Никола Цоловић
Рођење: 28. август 1874. Зајечар, Кнежевина Србија Смрт: 13. децембар 1939. Београд, Краљевина Југославија

Никола Цоловић (Зајечар, 28. август 1874 — Београд, 13. децембар 1939), српски бригадни генерал војске Краљевине Југославије. Истакао се у балканским ратовима као командант коњичког пука, а у Првом светском рату као командант коњичке бригаде. Истицао се смелим и дубоким коњичким продорима у непријатељску позадину, што је посебно дошло до изражаја приликом ослобађања Србије 1918.

Никола Цоловић је рођен 28. августа 1874. године у Зајечару.¹⁾ Рођен је у угледној трговачкој породици. У Зајечару је завршио основну школу и седморазредну гимназију.²⁾ Уписао се након тога најпре на Нижу школу Војне академије, а онда на Вишу школу Војне академије.³⁾ У чин инжењерског потпоручника произведен је 1896. године, а 1898. на властиту молбу преведен је у коњицу.⁴⁾ Унапређен је 1909. у чин мајора.⁵⁾ Истицао се у коњици, па је био члан комисије за израду нових коњичких егзерцирних правила.⁶⁾

На почетку Првог балканског рата са чином мајора био је командант Дунавског коњичког пука.⁷⁾ За време Кумановске битке учествовао је са својим коњичким пуком 23. октобра 1912. на десном крилу, а 24. октобра на левом крилу Дунавске дивизије 1. позива.⁸⁾ Када је одбијен турски напад, тада је учествовао у гањању пораженог непријатеља, па је први стигао на Овче поље и ослободио место Св. Никола.⁹⁾ За време тога гањања заробио је са својим коњичким пуком много турских војника, а код села Орашца заробио је 25. октобра цели артиљеријски пук Битољске редифске дивизије са 24 топа.¹⁰⁾ Након ослобађања Штипа и Велеса српска 1. армија је кренула према Прилепу, а Цоловић је 2. новембра 1912. добио задатак да са својим коњичким пуком избије на јужни крај Демир Капијског теснаца.¹¹⁾ Након трочасовне борбе овладао је са 25 километара теснаца и избио на његов јужни део.¹²⁾ Након тога Цоловић и његов Дунавски коњички пук заробили су и разоружали три турска батаљона и ослободили су Ђевђелију и Дојран.¹³⁾ Наступао је још јужније, па је први стигао пред Солун, у коме су биле три турске дивизије.¹⁴⁾ После тога пред Солун су стигли Грци и Бугари са неколико дивизија. Након капитулације турске војске ушао је са српском војском у Солун.¹⁵⁾ Из Солуна се вратио 15. новембра пред Битољску битку, па је учествовао у свим борбама за ослобађање Битоља.¹⁶⁾ Након турског пораза учествовао је у гоњењу Турака према Лерину и Охриду.¹⁷⁾ Због ратних заслуга унапређен је у чин потпуковника.¹⁸⁾

Пред Брегалничку битку 1913. одређен је са својим пуком као резерва на Страцину.¹⁹⁾ Пошто је 30. јуна 1913. сазнао да Бугари надиру и да Моравска дивизија 2. позива није стигла на Злетовску реку, он је на личну иницијативу кренуо са својим коњичким пуком и упустио се у борбу са бугарском 2. здруженом бригадом 4. дивизије.²⁰⁾ Дунавски коњички пук се цели дан борио и уз губитак 120 коњаника спречио је бугарски продор до главних српских положаја на планини Плавици.²¹⁾ Албанци су 1913. продрли у крајеве, које је за време балканских ратова ослободила српска војска.²²⁾ Цоловићу је због тога постављен за команданта 3. коњичког пука, са којим је отишао према Гостивару и Дебру.²³⁾ Ушао је са својом јединицом у састав комбиноване Приморске дивизије, па су пред Дебром разбили арнаутску војску, коју су онда сатерали преко Дрима.²⁴⁾ Цоловић је од Арнаута преотео неколико топова и ослободио је преко 200 заробљених војника.²⁵⁾

На почетку Првог светског рата био је као потпуковник командант 3. коњичког пука у саставу Коњичке дивизије.²⁶⁾ Учествовао је у Церској бици, где је у подножју Цера код Скакалишта разбио цели предњи пук 21. аустријске дивизије, па је онда цела аустријска бригада побегла према Дрини.²⁷⁾ Разбијену аустријску бригаду гањао је 16. и 17. августа 1914. до Прњавора, а вратио се са 4 заробљена топа и 320 заробљених аустријских војника.²⁸⁾ При повратку успео је да се провуче кроз непријатељске редове до Бојића, где се налазила Коњичка дивизија.²⁹⁾ Због тог херојског подвига постављен је за команданта 1. коњичке бригаде.³⁰⁾ У завршници Колубарске битке аустријска војска се задржала и утврдила на Мислођинском вису на десној обали Колубаре.³¹⁾ Цоловић је искористио маглу, па се са својом бригадом појавио у непријатељској позадини и разбио је све резерве на Мислођинском Раскрсу, што је довело до бекства Аустријанаца са Мислођинског виса све до Београда.³²⁾ За време повлачења српске војске у јесен 1915. са својом бригадом борио се дуж долине Мораве задржавајући непријатеља, чиме је омогућио Шумадијској дивизији да се на време повуче.³³⁾ За време повлачења стално је био у заштитници српске војске.³⁴⁾ Након повлачења српске војске на Крф остао је командант 1. коњичке бригаде.³⁵⁾

У јесен 1916. учествовао је у борбама на Солунском фронту и у операцији ослобађања Битоља.³⁶⁾ Током 1917. његова бригада била је у саставу Коњичке дивизије као резерва Врховне команде.³⁷⁾ Постављен је марта 1918. за команданта Прилепског одреда, коме је одређен најнемирнији фронт у завоју Црне реке.³⁸⁾ У саставу одреда била су 4 српска батаљона, коњица и француска артиљерија. Пред почетак пробоја Солунског фронта Цоловић је поново примио команду 1. коњичке бригаде.³⁹⁾ Учествовао је 19. и 20. септембра 1918. у гањању бугарске војске пред Кавадарцима, садејствовао је са Југословенском дивизијом.⁴⁰⁾ Учествовао је у ноћном гањању бугарске војске до Вардара.⁴¹⁾ Учествовао је у ослобађању Криволака са огромним пленом.⁴²⁾ Након ослобађања Штипа 26. септембра био је у претходници, која је гањала бугарску војску, која се преко Пљачкавице повлачила из Царевог села за Ђустендил.⁴³⁾ Пробио је ноћу 26/27. септембра бугарску одбрамбену линију св. Никола—Пљачкавица, па је успео да ослободи Кочане.⁴⁴⁾ Освајање Кочана у позадини десет бугарских пукова представљало је велики подвиг.⁴⁵⁾ Пад Кочана изненадио је не само бугарску, него и српску Врховну команду. Бугарска војска је покушала да разбије Цоловићеву јединицу, па је дошло до одлучне битке код Бигле, у којој је бугарска војска била поражена и два бугарска пука су се предала Цоловићу.⁴⁶⁾

Након изласка Бугарске из рата придружио се Коњичкој дивизији и 1. армији, па је учествовао у гоњењу немачке и аустроугарске војске долином Мораве. Када се немачка 11. армија утврдила 15. октобра на Делиграду успела је да ту неколико дана задржава српску 1. армију, па је Цоловић добио задатак да прикривеним маршем заобиђе непријатељско лево крило и нападне из позадине.⁴⁷⁾ Никола Цоловић је са коњичком бригадом, четом пешадије и једном батеријом 17/18. октобра преко Рожња извео обилазак непријатељског левог крила и појавио се код Лешја на цести Параћин—Зајечар, где је пресекао железничку пругу и све везе са Тимочком крајином.⁴⁸⁾ Немачка команда је одмах након тога наредила повлачење до багрданских положаја.⁴⁹⁾ Истакао се у храбром гоњењу вишеструко надмоћнијег непријатеља. Поново је 27. и 28. октобра извео дрзак маневар од Свилајнца преко Жабара до Пожаревца, Дубравице и Великог Градишта, због чега се непријатељ није могао придржавати планираног задржавања на десној обали Мораве и Дунава.⁵⁰⁾ Након прелаза Дунава код Великог Градишта добио је задатак да окупира источни део Баната са Темишваром и Арадом, што је успешно извршио.⁵¹⁾

Априла 1919. године 1. коњичка бригада је послана у Суботицу због комунистичке побуне Беле Куна у Мађарској.⁵²⁾ У Вршац су упућени октобра 1919, а почетком 1920. бригада је враћена у Ниш. На положају команданта коњичке бригаде Цоловић је остао до демобилизације 20. маја 1920.⁵³⁾ Постављен је за команданта Моравске дивизијске области, онда за помоћника Дринске, па за помоћника команданта Тимочке дивизијске области.⁵⁴⁾ Унапређен је 1923. у чин коњичког бригадног генерала.⁵⁵⁾ Пензионисан је 1927.⁵⁶⁾ Једно време живео је у родном Зајечару. Умро је 13. децембра 1939. године у Београду.

• Јуче је преминуо Никола Цоловић..., Политика, број 11329, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 14. 12. 1939.
• Борислав Ратковић, Митар Ђуришић и Саво Скоко, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913, БИГЗ, Београд, 1972.

Nikola Colovic