта, из периода од 19.000. до 15.000. година пре нове ере, из чега се закључује да је човек на простору Петроварадинске стене живео још у палеолиту, када су се људска станишта углавном налазила у пећинама, а ретко када на отвореном простору.1)

Постојање људских насеља на подручју данашњег Новог Сада може се пратити у континуитету од млађег каменог доба - неолита (од око 4500. п. н. е.). Поред подручја Петроварадина, на којем су нађени трагови насеља из скоро свих епоха, на Бачкој страни Дунава (на Клиси, Сланој Бари, Старом Граду и Детелинари) такође су пронађени трагови праисторијских насеља из каменог, бакарног, бронзаног и гвозденог доба.

Најстарији археолошки остаци (из времена каменог доба) пронађени су са обе стране Дунава, на подручју данашњег Петроварадина (који је у континуитету настањен од праисторије до данас) и подручју данашње Клисе. Истраживањем остатака насеља из млађег бронзаног доба (3000. година п. н. е.) на подручју данашњег Петроварадина, археолози су пронашли и бедеме појачане кољем и палисадама из тог периода, који сведоче да је још у време вучедолске културе овде постојало утврђено насеље.

У 4. веку пре нове ере се на подручју данашњег Новог Сада појављују Келти, који на десној обали Дунава, на подручју данашњег Петроварадина, подижу утврђење, а трагови Келта пронађени су и на подручју Детелинаре. Затим се, у 1. веку пре нове ере, на овом подручју појављују Римљани, који у 1. веку нове ере на десној обали Дунава подижу прву већу тврђаву под именом Кузум (Cusum) и укључују је у провинцију Панонију. Дунав је тада чинио лимес Римског царства, које је обухватало његову десну (сремску) обалу, док је на левој обали реке, У Бачкој, од 1. века нове ере становало сарматско племе Јазиги. Налази римског новца на подручју Новог Сада сведоче о трговачким везама Јазига и Римљана. Римљани су повремено запоседали и јужну Бачку и држали ове пограничне просторе у функцији контралимеса, а у циљу обезбеђивања додатне границе, изградили су у Бачкој шанчеве са јарком, данас познате као Римски Шанчеви.

У 4. веку, у доба Сеобе народа утврђење Кузум је порушено од стране Хуна, а ово подручје затим долази под власт Острогота (5. век), Гепида (5-6. век), Лангобарда (6. век), Византије (која у 6. веку обнавља утврђење Кузум и даје му име Петрикон), Авара (6-8. век) и Франака (8. век).

Средином 6. века, подручје насељавају Словени. У 9. веку, тврђава Петрикон (или на словенским језицима - Петрик) улази у састав Бугарског царства, а у 11. веку њом влада сремски војвода Сермон, чији су златници у 19. веку пронађени у једном петроварадинском винограду. Пошто је Бугарска поражена од Византије а Сермон убијен, тврђава поново постаје део Византије, да би, после борби Византинаца и Мађара, крајем 12. века, ушла у састав средњовековне Краљевине Угарске. На подручју Бачке, угарска власт се устаљује нешто раније, током 10. века.

Током угарске владавине, на подручју данашњег Новог Сада налазило се неколико насеља, која се у историјским документима помињу од 13. века.2)3) Према историјском документу из 1237. године (повеља угарског краља Беле IV), поред Петроварадина (Pétervárad) и Сремске Каменице (villa Camanch) на сремској страни Дунава, постојало је и неколико насеља на бачкој страни: Вашарош-Варад (познат и као Петурварад, Стари Петроварадин и Варадинци), Мртваљош (познат и као Мортаљош - Mortályos), Сент Мартон (Ке Сент Мартон), Бакша (познато и као Бакшић, Бачић, Бакшафалва и Бачка - Bachka), Сајлово I и Сајлово II (позната и под именима Горњи и Доњи Зајол - Zoyl, Сајол и Исаилово), Бивало (познат и као Биваљош и Биволош - Bywolos), Ривица и Ченеј (познат и као Чеме - Cheme или Chemey).4) Петроварадин се у ово доба први пут спомиње под данашњим именом, иако је оно у основи еволуирало од првобитног византијског имена Петрикон. У каснијем периоду (16. век), на овом подручју се помињу још два насеља - Бистрица (Bistritz) и Камендин (познат и као Кеминд - Keménd). Словенско насеље Бистрица помиње се на више карата које датирају из 16. и 17. века, а налазило се прекопута Петроварадинске тврђаве, на подручју данашњег Новог Сада, док се насеље Камендин налазило у широј околини данашњег града. Биваљош је био велико насеље словенског живља које датира из периода сеобе народа (5-6. век).5)

Између 1526. и 1687. године, ово подручје је у саставу Османског царства. Током османске управе, нека од насеља на бачкој страни Дунава су ишчезла, док су друга наставила да постоје и била су настањена Србима. По пореском списку из 1522. године, међу становницима ових насеља на бачкој страни Дунава срећемо како мађарска, тако и словенска имена (Божо, Радован, Радоња, итд),6) да би по турским подацима из 1590. године на овом подручју било забележено 105 кућа које плаћају порез и то искључиво српских.7) Пошто се зна да је било и Срба који нису плаћали порез (уколико су рецимо били у турској служби), онда је број становника ових насеља сигурно био већи.

У време Османске управе познат под именом Варадин, Петроварадин је био седиште нахије у оквиру Сремског санџака. Подграђе тврђаве имало је око 200 кућа, ту се налазила Сулејман-ханова џамија, а постојале су и две мање џамије, Хаџи Ибрахимова и Хусеинова. Поред две турске махале, у саставу града налазила се и хришћанска четврт са 35 кућа, насељених искључиво Србима.8) Од праисторије па све до краја 17. века, центар урбаног живота на подручју данашњег града налазио се на сремској страни Дунава, на простору данашњег Петроварадина, који је својим значајем увек засењивао насеља на бачкој страни. Оснивањем Рацке вароши, потоњег Новог Сада, средиште локалног урбаног живота ће се током 18. века дефинитивно померити на бачку обалу Дунава.

Оснивање и развој Новог Сада

Петроварадин је остао у османском поседу све до Великог бечког рата (1683—1699), када га освајају Аустријанци (Хабзбурзи). Покушавајући да поврате изгубљену твђаву, Турци започињу неколико похода, али доживљавају страховите поразе у бици код Сланкамена (1691) и бици код Сенте (1697), а услед лоших временских прилика напуштају опсаду Петроварадина 1694. године. У настојању да измени одлуке Карловачког мира, Османско царство предузима нови поход на Аустрију. Битка између Аустријанаца и Турака се одиграла код Петроварадина почетком августа 1716. године, а окончала се великим турским поразом, после чега Османско царство дефинитивно нестаје са ових простора. Многе локације у околини Петроварадина и данас носе називе који датирају из турског периода: Везирац, Алибеговац, Мишелук, Текије итд.

На почетку хабзбуршке владавине крајем 17. века, нису дозвољавали Србима, Грцима, протестантима, ни Јеврејима да се настањују у Петроварадину. Срби су, због тога, били принуђени да се насељавају по баруштинама на супротној обали Дунава, па је тако нсатало насеље 1694. године основали ново насеље на левој обали Дунава, које је постало средиште бачких и сремских Срба,9) а из овог насеља, временом се развио и данашњи Нови Сад. Најстарије име насеља на левој обали Дунава било је Рацка варош (Ratzen Stad), а коришћен је и назив Петроварадински Шанац (Peterwardeiner Schantz). Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али помало и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Од 1702. насеље је у саставу Хабзбуршке Војне границе, а 1708. постаје седиште бачког владике и главно место бачког дела подунавске војне границе.

Године 1718. становници српског села Алмаш (налазило се између Темерина, Надаља и Госпођинаца) пресељени су у Рацку варош (у данашњи Алмашки крај), чиме се становништво вароши нагло умножило. Према подацима из 1720. године, у Рацкој вароши је било 112 српских, 14 немачких и 5 мађарских домова. Рацка варош у то време постаје „коморска варош“, са зачецима урбаних одлика, а будући да се налазио у саставу војне границе, град је по становништву био подељен на војни и цивилни део. Град је званично добио име Нови Сад (Neoplanta на латинском језику) 1748. године, када је постао слободан краљевски град.

Царица Марија Терезија је тим поводом 1. фебруара 1748. издала едикт који гласи:

„Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче […] да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога […] учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Неопланта, мађарски Uj-Videgh, немачки пак Ney-Satz, српски Нови Сад и бугарски Млада Лоза.”10)

Током већег дела 18. и 19. века Нови Сад је био средиште културног, политичког и друштвеног живота целокупног српског народа, који тада није имао сопствену државу, а према подацима из прве половине 19. века, ово је био и највећи град настањен Србима. Око 1820. године Нови Сад је имао око 20.000 становника, од којих су око две трећине били Срби, а данашњи највећи српски град, Београд, није достигао приближан број становника пре 1853. године. Због свог културног и политичког утицаја, Нови Сад је постао познат као „Српска Атина”. Према подацима из 1843. године, у Новом Саду је било 17.332 становника, од чега 9.675 православних, 5.724 католика, 1.032 протестантаната, 727 Јевреја и 30 верника Јерменске цркве. Највећа етничка група у граду у овом периоду били су били Срби, а друга по бројности Немци.

До Револуцје 1848/49. године, у којој је град спаљен, Нови Сад је личио на турску варош. Куће су имале ниске широке стрехе, како би се обезбедиле уске, али суве улице, чак и по киши. На пијаци су се налазиле пекаре, било је и прљавих крчми у које су долазили „бећари“, спремни да обављају ситне послове за новац. Са јеврејским гетом постојала је граница и на њој је стајао ланац, како Јевреји не би излазили из свог кварта. Гето и ланци су такође нестали после Револуције. У Дунавској улици, где се сада налази парк, биле су дрвене крчме у којима су се веселили „хајоши“ (лађари).11)

Од свих српских крајева Нови Сад се највише противио реформама, које је уводила Илирска дворска канцеларија. Године 1838. Новосадски магистрат се успротивио предлогу да се главни градски трг назове по Фрањи Фердинанду, као и остале улице по ранијим аустријским владарима. То су чинили под изговором да би мењање назива већ постојећих улица само изазвало забуну код грађана.12)

Током Револуције из године, Нови Сад се налазио у саставу прокламоване Српске Војводине, српске аутономне области у оквиру Хабзбуршке монархије. Иако је играо значајну улогу у почетку српског покрета, град је био угрожен од стране мађарске војске стациониране на Петроварадинској тврђави, која је већ у току јуна 1848. окренула топове према Новом Саду. Када је, у току ликвидације мађарског устанка, бан Јосип Јелачић са својим трупама стигао у град, и у ноћи 11. јуна 1849. и сутрадан (12. јуна) отворио из топова ватру на тврђаву, мађарска војска му је узвратила далеко већом мером, бомбардујући куће у граду. Бан Јелачић је тада наредио повлачење, мислећи да ће тиме од града уклонити опасност. Међутим, мађарски војници су се тада спустили са тврђаве у град и почели пљачкати, палити и убијати. Нови Сад је био разорен, изгубио је већину свог становништва, а срушено је 2/3 зграда. Према подацима из 1850. године, у граду је било само 7.182 становника, што није ни половина предратног броја од 17.332 забележеног 1843. Било је и велике материјалне штета, од 2812 зграда остало је свега 808. У пожарима су изгореле и многе приватне библиотеке.13)

Између 1849. и 1860. године Нови Сад је био у саставу засебне аустријске покрајине Војводства Србије и Тамишког Баната, а након укидања те административне јединице после мађарских притисака, град је укључен у састав Бачко-бодрошке жупаније у оквиру Хабзбуршке Угарске. После Аустро-угарске нагодбе из 1867. године и трансформације Хабзбуршке монархије у Аустроугарску, политика мађаризације угарске владе је значајно изменила демографску структуру града, односно, од претежно српског Нови Сад је добио етнички мешовит карактер. У политичкој и културној сфери, Нови Сад је задржао своју стару улогу и знатно је предњачио, не само испред војвођанских, већ и испред других српских и југословенских градова. Године 1863. у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док је у Београду тада излазило 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније (1861) у граду је основано и Српско народно позориште. Године 1865. поново се формира српска гимназија са вишим разредима.

Када се 1877. одлучивало о трасирању нове пруеге Београд-Суботица, Срби су предложили да пролази право кроз Нови Сад, већинским гласањем је то и потврђено, али је мађарска мањина на крају ипак решила да пруга буде продужена за неколико колометара, како би заобилазила град, те на тај начин спречила бољи развој српског дела. Уз веће трошкове за изградњу пруге, прокопан је тада Петроварадински тунел, као и насип Мали лимап.14)

Период након Првог светског рата

Аустроугарска монархија се при завршетку Првог светског рата крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. У Новом Саду је образован привремени Српски народни одбор са задатком да у периоду међувлашћа преузме прерогативе власти и обезбеди ред до успостављања редовног поретка. Дана 2. новембра чланови Српског народног одбора су се договорили да се организује народна стража, а истог дана на улицама се појавило обновљено социјалдемократско гласило „Слобода“, које је најавило национално ослобођење српског народа у Војводини. Српски народни одбор упутио је ултиматум команданту немачких трупа да 8. новембра, најкасније до шест часова ујутру, његови војници напусте град. По изласку и последњег непријатељског војника, српске страже су заузеле све важне пунктове у граду, а у ноћи између 8. и 9. новембра мандатори Српског народног одбора су и званично преузели власт у Новом Саду од мађарског Магистрата. На седници је, пола сата пре поноћи, власт прешла у српске руке, тако да су новосадски Срби фактички сами себе ослободили дан пре уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра. Када је јављено да српска војска долази у Нови Сад, у сусрет јој је пошло у току преподнева око 400 коњаника, који су били у народним оделима, а носили су српски барјак. На мосту је у име Новосађана први поздравио српске војнике угледни грађанин Сава Стојковић, члан Управног одбора Матице српске. Он је окићену српску заставу предао мајору Војиславу Бугарском као команданту јединице српске војске која је имала част да ослободи Нови Сад.

После спроведених избора по свим војвођанским местима (од 18. до 24. новембра), у Новом Саду се 25. новембра 1918. састала Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, која званично проглашава отцепљење ових региона од Угарске и њихово присаједињење Србији, а на истој скупштини формира се и покрајинска влада (Народна управа) Баната, Бачке и Барање са седиштем у Новом Саду. Дана 1. децембра 1918. године, проглашено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а Нови Сад улази у ту нову државу као саставни део Краљевине Србије. Иако је до 1918. године имао улогу културног и политичког центра Срба, Нови Сад до тада није био административни центар неке управне територије или покрајине, што се уласком у нову државу мења: од 1918. до 1919. године, Нови Сад је административни центар покрајине Банат, Бачка и Барања, а такође (све до 1922) и административни центар Новосадске жупаније, која је обухватала Бачку и Барању, затим је (од 1922. до 1929. године) административни центар Бачке области, која је обухватала западне делове Бачке и Барању, да би 1929. године постао административни центар Дунавске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије. По попису из 1921. године, Нови Сад је имао 39.122 становника, од којих је 16.293 говорило српски, 12.991 мађарски, 6.373 немачки и 1.117 словачки.

После Априлског рата 1941. године, Краљевину Југославију су окупирале и поделиле Силе осовине. Нови Сад, као и цела Бачка, анектиран је од стране Хортијеве Мађарске, док је Срем са Петроварадином припојен такозваној Независној Држави Хрватској. Током четворогодишње окупације (од 1941. до 1944. године), окупатори су починили бројне злочине (хапшења, убијања, паљења, стрељања, малтретирања) над српским и јеврејским становништвом града, а један од познатијих масовних злочина је Новосадска рација спроведена јануара 1942. године, у којој су, само у три дана (21. јануар — 23. јануар), мађарски фашисти убили и под дунавски лед бацили 1.246 Новосађана (по другим подацима 1.426), по националности 809 Јевреја, 375 Срба, 18 Мађара, 15 Руса и 2 Русина, а по полној и старосној структури 489 мушкараца, 415 жена, 177 старих особа и 165 деце. Један од последњих злочина окупатора у Новом Саду било је и масовно одвођење Јевреја, читавих породица, од деце до стараца, у немачке логоре 1944. године. Током целог рата, фашисти су укупно убили око 5.000 Новосађана, а многи други су расељени.15)

У Новом Саду је, током целог рата, деловао покрет отпора и ослободилачки покрет под вођством Комунистичке партије Југославије. У граду се налазило седиште окружног комитета Комунистичке партије Југославије, који је у оквиру народноослободилачког покрета био део Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. У народноослободилачкој борби, у партизанским одредима и војвођанским бригадама, непосредно је учествовало 2.365 Новосађана, припадника свих националности, (Срба, Мађара, Словака и осталих). 22. октобра 1944. године, угрожен надирањем Црвене армије и Народноослободилачке војске, окупатор је напустио Нови Сад, а 23. октобра град су ослободиле партизанске јединице из Срема и Бачке, чиме се Нови Сад поново нашао у оквиру нове социјалистичке Југославије. Током војне управе (17. октобар 1944 — 27. јануар 1945), нове југословенске војне власти су ликвидирале један број грађана српске, мађарске и немачке народности, који су оптужени за колаборацију са мађарским фашистима или су сматрани непријатељима новог државног поретка. Године 1975. град је одликован Орденом народног хероја и проглашен за град-херој.

Од 1945. године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. На заседању у Новом Саду 30. и 31. јула 1945. године, Скупштина изасланика народа Војводине доноси предлог да се Војводина прикључи федералној Србији, што је на Трећем заседању АВНОЈ-а од 10. августа 1945. једногласно прихваћено, а 1. септембра 1945. године Председништво Народне скупштине Србије донело је Закон о установљењу и устројству Аутономне Покрајине Војводине, у оквиру Народне Републике Србије и социјалистичке Југославије.

У послератном периоду, град је прошао кроз брзу индустријализацију, а његово становништво се до краја 20. века знатно увећало. Поред старих средњих школа, и нових, које су се у току времена специјализовале и знатно повећале број ђака, Нови Сад добија и више школе. Прво је то виша педагошка школа (основана 1946. године), а затим Филозофски и Пољопривредни факултет (1954), да би 1960. године најзад био основан и цео самосталан Универзитет, у чијем су саставу девет факултета и још неколико виших школа. Године 1980. почиње да делује и новооснована Војвођанска академија наука и уметности. Између 1980. и 1989. године, град Нови Сад је био подељен на 7 градских општина: Стари Град, Подунавље, Лиман, Славија, Петроварадин, Детелинара и Сремски Карловци. Године 1989. шест градских општина је спојено у јединствену општину Нови Сад, док је општина Сремски Карловци издвојена из састава града и постала посебна административна јединица.

Дана 6. октобра 1988. године, у Новом Саду су организованиване демонстрације под чијим је притиском срушена тадашња војвођанска влада. По просутом јогурту који је дељен демонстрантима, а ови га бацали на неке функционере Војводине, овај догађај је остао познат као „јогурт револуција“. Циљ ових демонстрација био је рушење тадашњег аутономног статуса Војводине, који је покрајина имала по уставу из 1974.

После распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, одвајања Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније и формирања нове Савезне Републике Југославије 1992. године, Нови Сад изненада постаје други по величини град у трећој Југославији, што му даје додатни замајац у развоју, иако је то доба било веома кризно и турбулентно. Град је претрпео велику штету током НАТО агресије 1999. године, током којег је остао без сва три моста преко Дунава. Стамбене зоне су неколико пута гађане авио-бомбама и пројектилима, док је новосадска рафинерија бомбардована готово свакодневно, што је изазвало велико загађење животне средине и еколошку штету. 2003. године, СР Југославија се трансформисала у Државну заједницу Србије и Црне Горе, да би се њеном поделом, 2006. године, Нови Сад нашао у саставу самосталне Србије.

Сродни чланци

2)
„Curcin”, Бранко Ћурчин, Слана бара некад и сад, Нови Сад, 2002.
3)
„Borovszky”, Borovszky Samu: Magyarország vármegyéi és városai, Bács-Bodrog vármegye I.-II. kötet, Apolló Irodalmi és Nyomdai Részvénytársaság, 1909.
4) , 5)
Curcin
6)
Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Ветерник, 2002.
7)
Ђорђе Рандељ, Нови Сад - слободан град, Нови Сад, 1997.
8)
Енциклопедија Новог Сада, књига 20, Нови Сад, 2002, чланак: Петроварадинска тврђава.
9) , 11) , 12) , 13) , 14)
Озрен Недељковић, 7. 8. 1938, стр. 17
15)
Cesarani, 1997, pp. 13
историја_новог_сада.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/10 23:54