Комнен је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Е се чета једна подигнула

0002    од бијела Сења на крајину,

0003    пред том четом Сењанине Иво

0004    а за њиме Коменен барјактаре,

0005    за Комененом тридесет хајдуках.

0006    Оде чета гори уз планину,

0007    четовала и хајдуковала

0008    док нестаде харач за јунака,

0009    па је Иво дружби говорио:

0010    „А тако ви, моја браћо драга!

0011    Да ли нејма у дружину друга

0012    да отиде Удбини крвавој,

0013    да донесе харча за хајдука,

0014    да донесе вина и духана,

0015    и брзога праха и олова,

0016    и на друга по једне опанке?“

0017    Сва дружина ником поникоше:

0018    неко гледа како трава расте,

0019    неко броји пуца на долами,

0020    то не хоће Комнен барјактаре,

0021    но Ивану ријеч бесјеђаше:

0022    „О Иване, мио побратиме!

0023    Ја ћу поћи Удбини крвавој

0024    да донесем харча за хајдуке.“

0025    Па је лахку пушку доватио,

0026    од дружине те је обратио

0027    за њим Иво поступује тамо

0028    те Комнену ријеч говорио:

0029    „О Комнене, мио побратиме!

0030    Хајде мудро, не погини лудо,

0031    кад уљезеш Удбини крвавој

0032    немој купит харча за хајдука,

0033    не купи га од једног дућана,

0034    но бирај га с големо дућанах,

0035    е су клети Удбињани Турци

0036    да не скоче за тоб’ уз планину,

0037    да ти добру не изгубе главу.“

0038    Отоле се растанули били.

0039    Комнен скаче доље низ планину,

0040    како јелен од двије године,

0041    докле дође Удбини крвавој,

0042    ту уљезе у честе дућане

0043    те он бира харач за хадуке,

0044    све је Комнен наједно скупио

0045    а чаршински кантар добавио

0046    сам је своје бреме измјерио,

0047    мало му је бреме потегнуло -

0048    седамдесет и оке четири,

0049    на јаке га плећи доватио

0050    па га носи гори уз планину,

0051    докле дође на језеро мутно,

0052    ту је јунак трудан починуо,

0053    починуо и водице пио,

0054    измаче се букову омару (шиб).

0055    Мало било, много не трајало,

0056    на воду је јелен долазио

0057    и Комнен га низ пушку погледа

0058    а сам собом те је бесједио:

0059    „Фала богу, фала истиноме,

0060    дивна брава ође за хајдука,

0061    да ја смијем пушку омакнути

0062    од јунака Танковић Османа,

0063    и ш њиме је Хрњавина Мујо,

0064    а с Мујом је Гојени Халиле,

0065    с Халилом су тридесет Удбињанах.“

0066    У ријечи коју говораше

0067    силан јунак на воду долази,

0068    у руке му један маштрап златни,

0069    он простире црљену доламу,

0070    ста клањати и абдест узети,

0071    он се моли богу по закону,

0072    њега Комнен низ пушку погледа

0073    а сам собом те је бесједио:

0074    „Фала богу, фала истиноме,

0075    ја сам чуо од бабајка мога

0076    да је гријех изгубит јунака

0077    кад се богу моли по закону.“

0078    Па поскочи од земље на ноге,

0079    стаде Туре добро заскакати,

0080    а када се близу примакнуо

0081    натраг се је Туре обратило,

0082    сагледало за собом хајдука,

0083    плећи даде а бјешати стаде,

0084    но ћера га Комнен Барјактаре,

0085    али бјежи Танковић Османе

0086    и кад био далек’ у планину

0087    натраг се је Туре обазрело

0088    па је лахку пушку изметало

0089    те Коменена добро доватило,

0090    сломило му ногу у кољену,

0091    за то Коменен не обрће главе

0092    одиста га уфатити ћаше,

0093    но упије Танковић Османе:

0094    „А ђе си ми од Удбине Мујо!

0095    Е погибох јунак у планину

0096    од хајдука Комнен барјактара.“

0097    Оно зачу Мујо у планину

0098    те кажује браћи Удбињан’ма:

0099    „Ха сад, браћо, ако бога знате,

0100    погибе нам Танковић Османе

0101    да ако му у помоћ стигнемо!“

0102    Поскочио Гојени Халиле,

0103    колик’ Халил пред Мују измак’о

0104    не би дуга пушка дотурила,

0105    колик’ Мујо друштву одмакао

0106    не би двије дуге дотуриле,

0107    лахко трчу, ма стигоше брзо.

0108    Кад се Халил Комнену примак’о

0109    из грла је јунак повикао:

0110    „Стан’ Комнене, лахко барјактаре!

0111    Да ти носиш соколова крила

0112    не би перје уносило меса

0113    како си ми данас запануо!“

0114    На њега се Комнен обрнуо,

0115    великим је оком превалио,

0116    а деснијем брком намигнуо,

0117    и бијелим пошкрипнуо зубом,

0118    до Турчина ј’ огањ долазио.

0119    Колико се туре препануло -

0120    од страха га уфати грозница

0121    те га Комнен уфатио жива

0122    па га тури на плећи витешке,

0123    однесе га зеленом планином

0124    нарамајућ’ али не хајући.

0125    Ово виђе од Удбине Мујо,

0126    пак је јунак за њим дозивао:

0127    „Стан’ полако, Комнен барјактаре!

0128    Да имадеш соколова крила

0129    не би данас месо унијела

0130    ђе си јадан мени запануо,

0131    камол’ да ти унесеш Халила!“

0132    Одиста га уфатити ћаше

0133    но Комнен се натраг обрнуо

0134    пушком Муја бјеше погодио,

0135    погодио у кољено десно.

0136    За то Мујо не обрће главе

0137    но Комнена гони уз планину,

0138    одиста га уфатити ћаше

0139    но упије Комнен барјактаре

0140    он упије тридесет хајдуках.

0141    Њега зачу Сењанине Иво:

0142    „Ха сад, браћо, који бога знате,

0143    ако бидне Комнен Шићарио

0144    даће дио нама од шићара,

0145    ако ли је у невољи љутој -

0146    да будемо њему у помоћи!“

0147    Сви скочише, ријеч не рекоше,

0148    колико су лахко поскочили

0149    од главах им капе попадаше

0150    а од паса пушке леденице,

0151    Комнена су брзо сусретали

0152    а то носи Гојена Халила.

0153    Комнен куми сву браћу Сењане:

0154    „А за бога, моја браћо драга!

0155    Ви пуштите мене уз планину

0156    да ме ћера од Удбине Мујо,

0157    ви станите око друма пута

0158    не би л’ вама бог и срећа дала,

0159    не би ли се наузели главах,

0160    турских главах и сваког шићара

0161    са тридесет Турак’ Удбињанах.“

0162    Оно Иво једва дочекао,

0163    пропуштио Комнен барјактара,

0164    оде Комнен гори уз планину

0165    а ћера га од Удбине Мујо,

0166    за њим трче тридест Удбињанах,

0167    но их дивно Иво дочекао

0168    са дружином с обје стране пута

0169    а међу сеТурек напуштили,

0170    живи огањ на њих оборили,

0171    тридесет је пукнуло пушаках

0172    а тридесет пануло Тураках,

0173    не претече отле ђавољега.

0174    То зачуо Мујо у планину,

0175    ал’ се Мујо јаду авизаје,

0176    е му друштво погинуло бјеше

0177    пак он зове Комнен барјактара:

0178    „О, Комнене, мој по богу брате!

0179    Пушти мене Гојена Халила

0180    да ја ш њиме идем у Удбине,

0181    да кажемо ка смо погинули,

0182    оли дођи те ме посијеци,

0183    нек и мене није од дружине!“

0184    Јунак бјеше, на бога гледаше,

0185    јунак бјеше Комнен барјактаре,

0186    па он вели од Удбине Мују:

0187    „Ходи, Мујо, на божију вјеру,

0188    врнућу ти Гојена Халила.“

0189    Кад се били јунаци састали

0190    међу собом вјеру уфатили,

0191    бољу вјеру богом побратимство,

0192    па му врће Комнен барјактаре,

0193    врну Мују Гојена Халила.

0194    Оде Мујо Удбини крвавој

0195    и плачући а не кукајући,

0196    оде Комнен у своју крајину

0197    и рамљући, али се смијући

0198    каква харча донесе дружини.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Komnen