Страиња је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Књигу пише Бошњанине Тафо

0002    из те Босне земље поносите

0003    тер је шаље бан-војводи Јанку.

0004    У књизи га дивно поздрављаше,

0005    у поздраву овако збораше:

0006    „Ја сам чуо да си јунак добар,

0007    а ни мене не худи дружина,

0008    зато тебе на мејдан позивам

0009    у Јабуку зелену планину,

0010    рок неђеља, мејдан понеђељник

0011    а уторник да кукају мајке,

0012    оли моја, оли твоја, Јанко,

0013    оли моја, оли обадвије!“

0014    А кад Јанку глас и књига дође,

0015    књигу гледа, сузе пролијева.

0016    Питала га вјерница љубовца:

0017    „Окле ти је књига допанула,

0018    што л’ је тако књига жалостива?“

0019    „Остави ме, моја вјерна љубо!

0020    Зове мене Тафо на мејдана,

0021    у Јабуку високу планину,

0022    Тафо ми је браћу погубио,

0023    седамдесет братах Угричићах,

0024    све што их је на мејдан посјек’о;

0025    да не пођем брука и срамота,

0026    ако л’ пођем, моја вјерна љубо,

0027    већ ме, богме, нигда виђет нећеш.“

0028    Ал’ је Јанку љуба бесједила:

0029    „Ако хоћеш послушати мене,

0030    ти ћеш самном у постељу спати,

0031    а Тафу ћеш одасјећи главу.“

0032    Од јада се Јанко насмијао:

0033    „Муч’, не лудуј, моја вјерна љубо!

0034    Нит’ је било, нити бити море,

0035    добру коњу и добру јунаку

0036    три дни хода има до Јабуке,

0037    а ја с тобом спават у постељу

0038    и Турчина посјећ’ на мејдану,

0039    моја љубо, то бити не море.“

0040    „Море бити, драги господару,

0041    ако хоћеш мене послушати.

0042    Наред’, Јанко, господску вечеру

0043    и састави Угре на вечеру,

0044    и призови Бановић-Страину,

0045    навали им вино и ракију,

0046    а кад буду у највише пиво,

0047    ти изнеси госпоске дарове

0048    и даривај браћу Угричиће,

0049    недај ништа Бановић Страхињи,

0050    заметнуће упут Страхињ’ кавгу,

0051    ти му недај , драги господару,

0052    нег’ овако бесједи Страињи:

0053    “Ако су ти златна пера мила,

0054    ето силног Тафе Бошњанина,

0055    седамдесет у њег’ перјаницах,

0056    с Угричићах седамдесет братах

0057    што их Турчин на мејдан добио,

0058    већ га зови на мејдан јуначки

0059    у Јабуку зелену планину,

0060    у неђељу која прва дође,

0061    рок неђеља, мејдан понеђељник

0062    у уторник да кукају мајке,

0063    оли турска, ол’ твоја, Страхина,

0064    и ја ћу те даривати дивно,

0065    даћу тебе моје крило златно,

0066    и сувише безцјену колајну,

0067    и сестрицу моју за љубовцу,

0068    да будемо мили пријатељи.„

0069    А Страхин је собом јунак добар,

0070    он ће поћи на мејдан упута

0071    и Турчину одасјећи главу,

0072    а ти самном спават у постељи,

0073    па ти си се, Јанко, препануо.“

0074    А кад Јанко љубу разумио,

0075    он приправи госпоску вечеру,

0076    и сакупи Угре на вечеру,

0077    и призива Бановић-Страхињу,

0078    навали им вина и ракије,

0079    а кад бише у највише пиво,

0080    ондај скочи бан-војода Јанко

0081    те донесе госпоске дарове

0082    те дарива браћу Угричиће,

0083    неком’ перо, неком’ перјаницу,

0084    а једнијем злаћене колајне,

0085    неда ништа Бановић-Страхињи,

0086    а Страхињ се наиједи љуто

0087    па овако Јанку бесједио:

0088    „Камо, Јанко, за мене дарови?

0089    Кад је бој бит’ с Отмановић-царем,

0090    више сјечем Турак’ на мејдану,

0091    нег’ ти, Јанко, с Угричић’ма свијем

0092    па нијесам гори од другога,

0093    а сад нејма за мене даровах!?“

0094    Овако му Јанко одговара:

0095    „Ако су ти златна пера мила,

0096    ет’ у Босни Тафе Бошњачине

0097    и у њега седамдесет перах

0098    с Угричићах седамдесет братах,

0099    све што их је на мејадан добио,

0100    зовни Тафа на мејдан јуначки

0101    у Јабуку зелену планину,

0102    рок неђеља, мејдан понеђељник

0103    у уторник да кукају мајке,

0104    ја ли турска, ја л’ твоја, Страиња.

0105    Ако л’ тебе бог и срећа даде,

0106    те добијеш силнога Турчина,

0107    на дар теби седамдесет перах,

0108    седамдесет братах Угричићах,

0109    и ја ћу ти дивно даровати,

0110    даћу теби моје крило златно

0111    и даћу ти безцјену колајну,

0112    још и сестру моју за љубовцу,

0113    да будемо мили пријатељи.“

0114    Страхињ Србаљ собом јунак добар,

0115    упут скочи на ноге лагахне,

0116    пак он оде ситну писат књигу

0117    тер је посла Босни каловитој,

0118    зове Тафа на мејдан јуначки

0119    у неђељу која прва дође,

0120    у Јабуку високу планину.

0121    А кад Тафи књига допанула,

0122    књигу чита и сузе прољева,

0123    питала га турска була млада:

0124    „Што је, Тафо, драги господаре?“

0125    „Богме лоше, моја вјерна љубо!

0126    Зове мене Страхиња на мејдан,

0127    да не пођем- брука и срамота,

0128    ако л’ пођем, моја вјерна љубо,

0129    већ је јадна нигда виђет нећеш,

0130    јер је Страхињ собом јунак страшан.“

0131    Али му је була говорила:

0132    „Не’јди тамо, драги господаре!

0133    Ниј’ грехота слагат каурину,

0134    већ и севап преварит каура,

0135    Мухамед ће њега поразити!“

0136    Несм’је Туре на мејдан изаћи,

0137    већ послаше своје булетине,

0138    пришута се к’о да нејма књиге,

0139    ал’ је Страхињ дош’о у Јабуку

0140    те га чека три бијела дана,

0141    кад Турчина на мејдан не било,

0142    поче Страхињ мислит и размишљат:

0143    да се натраг пут Сибиња врне,

0144    Угричићи ругаће се њиме!

0145    Све мислио, на једно смислио:

0146    „Та боље је погинут јуначки!“

0147    Па му на ум на јунаке старе

0148    и на давне Србље витезове,

0149    па отиде Босни земљи равној,

0150    тражи дворе Тафе Бошњанина,

0151    по питању находи му дворе,

0152    кад му дође пред бијеле дворе,

0153    пре’ двором му сестру находио,

0154    везак везе под жутом неранџом,

0155    а њој Страињ труски селам дава,

0156    колико је силна кучка била,

0157    овако је зборила Страхињи:

0158    „Од’ отоле, црни каурине!

0159    Ти ћеш селам були називати?

0160    Ако кажем Тафу, брату моме,

0161    пасју ће ти одасјећи главу,

0162    ено ми га у бијеле дворе,

0163    ђе он пије вино и ракију.“

0164    На ту ријеч Страињ се наљути

0165    па ј’ удари једном замлатицом,

0166    колико је лахко ударио,

0167    у глави јој поломио зубе,

0168    на образу рану начинио;

0169    ни на том’ је оставити нешће,

0170    нег’ јој скида ђердан са гр'оца,

0171    у коме је хиљаду дукатах,

0172    а сувише бисер и камење,

0173    пак овако були бесједио:

0174    „Нека знадеш, турска було млада!

0175    Нека знадеш што је српска рука;

0176    иди кажи Тафу брату твоме,

0177    нека дође да пијемо вино,

0178    драга було, свр’ ђердана твога,

0179    чекам њега на авлинска врата.“

0180    Оде була грдна и крвава,

0181    каже Тафу милу брату своме:

0182    „Наљезе ’во један каурине,

0183    ја се, брате, нашалила ш њиме,

0184    а он ти ме ево нагрдио,

0185    још ми скиде ђердан са гр'оца

0186    и тебе је ’вако поздравио

0187    да му идеш да пијете вино,

0188    јадан брате, сврх ђердана мога

0189    и чека те на авлинска врата.“

0190    Кад је сестру Тафо разумио,

0191    упут се је свом јаду сјетио:

0192    „Какав бјеше, дуго тужна била?“

0193    Она му га биљовито каже:

0194    „Страињ, секо, дуго грдна била!“

0195    Пак се скочи од земље на ноге,

0196    на се удри одијело дивно,

0197    а на главу калпак и челенке

0198    за којим је седамдесет перах,

0199    с Угричићах седамдесет братах,

0200    све што их је на мејдан добио,

0201    од мејдана узима оруже,

0202    пак изводи ђога од мејдана,

0203    те се баци ђогу на рамена,

0204    а голу је сабљу извадио,

0205    на врата је јуриш учинио,

0206    дочека га Страињ на вратима,

0207    сабљом махну, овако му рече:

0208    „Шта ту чекаш, силан каурине?“

0209    Па Страиња сабљом ударио,

0210    на глави му калпак пресјекао,

0211    просуше се пера по долини,

0212    те их газе коњи и јунаци.

0213    То Страхињи љуто жао било,

0214    пак овако Страхињ бесједио:

0215    „Ао пера, пуста останула!

0216    Ја сам мнио да вас јунак носи.“

0217    Па срдито сабљом ударио,

0218    уграби му иза шаке руку.

0219    Али Турчин собом јунак добар,

0220    неда сабљу панут на долину,

0221    нег’ у леву сабљу доватио,

0222    дизгин коњски у зубе сподбио,

0223    па жестоко удара Страиња,

0224    удара га по прсим’ јуначким,

0225    на прси му токе пресјекао

0226    и свр’ токах златну колаину,

0227    бог му даде не дофати меса,

0228    колаина пала на долину,

0229    ма се Страињ наиједи љуто:

0230    „Колаино, пуста останула!

0231    Ја сам мнио да те јунак носи.“

0232    Па жестоко сабљом ударио,

0233    те Тафину главу одсјекао,

0234    тад’ осједе од дората свога,

0235    те му меће главу у зобницу

0236    и по равни перје покупио,

0237    златно перје и турске челенке,

0238    задјенуо Тафи за калпака,

0239    ал’ га себи устак’о на галву,

0240    јер је за њим седамдесет перах,

0241    с Угричићах седамдесет браће,

0242    још без преше улази у дворе,

0243    без стра Србаљ турско купи благо,

0244    што му ђогат носит не могаше,

0245    натовари на коња турскога

0246    па он свеза ђога за дората,

0247    а дворима живу ватру прим’че,

0248    тад’ отиде бијелу Сибињу,

0249    нека има чиме платит вино

0250    да не коре њега Угричићи:

0251    „Ђе си био, Бановић-Страхиња?“

0252    Даде главу бан-војводи Јанку:

0253    „Ето глава Тафе Босанскога,

0254    који ти је браћу погубио,

0255    седамдесет браћах Угричићах,

0256    но дај мени што си обећао,

0257    дај ми, Јанко, крило позлаћено,

0258    и дајдер ми твоју колаину,

0259    и ну дај ми сестру за љубовцу.“

0260    Али му је Јанко говорио:

0261    „Недам слугам’ ја сестрице моје!“

0262    Ев’ Страин се љуто наједио,

0263    а иједак и с пута дошао,

0264    пак му само мрву требоваше,

0265    тер овако Јанку говораше.

0266    „С ким ти збориш, сибињско копиле?

0267    Сабљу вади да све дијелимо!

0268    Сад ев’ овђе и упута одма!“

0269    Ма долеће Јанкова љубовца,

0270    што је Јанка на то научила:

0271    „Подај, Јанко , да га бог убије,

0272    видиш да се Страхињ наљутио,

0273    па ћеш лудо изгубити главу!“

0274    Јанко упут на шалу окрену:

0275    „А мој зете, Бановић-Страхиња,

0276    све ти на дар што сам обећао!“

0277    И даде му сестру за љубовцу,

0278    бог му даде ш њоме пород диван:

0279    бан-Секула и бан-Михаила,

0280    што су Јанку оба крила била

0281    када год би до мејдана дошло.

0282    А нек’ Срба, кад га и бог пази,

0283    да душмане он свакако гази!

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Strainja