Петар Петровић Пеција
Рођење: 1826. Бушевићи, Османско царство Смрт: 10. септембар 1875. Гаштица

Петар Петровић Пеција или Петар Поповић Пеција (Бушевићи, 1826 — Гаштица, 10. септембар 1875), хајдук и српски јунак, који се истакао у Пецијиној буни 1858. и у Босанско-херцеговачком устанку 1875.

Петар Петровић Пеција је рођен као Петар Поповић 1826. године у Бушевићима у Босанској Крајини код Крупе на Уни.¹⁾²⁾ Касније је променио презиме из Поповић у Петровић.³⁾ Надимак Пеција добио је кад се као чобан опекао приликом печења бундева и кукуруза.⁴⁾ Због турског насиља и убиства његовог рођака одметнуо се 1853. у хајдуке.⁵⁾ Хајдуковао је на Грмечу и Пастреву заједно са Петром Гарачом.⁶⁾ Хајдучком занату обучио се код харамбаше Михаила Тадића из Свињухе код Новог Града.⁷⁾ Као хајдук сејао је страх међу Турцима.

Црногорска победа на Грахову 1858. позитивно је одјекнула међу српским сељаштвом у Босни и Херцеговини.⁸⁾ Турска управа, читлучење, повећање пореза и безобзирност закупаца изазвали су отпор српских сељака, који су први оружани отпор пружили маја 1858. у Ивањској у Крупској нахији у северозападној Босни.⁹⁾¹⁰⁾ Закупци су покушали да одводе стоку због заосталих пореза, а сељаци су се супроставили. Након тога побунила су се села око Новог, Дубице, Мајдана, Приједора и Козарца. На челу побуњених сељака стао је хајдук Петар Петровић Пеција, а поред њега истакли су се Петар Гарача, Ристо Јејић и Симо Тошић.¹¹⁾ Ивањска је остала главно упориште устаника. До веће борбе дошло је 21. јуна код Новога, а ту је устанике предводио хајдук Ћосић. Било је 4.000 устаника, од чега највише Срба, али било је и Хрвата и муслимана међу устаницима.¹²⁾ Устаници су настојали да побуне и околну Бихаћку и Кључку нахију, па су под командом Ристе Јејића послали један одред према Крупи и Петровцу, али у селу Дољанима били су нападнути и поражени од вишеструко надмоћнијих турских снага, које су након тога 14. јула 1858. заузеле Ивањску.¹³⁾ Пеција је након тога са устаницима држао подручје између Новог, Костајнице, Дубице и око Козаре, али турској војсци су стигла појачања, па их је најпре потисла.¹⁴⁾ У бици код Тавије 21. јула 1858. пред надмоћнијом војском око 1.000 устаника повукло се преко границе код Костајнице.¹⁵⁾ Последњи отпор устаници су пружили 22. јула код Куљана, где је командовао Пеција са 1.000 устаника.¹⁶⁾ Били су ослабљени претходним бегом великог дела устаника у Аустрију. Пеција се са најхрабријим борцима повукао у планину Просару.¹⁷⁾ Из планина су још једно време нападали по бихаћком крају.¹⁸⁾

Једно време наставио је са нападима у Кнешпољу, али када му је крајем 1858. убијен пријатељ Петар Гарача, онда је Пеција прешао у Аустрију. Аустроугарским властима издао га је 1859. јатак из околине Петриње.¹⁹⁾ Аустријске власти су га ухватиле и предале Турцима, који су га под оковима послали у Цариград.²⁰⁾ У Цариграду је осуђен на двадесет година робије у тешким оковима.²¹⁾ Пошто је било покушаја да се ослободи Пеција, Турци су одлучили да га погубе.²²⁾ Сматрали су да је најбоље да га погубе у Босни као пример осталима, па су га из Цариграда спроводили према Босни.²³⁾ Пеција је на путу успео да код манастира Бање превари стражу и да побегне у Србију.²⁴⁾ Запослио се у тополивници у Крагујевцу.²⁵⁾ У Крагујевцу се спремао за нови устанак.

Чим је чуо за нови Босанско-херцеговачки устанак 1875. одлучио је да се врати у Босанску Крајину.²⁶⁾ Устанак у Босанској Крајини требао је да почне 19. августа, али због непредвиђених околности почео је 15/16. августа 1875.²⁷⁾ Пре доласка Пеције устанак је водио Остоја Корманош. Васо Видовић је успео да за устанике од српске владе добије 1.500 пушака, које је послао Савом, а он је са Петром Пецијом отишао да припреми терен за искрцавање оружја.²⁸⁾ Турци су пре Пецијиног доласка разбили устанике, али Пеција је одмах након доласка на планину Просару био способан да охрабри народ, тако да читава нова села почела да прилазе устаницима.²⁹⁾ Када је брод са оружјем стигао код Гашнице босанска обала Саве била је под контролом Турака, па су оружје искрцали на аустријској страни и сакрили га по шуми.³⁰⁾

Пеција је након тога требао да разбије турски гранични ланац, да би се оружје и муниција могли пребацити у планину Просару са босанске стране.³¹⁾ Заједно са Марком Бабићем и 300 устаника сукобио се 6. септембра и победио Турке на Козари код Јабланице.³²⁾ Пеција је 8. септембра покушао да пребаци оружје, али због напада Турака морао је да сачека да му се придружи Остоја Корманош са 50 устаника. Састали су се на Просари и заједно су 9. септембра успели да ослободе обалу Саве од Градишке до Јасеновца.³³⁾ На тај начин обала је била слободна за прелаз оружја и муниције.³⁴⁾ Целу ноћ од 9. до 10. септембра један део устаника је преносио оружје, а други део је штитио место прекрцавања оружја.³⁵⁾

Турци су исто вече спремали своје снаге за напад. Током ноћи устаници су пренели оружје, али ипак су се задржали на обали све до јутра 10. септембра.³⁶⁾ Није потпуно јасно зашто су остали на обали, а могли су да се склоне.³⁷⁾ По једнима радило се о издаји, по другима Пеција је хтео да пренесе баш све оружје, а по трећима устаници су се опили славећи победу.³⁸⁾ Постоји и верзија да су се Остоја Корманош и Пеција посвађали.³⁹⁾ Турци су ујутро 10. септембра напали са две стране на место искрцавања оружја код Гашнице.⁴⁰⁾ Турци су успели да потисну устанике, који су на обронцима Просаре чували прелаз, а онда је на обали остао Пеција са само 50 устаника.⁴¹⁾ Када након неколико сати борбе више није могао да се одупре надмоћнијој турској војсци са преосталим устаницима укрцао се на скелу, на коју су Турци осули паљбу.⁴²⁾ Другови су Пецију ставили у средину заклањајући га својим телима од метака.⁴³⁾ Од 36 устаника само су четворица стигла жива на другу обалу, а међу њима је био и Пеција.⁴⁴⁾ Када је ступио на аустријску обалу погођен је и убијен.⁴⁵⁾ Без Пеције устанак у северној Босни много је изгубио. Сахрањен је на аустријској обали, а након аустријске окупације 1878. аустријске власти нису дозвољавале да се његове кости пренесу у Босну. Ипак његови пријатељи су ископали његове кости и сахранили их крај манастира Моштанице.⁴⁶⁾

• Васа Чубриловић, Босански устанак 1875-1878, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1996.
• Буне и устанци у Босни и Херцеговини у 19. веку, Војноисторијски институт ЈНА, Београд, 1952.
• Милорад Екмечић, Српски народ у Турској од средине 19. века до 1878, Историја српског народа, књига 5, том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 449—526
• Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX. века : 1800-1900, Год. 2, Загреб 1903, стр. 90-91
• Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875-1878, Музеј Републике Српске, Бања Лука, 2006.

Petar Petrovic Pecija