Огист Говен
Рођење: 1861. Везул код Белфора, Француска Смрт: 17. април 1931. Париз, Француска Познат као: правник, публициста и новинар

Огист Говен (франц. Auguste (Marie) Gauvin) (Везул код Белфора, 1861 — Париз, 17. април 1931), француски правник, публициста и новинар.

Рођен је Везулу поред Белфора у Саонском округу. После завршене гимназије у Везулу, дипломирао је на париском Правном факултету, а затим се уписао у Школу политичких наука и био први у секцији за дипломатију. Међутим, када се пријавио за пријемни испит за дипломатску струку, министар спољних послова га је избрисао са листе, што је у великој мери утицало на њеову даљу каријеру.¹⁾ Постао је секретар париског часописа „Le droit international” (1887) и сарадник листа „Журнал де Деба” (франц. Journal de Debats) (1889). Стварни је уредник дјела Политички живот у иностранству (1889—1890).²⁾ Објављивао је чланке у којима је бранио француску политику и залагао се за тежње Срба и Србије, а касније је заступао Малу Антанту и тежње Чеха и Пољака.³⁾ Његови чланци о спољној политици су привукли пажњу дипломатског света.⁴⁾

Као члан Европске Дунавске комисије боравио је у Румунији од 1892. до 1904,⁵⁾ где је изабран за секретара. За посао који је обављао у комисији, француска влада га је одликовала Крстом Легије части.⁶⁾ Као члан Дунавске комисије је присуствовао отварању Ђердапског канала, поред Александра Обреновића, Франца Јозефа и румунског краља.⁷⁾

Из здравствених и породичних разлога је морао да напусти Дунав и прешао је у Берн, где је радио као француски секретар у Централној канцеларији међународног железничког превоза. Учествовао у изради конвенције за превоз робе железницом, која се дуго година налазила на снази у многим земљама.⁸⁾

Мало пред аустроугарску Анексију БиХ 1908, после петнаест година рада, напустио је дипломатију и посветио се новинарству. Поново је постао сарадник листа „Journal de Debats” у спољашњој политици⁹⁾ и стицао све већи углед својим написима. Од 1908. до смрти објављивао је свакодневно чланке о дневној политици. Свакодневно је писао и пратио Анексиону кризу, Младотурску револуцију и балканске ратове. Један је од најбољих разоткривача аустријско-немачке спољње политике и предвиђао је њене последице по Европу.¹⁰⁾

Заступао је интересе малих народа, а посебно Србије.¹¹⁾ Још за време Јулске кризе, после Сарајевског атентата, док су званични кругови још увијек вјеровали у одржавање мира, међу првима је указао на опасност од општег оружаног сукоба и на саучесништво Виљема II са Фрацом Јозефом и позивао на сарадњу у борби против Централних сила. Његови чланци су на јесен 1914. сакупљени у једну књигу¹²⁾ под насловом Порекло европског рата,¹³⁾ коју је наградила Француска академија.¹⁴⁾ На почетку Првог светског рата имао је ауторитет публицисте, који је предвидео догађаје, па је одмах тражио да се мали народи ослободе аустроугарског јарма.¹⁵⁾ Заједно са директором Тајмса Стидом и са професором Ситоном Ватсоном од 1914. до 1919. упорно је тражио да се створе националне државе и често се по том питању сукобљавао са француском, енглеском и талијанском дипломатијом.¹⁶⁾ Њихово мишљење победило је на крају, на конференцији у Версају. Након Првога светскога рата био је највећи заговорник Мале Антанте.¹⁷⁾ Тражио је и стварну финансијску контролу Њемачке, како би се спречило лажно банкротство, као и наоружавање. Имао је и сјајно држање у Јадранском питању.¹⁸⁾

Прве Србе је упознао као пријатеље Огиста Бола, када су долазили у Француску да студирају права. Упознао је Војислава Вељковића, Милована Миловановића, Љубомира Стојановића, Драгутина Протића, а касније и Миленка Веснића, посећивао их је у Србији и стално одржавао пријатељске везе.¹⁹⁾

Дубоко познавање чињеница и оштроумност су се надопуњавали са његовим чврстим карактером у томе. Након неких мањих дјела, издао је своје чланке у 14 великих свезака под именом Европа из дана у дан (1908—1920). Ово обимно дјело у којем су дати узроци Првог свјетског рата, ставило га је на сам врх европских политичких писаца. Изабран је за члана француског Института, као и СКА. Југославене је својим дјелима изузетно задужио, и стога му је додијељена част почасног грађанина Београда²⁰⁾ и титула лат. honoris causa Београдског универзитета.²¹⁾

Његова дјела су и Европа прије рата, Грча афера, Југословенско питање, Опкољавање Њемачке.²²⁾ У обимном делу о историји француске која је издата под управом Ернест Лавис, написао је шесту свеску о политичкој историји Првог свјетског рата.²³⁾

Дописни је члан Српске краљевске академије (Акдемије друштвених наука) од 16. фебруара 1920. Децембра 1922. изабран је за члана Француске академије моралних и политичких наука.²⁴⁾ Добијао је и највиша одликовања страних влада: Крста румунске круне, Румунске звијезде, Светог Саве, грчког ордена Спасиоца, чехословачког Белог лава, белгијског Орден Леонолда, а 1924. француска влада га је одликовала официрским орденом Легије части.²⁵⁾

• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 1 (М. Ибровац).

• Краћа биографија на сајту САНУ
• Српски књижевни гласник 33 (1931) 44–45
• Огист Говен, Политика, број 8242, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 20. 4. 1931.
• М. В. Јосимовић, Сећање на Огиста Говена, Политика, број 8245, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 23. 4. 1931.

Ogist Goven