Марко Ђурковић Сервијски (Черевић, око 1740 — Нови Сад, јануар 1794), племић и добротвор.

По завршетку Аустријско-турског рата 1737—1739, пошто су Турци повратили Београд и избили на стару границу између две државе, много људи је избегло преко Саве и Дунава. Међу њима су били његов отац Ауксенитије и стриц Манојло, цинцарског порекла из Сервије у северозападној Грчкој. Обојица су се бавили трговином сукна и већ су били богати. Отац Ауксенитије је 1751. године купио кућу у Сремским Карловцима, коју је осам година касније заменио за кућу у Новом Саду. Стриц Манојло је рано умро, а његов син Константин, када је стасао је постао ортак Ауксенитију.¹⁾

Марко је 1774. године наследио очеву трговину, коју је целу или делимично, уступио Константину, пошто је одлучио да постане земљопоседник. Од 1775. године, почео је да се потписује са „де Сервијски“, што је узбудило добар део грађанства Новог Сада и неких већих места у Бачкој и Банату, а 1778. године, новосадски фискал (правобранилац) Јожеф Ковач га је тужио надлежнима због лажног представљања, пошто је као син некадашњег трговца, сам себи приписао племићки предикат „де“ (значило је „од”) и искористио име место порекла његових предака, који нису били племићи, већ обични поданици.²⁾

У то време, Бечки двор је предузимао различите, релативно успешне мере, а једна од њих је била распродавање коморских добара, како би повратио људе на поседе који су након одласка Турака остали без власника. Марко је у Бечу на лицитацији 1. августа 1781. године купио спахилук Турску Кањижу (данас Нови Кнежевац) од 15.304 катастарска јутра, за 90.000 форинти. Том куповином поседа је добио и племићку титулу, „де Сервијски“, те је могао да ужива сва феудална права. Од тада је започео процват тог места.³⁾

Године 1792. је започео градњу једноспратног дворца са двадесет две собе, у барокном стилу, који је до данас остао као једна од најстаријих грађевина у Банату.

Сахрањен је на свом спахилук у Турској Кањижи.⁴⁾

Упамћен је као оснивач прве, а у то време највеће српске стипендијске задужбине за српску децу „Stepindarius Servickianus“, 28. априла 1794. године, по његовој последњој вољи:⁵⁾

„Да би допринео колико могу срећи мога народа, а та срећа може настати само из правилног образовања омладине, одлучио сам да завештам своту од 30.000 рајнских форинати у ту сврху, да се из њених годишњих прихода исплаћују стипендије младићима мога народа”

Његов син јединац Ђорђе Ђурковић де Сервијски је стипендијску задужбину успео да удвостручи. Са овом стипендијом су се ишколовале читаве генерације, међу њима и Лукијан Мушицки, који му је спевао оду захвалности (1820).⁶⁾

Ову задужбину је надмашио једино Сава Текелија када је 1838. основао своју задужбину са капиталом од 100.000 форинти, која и данас постоји.⁷⁾

• Никола Цветковић, Како су Ђурковићи постали Сервијски, Културни Херој, 6. 12. 2012.
• Снежана Станимиров Грчки, Историја, Општина Нови Кнежевац
• Нови Кнежевац, Политика онлајн, Политика новине и магазин д.о.о., Београд, 7. 3. 2007.
• Милан Мицић, Тибор Пал, Калман Кунтић, Колико се познајемо, Извршно веће Аутономне покрајине Војводине

Marko Djurkovic Servijski