Корисничке алатке

Алатке сајта


новљанин_алија_и_девет_брата_витковића

Новљанин Алија и девет брата Витковића

Новљанин Алија и девет брата Витковића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

Текст пјесме

0001    Ђе се оно прије весељасмо

0002    Ајде опет да се веселимо,

0003    Е да би нас и Бог веселио,

0004    Веселио и разговорио,

0005    И од сваке муке уклонио,

0006    Тешке муке и турачке руке,

0007    Јака дуга и невјерна друга.

0008    Ми велимо, оће ако Бог да!

0009    А по томе, браћо и дружино,

0010    Ако знадох, да вам пјесму причам

0011    Од истине што је за дружине,

0012    Што је било у стару земану.

0013    Књигу пише Новљанин Алија

0014    Из Новога с мора на крајини,

0015    Те је шаље граду у Требиње

0016    На рукама Витковића Симу,

0017    Оваку му Турчин књигу пише:

0018    ”Симеоне, на крајини крило,

0019    ”ја сам чуо, казују ми људи,

0020    ”Да ти имаш кулу и авлију

0021    ”Да је таке у Требињу нема,

0022    ”И да имаш осам мили брата

0023    ”Под оружјем и на парипима,

0024    ”Сви јунаци бољи од бољега.

0025    ”Још сам чуо, причају ми људи,

0026    ”Да имадеш сестру на удају

0027    ”По имену китну Анђелију,

0028    ”А ја момак дивно на женидбу,

0029    ”Поклони ми сестру за љубовцу,

0030    ”Да будемо главни пријатељи,

0031    ”Не би л’ мене родила синове,

0032    ”И на ујце своје приличили.

0033    ”А ни мене овамо не куде,

0034    ”Доста имам блага и читлука,

0035    ”бог ми дао од баба остало,

0036    ”Поклон’ ми је нећеш се кајати. ”

0037    Кад је таку књигу начинио

0038    Опреми је сентом и свијетом.

0039    Кад је књига у Требиње сишла

0040    На кољена Витковића Симу,

0041    На књигу је печат распучио,

0042    И кад виђе што се у њој пише,

0043    Он Алији другу отписује:

0044    ”Чуј, Алија, Новској земљи главо!

0045    ”Истина је што ти људи кажу:

0046    ”Да имадем кулу и авлију,

0047    ”И да имам осам мили брата,

0048    ”И Анђушу сестру на удају,

0049    ”Ал’ је Анђа давно испрошена,

0050    ”Обећана и прстенована

0051    ”Јошт малена од девет година,

0052    ”За јунака из Риђана Вука,

0053    ”А да није, за те не би била. ”

0054    Кад Алији књига долазила,

0055    И кад виђе што му Симо пише.

0056    Не била му мила николико,

0057    Удари се руком по кољену.

0058    ”Авај, рече, њему до вијека!

0059    ”Ко ће Анђи обљубити лице,

0060    ”Да је когођ, не бих ни жалио

0061    ”Него Влашче Вуче Риђанине. ”

0062    Још се прстом по носу удара,

0063    И овако собом проговара:

0064    ”Витковићи, орјацко кољено!

0065    ”Да би мене була не родила

0066    ”Но Влаиња која Влашчад рађа,

0067    ”Вратићете жалост за срамоту

0068    ”Знат’ ми своје изгубити главе. ”

0069    То вријеме дуго не чамало,

0070    Докле Симу друга књига пође

0071    Од онога Новљанин-Алије:

0072    ”Чујеш мене, Симо Витковићу!

0073    ”Кад ми не би од Бога суђено

0074    ”Да ми дадеш сестру за љубовцу,

0075    ”Дођи мене у граду Новоме,

0076    ”Да се, Симо, овђе братимимо,

0077    ”Братимимо, даром дарујемо,

0078    ”Да будемо главни пријатељи,

0079    ”Мило ми је с такијем јунаком,

0080    ”С таком браћом и таким оџаком. ”

0081    Мину књига од рука до рука,

0082    Куд гођ ишла, у Требиње сишла

0083    На рукама Витковића Сима:

0084    Виђе Симо што м’ Алија пише,

0085    Па довати перо и артију

0086    Те Ал-аги бирдем отписује:

0087    ”Чуј, Алија, Богом побратиме!

0088    ”Обречени као и суђени,

0089    ”Не могу ти у Новоме доћи,

0090    ”Док не свршим у двору весеље.

0091    ”Брата женим, а сестру удавам;

0092    ”А тек мене то весеље прође,

0093    ”Ето мене к тебе у Новоме,

0094    ”Да с’ братимимо и да с’ даривамо.

0095    ”Но чу ли ме, Але, побратиме!

0096    ”Дођи к мене у наше Требиње

0097    ”Да се десиш на моје весеље,

0098    ”Да ми будеш кутњи старјешина. ”

0099    Прима књигу Новљанин Алија,

0100    А све мисли што ће и како ће?

0101    Не шће њему на весеље поћи;

0102    Но кад Симо опреми весеље,

0103    Подиже се, оде у Требиње,

0104    Право гони помамна ђогина

0105    До високе Витковића куле,

0106    Те ушета у мермер авлију.

0107    Дивно су га браћа дочекала,

0108    Девет брата као горске виле,

0109    А пред њиме јесу излазиле

0110    Девет љуби девет Витковића,

0111    Те му чине дову и поштење,

0112    Изведоше уз мермерли кулу,

0113    Уведоше у шикли одају,

0114    На јастуке златне посједоше,

0115    Изнесоше каву и ракију,

0116    Ћилимбара чибук изнијеше;

0117    О свачему јеглен заузеше.

0118    Од шта вакат од тог и вријеме,

0119    Изнесоше госпоцку вечеру

0120    Док им винце изиђе у лице,

0121    Надмећу се збором и памећу

0122    Рече ријеч Новљанин Алија:

0123    ”Побратиме, Витковићу Симо!

0124    ”Што смо рекли, неће друго бити,

0125    ”Е ма знади, мој милосни побро!

0126    ”Ако смо се данас побратили,

0127    ”За дарове приправан нијесам,

0128    ”Јере нећу тебе даривати,

0129    ”Но сву твоју браћу наоколо,

0130    ”Нека знаду и нек виде људи,

0131    ”С киме си се, Симо, братимио. ”

0132    То изрече, на ноге скочио,

0133    Па ђогата свога окрочио,

0134    Коња игра, а с коња говори:

0135    ”Чуј ме Симо, мио побратиме!

0136    ”Чекај абер до прве неђеље,

0137    ”А тек тебе моја књига сиђе,

0138    ”Брже хитај с браћом у Новоме. ”

0139    Здраво оде своме завичају,

0140    Постајало седам, осам дана,

0141    ’Ваку Алил Симу књигу пише:

0142    ”Чујеш, Симо, чујеш, побратиме!

0143    ”Да си мене брже у Новоме

0144    ”Су твојие осам мили брата,

0145    ”Да се ладна вина напијемо,

0146    ”Дарујемо и јегленишемо:

0147    ”Ал’ те молим, мио побратиме!

0148    ”Немој који носити оружја,

0149    ”Ни мучити коње кроз планину,

0150    ”Дођ’те мени пјеше без оружја,

0151    ”Страха није, а далеко није,

0152    ”Јер је кршан земан настануо

0153    ”У нашему бијелу Новому,

0154    ”Нестало нам зоби и сијена,

0155    ”Мало зоби, поредно сијена,

0156    ”Ко ће ваше коње наранити? ”

0157    Таку им је књигу нашарао,

0158    Па је посла хитро по мезалски,

0159    Брзо књига у Требиње сишла

0160    У рукама Витковића Сима,

0161    Учи Симо књигу по јазији,

0162    Књигу учи, а чуду се чуди,

0163    Питали га осам своји брата:

0164    ”Наш милосни брате од матере!

0165    ”Откле књига, од кога ли града?

0166    ”Од каква ли главна пријатеља? ”

0167    Симо учи књигу нашарану,

0168    Па је својој браћи говорио:

0169    ”Што ли ћемо, да како ли ћемо?

0170    ”Срамота је не поћ’ у Новоме,

0171    ”А јошт горе пјеше без оружја.

0172    ”Ја бих реко да ми отидемо. ”

0173    Сва му браћа ријеч притврдише,

0174    Ал’ не приста остарала мајка.

0175    ”Не ајдете, моја ђецо мила!

0176    ”Без оружја, пјеше на опанке,

0177    ”Кад имате и Бог вам је дао,

0178    Страх је мене и бојим се љуто,

0179    ”Да не буде какве пријеваре. ”

0180    Не хће пристат’ ни најмлађи Мирко,

0181    Него браћи ’вако проговара:

0182    ”Ја не идем с вама без оружја,

0183    ”Ни без мога космата вранчића,

0184    ”Може лако од потребе бити. ”

0185    Укори га Витковића Симо,

0186    Те је брату Мирку бесједио:

0187    ”Страшљивице, и луда будало!

0188    ”Нећеш данас с нама у Новоме. ”

0189    Па се браћа дивно накитише,

0190    Ево ти их низ поље Требињско:

0191    Куку мајци, сви ли су једнаци!

0192    Гледала их остарала мајка

0193    Са пенџера од бијеле куле

0194    Сузе рони, овако говори:

0195    ”Синко Мирко, ако Бога знадеш!

0196    ”Ти азурај себе и коњица,

0197    ”Ајде сине, браћи сустопице,

0198    ”Јер сам ноћас грдна сан уснила:

0199    ”Да нам шљеме с куле преломјено,

0200    ”Сруши нам се, сине, на оџаку,

0201    ”А долеће јато кукавица,

0202    ”Попадаше кули и авлији,

0203    ”Како паше, одма закукаше. ”

0204    Мирко плаче као мало д’јете,

0205    Ђе остаде само-сам накули,

0206    Па кад виђе своје осам брата

0207    Да су поље здраво прегазили,

0208    Фатили се поља Чичевога,

0209    Он посједе својега вранчића,

0210    Ето ти га браћи сустопице;

0211    Брзо дође у поље Чичево,

0212    Виђе браћу уз брда Зубачка,

0213    Мирко дође у брда Зубачка,

0214    А браћа му равној Суторини.

0215    Хита Мирко, браћа га виђоше

0216    Сва га браћа резил учинише:

0217    ”Врат’ се натраг, један невјерниче!

0218    ”Не црни нам образ у Новому,

0219    ”Ти најмлађи коња и оружје,

0220    ”А ми осам пјешке без оружја. ”

0221    Препаде се Витковића Мирко,

0222    Па се мало натраг повратио,

0223    Ал’ се неће браће да окани,

0224    Но се крије, за њима се вије.

0225    А што ћу вам дуљит’ и казиват’

0226    Акшам дође, браћа у Новоме,

0227    Ту их Алил дивно дочекао,

0228    И с браћом се за здравље питао;

0229    Посједаше на меке јастуке,

0230    Испијају каву и ракију.

0231    Кад је вечер о вечери било,

0232    Вечерају и јегленишују,

0233    Слуге служе црвенога вина;

0234    Није вино што га лоза дала,

0235    Но у њему жежена ракија,

0236    И у њему биља свакојега,

0237    Сви поспаше, кукаће им мајка,

0238    Падоше им главе на трпези.

0239    Тад Алија на ноге скочио,

0240    И отвори потајне одаје,

0241    Пуна бјеше крвави џелата,

0242    Кидисаше као гладни вуци,

0243    Сваки своме одас’јече главу.

0244    Те авлију с њима накитише,

0245    А љешине низ пенџер бацише.

0246    Мирко ста’ше пред авлинске врата,

0247    И кад брацке главе упазио

0248    Одма се јаду дојетио.

0249    У ђетету срце узаврело,

0250    У вратима ногом ударио,

0251    Падоше му врата из канета,

0252    У авлију коња нагонио,

0253    Огрезну му у крв до китица,

0254    Па повади двије пушке мале

0255    На Турке је обје истурио,

0256    Два падоше, петом не макоше.

0257    Па потеже на пламенога,

0258    Сам сијече, њега седмерица,

0259    Два пос’јече, њега петорица,

0260    Љутим су га ранам обранили,

0261    Људи кажу седам смртни рана,

0262    На вранчићу ни есапа нема,

0263    Па кад виђе да је погинуо,

0264    Плећи даде, а бјежати стаде,

0265    Латио се право Суторини;

0266    Он не иде дому у Требиње,

0267    Него право бјежи у Риђане

0268    К своме зету Риђанину Вуку.

0269    Вук шједаше на танчици кули,

0270    Нешто му се даде погледати,

0271    Види пољем коња и јунака,

0272    Познава га познат’ га не може;

0273    Док ево га право у авлији,

0274    Носи десну у лијеву руку,

0275    А лијеву ногу у зобницу,

0276    Вас у крви с главе до чизама,

0277    А вранчић му с сапи до копита.

0278    Виче Мирко сестру Анђелију,

0279    Тад га Вуче позна по авазу,

0280    Своме се је јаду досјетио,

0281    Па истрча с куле у авлију,

0282    Скида Мирка са коња вранчића,

0283    Изнесе га кули у одаји.

0284    Љуто цмили китна Анђелија,

0285    А Вук пита свога шуру Мирка:

0286    ”Казуј, брате, ако Бога знадеш!

0287    ”Како бисте, како изгинусте. ”

0288    Све му Мирко по истини каже.

0289    Када Вуче саслуша ријечи,

0290    Јунак јекну, а кућа одјекну:

0291    ”Авај мене, девет мили шура,

0292    ”Тако ли ми лудо изгинусте

0293    ”У невјере а на вјеру тврду! ”

0294    Па поскочи ка да мозгом сврну.

0295    Он не зове слугу ниједнога,

0296    Но припаса свијетло оружје,

0297    И полеће у топле одаје,

0298    Те азура помамна парипа,

0299    Окрочи га низ брда камена,

0300    Зубачке се горе дофатио,

0301    Здраво сиђе равној Суторини,

0302    Хита Вуче да акшам уграби,

0303    Ноћ га стиже мору на Игалу.

0304    С коња скида плоску сарајевску,

0305    Те се напи жежене ракије,

0306    Пригну Вуче и два и три пута,

0307    Па отоле право у Новоме

0308    А на кули Новљанин-Алије,

0309    Те је Вуку Бог и срећа дала,

0310    Од авлије отворена врата,

0311    Те уљезе у мермер-авлији,

0312    Сва је пуста крвљу нашарана,

0313    А авлија главам’ искићена.

0314    Скочи с коња свога у авлији,

0315    Преметне му дизген про јабуке,

0316    Па улеће у крваву кулу,

0317    Као јелен од године дана.

0318    И ту му је срећа прискочила,

0319    Што на кули нико не бијаше

0320    До Алије су своја два сина,

0321    Па повади свога јатагана,

0322    Те Алилу одас’јече главу,

0323    И закла му два нејака сина.

0324    Скупи главе, баци у зобницу,

0325    Па се опет у кули поврати,

0326    Бијелу му кулу запалио,

0327    Па побјеже дому на трагове.

0328    У путу га књига сусретала

0329    Од Анђуше вјерене љубовце

0330    Да је њему преминуо шура.

0331    Бог му дао у рају спасење,

0332    Нам, браћо, здравље и весеље.

Друга верзија пјесме

0001    Вино пије тридест Требињана

0002    У Требињу на мосту камену

0003    И са њима Новљанин Ал-ага

0004    И са њима Витковићу Симо;

0005    Вино пију разговарају се,

0006    Док им винце удари у лице,

0007    А ракија стаде бесједити,

0008    Ја бесједи Новљанин Ал-ага:

0009    ”Ја мој брате, Витковићу Симо!

0010    ”Чуо јесам, а кажу ми људи,

0011    ”Ђе имадеш сестру на удају,

0012    ”А ја јесам јунак на женидбу,

0013    ”Да ми хоћеш сестру поклонити,

0014    ”Поклонити за вјерену љубу,

0015    ”Да бидемо главни пријатељи. ”

0016    Проговара Витковићу Симо:

0017    ”Не будали, Новљанин Ал-ага!

0018    ”Што ће орлу соколово крило,

0019    ”Што л’ Турчину влахиња дјевојка? ”

0020    То Ал-аги врло мука било,

0021    А од земље на ноге скочио,

0022    Па потеже ножа од појаса,

0023    Шћаше Симу осијећи главу;

0024    Ни Симо се покорити неће,

0025    Веће и он на ноге скочио,

0026    Па потеже мача зеленога,

0027    Шћадијаху заметнути кавгу;

0028    Ал им не да тридест Требињана,

0029    Већ скочише, те их побратише,

0030    Па сједоше пити вино рујно,

0031    Кад се рујна напојише вина,

0032    Од’ Ал-ага Новом бијеломе,

0033    Оде Симо у Требиње равно.

0034    То вријеме за дуго не било,

0035    Вриме било годиницу дана,

0036    Док ево ти књиге од Новога

0037    Од онога Новљанин-Ал-аге

0038    А на руке Витковићу Симу:

0039    ”Побратиме, Витковићу Симо:

0040    ”Ми се јесмо давно побратили

0041    ”Ево има годиница дана,

0042    ”Још се, побро, даровали нисмо:

0043    ”Ходи, побро, да се дарујемо,

0044    ”И поведи осам браће твоје

0045    ”А до моје пребијеле куле. ”

0046    Књигу гледа Витковићу Симо,

0047    Књигу гледа, а смије се на њу,

0048    А стара му бесједила мајка:

0049    ”А мој сине, Витковићу Симо!

0050    ”Отклен кљига? Ватром изгорјела!

0051    ”Те се сине осмјехујеш на њу. ”

0052    Онда Симо тихо бесједио:

0053    ”Ова ј’ књига, моја стара мајко!

0054    ”Од мог побра Новљанин-Ал-аге,

0055    ”Да му идем до бијеле куле

0056    ”Са мојијех осам милих брата,

0057    ”Да ја идем да се дарујемо. ”

0058    А стара му мати бесједила:

0059    ”Прођ’ се, сине, врага и Турака,

0060    ”Јер ћеш лудо изгубити главу,

0061    ”Рђава је вјера у Турчина. ”

0062    За то Симо хаје и не хаје,

0063    Већ дозива осам браће миле:

0064    ”Спремајте се, моја браћо драга,

0065    ”Да идемо бијелу Новоме

0066    ”Ка Ал-аги моме побратиму. ”

0067    И то браћа брата послушаше,

0068    Они добре коње опремише,

0069    Све се спреми девет Витковића,

0070    Сваком љуба коња изводила,

0071    А Грујица љубе не имаде,

0072    Већ му мати изведе дорина,

0073    Па га стара сјетовала мајка:

0074    ”Ја мој сине, дијете Грујица!

0075    ”Кад дођете Новом бијеломе,

0076    ”Добро ће вас дочекати Турци,

0077    ”Примиће вам коње и оруже,

0078    ”Коња подај, а не дај оружа;

0079    ”Кад сједнете хладно пити вино,

0080    ”А ти браћу двори под оружем,

0081    ”Не би ли ми један остануо,

0082    ”Остануо, мајци од заклетве;

0083    ”Рећи ће ти Новљанин Ал-ага:

0084    ” ”Сједи, побро да пијемо вино,

0085    ” ”Ти се не бој пријеваре побро. ”

0086    ”А ти реци, моје дите драго:

0087    ”Не бојим се пријеваре, побро,

0088    ”Већ ме ј’ стара проклињала мајка,

0089    ”Да не сједем с браћом пити вино,

0090    ”Док ме стара не ожени мајка. ”

0091    Тадај оде девет Витковића,

0092    Отидоше Новом бијеломе.

0093    Кад дођоше бијелу Новоме,

0094    Далеко их побро угледао,

0095    А мало их ближе сусретао,

0096    Руке шире у лице се љубе,

0097    За јуначко испитују здравље;

0098    Млађи њима коње приватише,

0099    Приватише коње и оруже;

0100    Још да видиш Витковића Груја!

0101    Он је стару послушао мајку:

0102    Коња даде, а не да оружа.

0103    Одведе их Новљанин Ал-ага,

0104    Одведе их на бијелу кулу,

0105    За пуну их софру посадио,

0106    Па сједоше ладно пити вино,

0107    Двори Грујо браћу под оружем;

0108    А говори Новљанин Ал-ага:

0109    ”Сједи побро, да пијемо вино,

0110    ”Ти се не бој пријеваре, побро. ”

0111    А говори Витковића Грујо:

0112    ”Не бојим се пријеваре, побро,

0113    ”Већ ме ј’ стара проклињала мајка,

0114    ”Да не сједем с браћом пити вино

0115    ”Док ме стара не ожени мајка. ”

0116    Тако пише за неђељу дана,

0117    А кад друга настаде неђеља,

0118    Док ето ти Новљанин-Ал-аге,

0119    Једно јутро рано поранио

0120    Са својијех тридесет Турака,

0121    Те он побру у одају дође,

0122    Па сједоше ладно пити вино;

0123    Кад се ладна напојише вина,

0124    А говори Новљанин Ал-ага:

0125    ”Побратиме, Витковићу Симо!

0126    ”А знадеш ли, драги побратиме,

0127    ”Кад пијемо у Требињу вино,

0128    ”У Требињу на мосту камену,

0129    ”Ја се тебе нашалио, Симо,

0130    ”Да ми дадеш сестру за љубовцу,

0131    ”А те, море, за истину прими,

0132    ”Па не даде мене твоје сеје,

0133    ”Већ је даде у Риђане Раду,

0134    ”Г…о ће ти сад помоћи Раде! ”

0135    Па потеже мача зеленога,

0136    Одмах скочи тридесет Турака,

0137    Исјекоше осам Витковића;

0138    На ногам’ се грујо догодио,

0139    Те утече низ бијелу кулу,

0140    Па побјеже пољем зеленијем,

0141    И утече у Требиње равно,

0142    Па не иде у Требиње кули,

0143    Веће иде у Риђане Раду,

0144    Али Раде поприје зачуо

0145    Ђе су њему шуре изгинуле;

0146    Па је Раде на ноге скочио,

0147    Те упрти торбу обравницу

0148    И у торбу меће брашаницу,

0149    А о рамо лака џевердара,

0150    И на рамо струку сињгавицу;

0151    Отолен се подигнуо Раде,

0152    Те он иде гором и планином

0153    Док не срете свог шурака Груја,

0154    Па је Грују тихо бесједио:

0155    ”Ђе си, Грујо, нигђе те не било!

0156    ”Кад ми нема осам Витковића,

0157    ”Нека нема ни тебе једнога! ”

0158    Све му Грујо јаде изјадио,

0159    Како их је побре дочекао,

0160    И чим их је тамо даровао.

0161    Отолен се подигнуо Раде,

0162    Те он дође Новом бијеломе

0163    А до куле Новљанин-Ал-аге.

0164    У најљевше доба долазили,

0165    Међу акшам и међу јације.

0166    Кад су дошли пред бијелу кулу,

0167    Ал’ авлија пуста затворена,

0168    А мало се поизмаче Радо,

0169    Те авлију јунак прескочио,

0170    На авлији врата отворио,

0171    И на врата Груја упустио;

0172    И тако им добра срећа била,

0173    Јера бјеше отворена кула.

0174    Кад изишли на бијелу кулу

0175    И кад дошли пред једну одају,

0176    А то сједи теидесет Турака,

0177    Они сједе ладно пију вино,

0178    Пребацују Витковића главу,

0179    Пребацују од руке до руке,

0180    Па говори Новљанин Ал-ага:

0181    ”А јабуко, још зелена ти си!

0182    ”Ђе л’ си расла, ђе ли откинута?

0183    ”Баш си расла у Требињу граду,

0184    ”А у Новом млада откинута. ”

0185    Проговара иза врата Раде:

0186    ”А шураче, витковића Грујо!

0187    ”Ја отидох саде у одају,

0188    ”Кунем ти се, а вјеру ти дајем,

0189    ”Ако кога пропуштиш Турчина,

0190    ”Хоћу теби осијећи главу;

0191    ”Када није осам Витковића,

0192    ”Нека није ни тебе једнога. ”

0193    Па да видиш од Риђана Рада!

0194    Он потеже ножа од појаса,

0195    Од одаје отворио врата,

0196    У одају јунак улазио,

0197    Те Турцима: ”Добар вече” виче,

0198    Па Ал-агу именом дозива:

0199    ”Ја шураче, Новљанин-Ал-ага!

0200    ”Кад си моје шуре даривао,

0201    ”Је си л’ мене исе оставио? ”

0202    Па на њеха јуриш учинио,

0203    Те му русу осијече главу;

0204    Как’ Алаги осијече главу,

0205    Узбуни се тридесет Турака,

0206    Узбуни се, шћаху побјегнути,

0207    Ал’ не даде од Риђана Раде,

0208    Већ их броји ножем и десницом;

0209    Што пропушти у одаји Раде,

0210    Не пропушта на вратима Грујо.

0211    Исјекоше тридесет Турака,

0212    Па бијелу похараше кулу,

0213    Похараше, па је запалише.

0214    Онда Раде тихо бесједио:

0215    ”Бјежи, Грујо, из овога града

0216    ”Док се није заметнула кавга. ”

0217    И одоше здраво и весело.

Литература

  • Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
  • Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899.

Novljanin Alija i devet brata Vitkovića
Novljanin Alija i devet brata Vitkovica

новљанин_алија_и_девет_брата_витковића.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/11 21:18