Катарина Ивановић

Катарина Ивановић (Веспрем, 15. мај 1811 — Стони Београд, 22. септембар 1882),1) прва српска сликарка новијег доба.2) Сликала је портрете, мртву природу, историјске и жанр-композиције,3) у духу академског класицизма.4)

Биографија

Рођена је 15. априла 1811. у мањем мађарском месту Весприм (мађ. Veszprém), од мајке Марије и оца Лазара. Породица води порекло из угледне и добростојеће српске породице Ивановић. Већ наредне године породица се преселила у оближњи Стони Београд (мађ. Székesfehérvár), где је провела детињство и младост.5) Имала је све услове да стекне добро и темељно образовање. Да постане сликарка, одлучила се још у најранијој младости, мада је таква одлука била непримерна по мерилима ондашње средине и у супротности са очекивањима њених родитеља. Захваљујући помоћи имућног трговца Георгија Станковића, који је први помогао да добије прве часове цртања и сликања током 4 године у Стоном Београду,6) њени родитељи су попустили и помогли јој у даљем сликарском усавршавању. Почетком тридесетих година, уз краће прекиде, учила је сликарство код Јозефа Пешкија (1795—1862) године у Пешти, до 1835. Из овог периода није сачувано готово ништа, осим Аутопортрета (1834). У распону од свега пар година је затим остала без оба родитеља, што је могло да доведе у питање њено даље сликарско усавршавање, али јој је круг пријатеља, које је стекла у Пешти, помогао да преброди тешкоће и да њен рад и таленат добију друштвено признање.

У Бечу, где је примљена на посебан, тек отворен одсек за жене на Уметничкој академији,7) упознала се са интелектуалним круговима Србије и Аустроугарске.8) Тамо је имала моралну подршку Вука Караџића и круга људи окупљених око њега, а пријатељску подршку пружио јој је и песник Сима Милутиновић Сарајлија, који је стихове прве песме из спева „Тројесестарство“, штампаног у Лајпцигу 1837, спевао у част „најпрвој Серб-Красарки“:

Срб-дјевојка кист владати вјешта!'.
Је л’ то било још икада игђе?…!
Собом нежна нежно искрасава
У облику све причерке лица,
Одобрење зналца изласкава;
Радосна јој њена родилица!
Још се труди, још озбиља учи
Да б’ искуству верха докучила
И кад о том већ се тол’ко мучи
Серпство и тим, Бог дај! oвјенчила9)10)

На шта му се она љубазно захвалила портретом 1840. године. А Теодор Павловић објавио је њену идеализовану биографију, такође у „Сербском народном листу“.11)

У Бечу се упознала и са идејама националног препорода, претплаћивала се на српске књиге и новине, и започела да слика мотиве из националне прошлости. Са том идејом настале су композиције, као што су „Српски Омир“ и „Слепи српски гуслар“, мада је прве праве јавне похвале постигла са „Аутопортретом“ из 1836. године, који је изложила на Академији 1937. године, заједно са „Корпом цвећа“. Аутопортрет је одмах препознат као изузетно остварење и од тада постао њен заштитни знак. У Бечу је живела до 1842.

Боравила је у Минхену, Паризу, Амстердаму, Фиренци, Београду и Загребу, али је до смрти живела и радила у Стоном Београду, у тадашњој Аустроугарској.

У Минхену се 1843. уписала на акедемију, где је студирала наредне две године. На позив Симе Милутиновића дошла је у Београд 1846. године и код њега је боравила као гост.12)

У Београду су настала нека од њених најзначајнијих дела. Њене амбиције и нада да ће у земљи својих предака по наруyбини сликати велике историјске композиције, нису се испуниле.13) Увучена у доврске и политичке сплетке, после годину дана напустила је Београд и упутила се у Загреб, а после тога, вратила се 1848. године у Секешфехервар (Стони Београд), где је остала до смрти.14)15) Посветивши цео живот уметности, никада се није удавала.16)

Прва је жена са ових простора која је урадила портрет друге жене, прва је жена која је урадила мртву природу и прва је током живота била адекватно вреднована. Захваљујући филозофу, правнику и историчару Николи Крстићу, прва је жена17) изабрана за почасног члана Српског ученог друштва (1876). Укупно је своја 23 рада поклонила Народном музеју у Београду 1874. и 1880. године, а за њихово одржавање, оставила је задужбину од хиљаду форинти. Њени радови испуњују готово цело једно одељење Народног музеја.18)19)20)21) У писму које је упутила Српском ученом друштву, по пријему у друштво, између осталог је записала:

„Ја, којој су дани избројани задовољно умирем, а Вама Господо моја за људство, за род мили, за увеличаваље љубљене домовине Ваше, дуг и срећан живот желећи, и вечну хвалу Вам за дично ми одликовање одавајући, јесам.”

Легат који је оставила у Народном музеју, после њене смрти узиман је као пример родољубља, као и свести да је Београд већ тада представљао културно средиште целокупног српског народа, без обзира на то у којој држави живи.

Умрла је у Стоном Београду 1882. године и првобитно је тамо сахрањена. Иницијативом Друштва пријатеља Народног музеја, њени посмртни остаци, заједно са надгробним спомеником пренети су 1967. године22) у Београд, на Ново гробље и смештен код спомен-костурнице из Првог светског рата,23) у Алеји народних хероја.24)

Први портрет жене, који је насликала жена

Прва је жена, односно девојка са ових простора, која је насликала женски, односно девојачки портрет. Не рачунајући своје аутопортрете из 1834. из 1835, ради се о портрету Анке Топаловић, рођене Ненадовић из 1837. године, настао за време боравка у Бечу и спада у ране радове. Портрет је приказан у екстеријеру и израђен је по поруџбини, поводом Анкиног венчања са Милосавом Топаловићем, трговцем из Крагујевца. На портрету, Анка носи изразито свечану и раскошну грађанску ношњу балканско-оријенталног стила. Све до половине XIX века, портретисање жена у Кнежевини Србији било је резервисано за највише владајуће кнежевске породице. Анка Топаловић припадала је кнежевској породици Ненадовић из Бранковине. Њена старија сестра Персида (1813—1873) била је супруга кнеза Александра Карађорђевића (1806—1885). Слика се налази у сталној поставци Галерије Матице српске у Новом Саду.25)

Дела

Већина њених слика налази се у поседу Народног Музеја у Београду, а неколико припада Галерији Матице српске.26)27) Познато је укупно четрдесет и осам њених дела, али је само тридесет и осам сачувано, док је десет изгубљено и познато само посредно:

  1. Аутопортрет (1834)
  2. Аутопортрет (1836)
  3. Анка Ненадовић рођена Топаловић (1837)
  4. Глава човека смеђе браде (1836—1838)
  5. Глава старијег обријаног човека (1836—1838)
  6. Глава човека с дугом брадом (1836—1839)
  7. Корпа с грожђем (1837—1838)
  8. Сима Милутиновић Сарајлија (1840)
  9. Мртва природа са чешљугаром (1840)
  10. Италијански виноградар (1842)
  11. Старица се моли пред обед (Страица пред пасхом (1843—1845)
  12. Повратак с литије (1844—1845)
  13. Портрет Београђанке М. Ј. (Жена у српском) (1846—1847)
  14. Цар Франц Фердинанд V Хабзбуршки (1845—1846)
  15. Данило Р. Данић (1846)
  16. Деца Павла Станишића (1846—1847)
  17. Кнегиња Персида Карађорђевић (1847)
  18. Стеван Книћанин (1847)
  19. Дечак са соколом (1847—1849)
  20. Младић с писмом (1847—1850)
  21. Христова молитва на гори (1850)
  22. Плаштаница (1850)
  23. Васкрсење Христово (1850)
  24. Катарина Догали (1850)
  25. Света Великомученица Катарина (око 1858)
  26. Грожђе (1850—1860)
  27. Прота Теодор Оџић (1864)
  28. У свом атељеу (1860—1865)
  29. Грожђе у корпи (1867)
  30. Дочек Српкиње Јелене, угарске краљице (1869)
  31. Врачање (1865—1870)
  32. Смрт богаташице (1865—1873)
  33. Миле вести (1870—1873)
  34. Освајање Београда 1806. (1865–1873)
  35. Заклетва краља Матије Корвина (1865—1873)
  36. Патријарх цариградски анатемише раскош (1865—1873)
  37. Турски поклисари просе Мару (1879)

Галерија

Спољне везе

2)
„изложба”, Слика у огледалу – Катарина Ивановић, Народни музеј у Београду
3)
„фронтал”, 200 година од смрти сликарке Катарине Ивановић, Бања Лука, Република Српска
4)
„гробље”, Катарина Ивановић, Јавно комунално предузеће „Погребне услуге“, Београд
6)
„мобилни”, Верзија за Мобилни: Катарина Ивановић, Јавно комунално предузеће „Погребне услуге“, Београд
7) , 19) , 22)
фронтал
9) , 17) , 20)
изложба
10) , 16)
знаменити
11) , 15) , 24)
мобилни
12)
„знаменити”, Знаменити Срби XIX века, књига 1, уредник Андра Гавриловић, Наклада и штампа Српске штампарије (дд), Загреб, 1901, стр. 82-83
13)
Лепе и умне понос рода свог, Српско наслеђе - историјске свеске, број 13, НИП „Глас“, 1999.
14)
Танјуг, Изложба слика Катарине Ивановић поводом 125 година, Политика онлајн, Београд, 2. 7. 2009.
18)
ртс
21)
„музеј”, Петар Петровић, Збирка српског сликарства 18. и 19. века, Народни музеј у Београду, Београд, 2011.
23)
гробље
25)
портрет
26)
музеј
27)
Ивана Гргурић и Силвија Чамбер, Електронски каталог изложбе број 183: Катарина Ивановић (1811—1882), уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 26. април – 25. мај 2011.
Штампање