Корисничке алатке

Алатке сајта


огист_говен

Огист Говен

Огист Говен (франц. Auguste (Marie) Gauvin) (Везул код Белфора, 1861 — Париз, 17. април 1931), француски правник, публициста и новинар.

Живот и рад

Рођен је Везулу поред Белфора у Саонском округу. После завршене гимназије у Везулу, дипломирао је на париском Правном факултету, а затим се уписао у Школу политичких наука и био први у секцији за дипломатију. Међутим, када се пријавио за пријемни испит за дипломатску струку, министар спољних послова га је избрисао са листе, што је у великој мери утицало на њеову даљу каријеру.1) Постао је секретар париског часописа „Le droit international“ (1887) и сарадник листа „Журнал де Деба“ (франц. Journal de Debats) (1889). Стварни је уредник дјела „Политички живот у иностранству“ (1889—1890).2) Објављивао је чланке у којима је бранио француску политику и залагао се за тежње Срба и Србије, а касније је заступао Малу Антанту и тежње Чеха и Пољака.3) Његови чланци о спољној политици су привукли пажњу дипломатског света.4)

Као члан Европске Дунавске комисије боравио је у Румунији од 1892. до 1904,5) где је изабран за секретара. За посао који је обављао у комисији, француска влада га је одликовала Крстом Легије части.6) Као члан Дунавске комисије је присуствовао отварању Ђердапског канала, поред Александра Обреновића, Франца Јозефа и румунског краља.7)

Из здравствених и породичних разлога је морао да напусти Дунав и прешао је у Берн, где је радио као француски секретар у Централној канцеларији међународног железничког превоза. Учествовао у изради конвенције за превоз робе железницом, која се дуго година налазила на снази у многим земљама.8)

Мало пред аустроугарску Анексију БиХ 1908, после петнаест година рада, напустио је дипломатију и посветио се новинарству. Поново је постао сарадник листа „Journal de Debats“ у спољашњој политици9) и стицао све већи углед својим написима. Од 1908. до смрти објављивао је свакодневно чланке о дневној политици. Свакодневно је писао и пратио Анексиону кризу, Младотурску револуцију и Балканске ратове. Један је од најбољих разоткривача аустријско-немачке спољње политике и предвиђао је њене последице по Европу.10)

Заступао је интересе малих народа, а посебно Србије.11) Још за време Јулске кризе, после Сарајевског атентата, док су званични кругови још увијек вјеровали у одржавање мира, међу првима је указао на опасност од општег оружаног сукоба и на саучесништво Виљема II са Фрацом Јозефом и позивао на сарадњу у борби против Централних сила. Његови чланци су на јесен 1914. сакупљени у једну књигу12) под насловом „Порекло европског рата“,13) коју је наградила Француска академија.14) На почетку Првог светског рата имао је ауторитет публицисте, који је предвидео догађаје, па је одмах тражио да се мали народи ослободе аустроугарског јарма.15) Заједно са директором Тајмса Стидом и са професором Ситоном Ватсоном од 1914. до 1919. упорно је тражио да се створе националне државе и често се по том питању сукобљавао са француском, енглеском и талијанском дипломатијом.16) Њихово мишљење победило је на крају, на конференцији у Версају. Након Првога светскога рата био је највећи заговорник Мале Антанте.17) Тражио је и стварну финансијску контролу Њемачке, како би се спречило лажно банкротство, као и наоружавање. Имао је и сјајно држање у Јадранском питању.18)

Прве Србе је упознао као пријатеље Огиста Бола, када су долазили у Француску да студирају права. Упознао је Војислава Вељковића, Милована Миловановића, Љубомира Стојановића, Драгутина Протића, а касније и Миленка Веснића, посећивао их је у Србији и стално одржавао пријатељске везе.19)

Дубоко познавање чињеница и оштроумност су се надопуњавали са његовим чврстим карактером у томе. Након неких мањих дјела, издао је своје чланке у 14 великих свезака под именом „Европа из дана у дан“ (1908—1920). Ово обимно дјело у којем су дати узроци Првог свјетског рата, ставило га је на сам врх европских политичких писаца. Изабран је за члана француског Института, као и СКА. Југославене је својим дјелима изузетно задужио, и стога му је додијељена част почасног грађанина Београда20) и титула лат. honoris causa Београдског универзитета.21)

Његова дјела су и „Европа прије рата“, „Грча афера“, „Југословенско питање“, „Опкољавање Њемачке“.22) У обимном делу о историји француске која је издата под управом Ернест Лавис, написао је шесту свеску о политичкој историји Првог свјетског рата.23)

Академик

Дописни је члан Српске краљевске академије (Акдемије друштвених наука) од 16. фебруара 1920. Децембра 1922. изабран је за члана Француске академије моралних и политичких наука.24) Добијао је и највиша одликовања страних влада: Крста румунске круне, Румунске звијезде, Светог Саве, грчког ордена Спасиоца, чехословачког Белог лава, белгијског Орден Леонолда, а 1924. га је француска влада одликовала официрским орденом Легије части.25)

Литература

  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 1 (М. Ибровац).

Спољне везе


Ogist Goven

1) , 4) , 6) , 7) , 8) , 9) , 12) , 14) , 18) , 21) , 23)
М. В. Јосимовић, 23. 4. 1931, стр. 1
2) , 3) , 5) , 10) , 11) , 15) , 16) , 17)
СК
13) , 22)
Политика, 20. 4. 1931, стр. 2
19) , 24) , 25)
М. В. Јосимовић, 23. 4. 1931, стр. 2
огист_говен.txt · Последњи пут мењано: 2021/09/06 14:15