Погибија и освета Пера Мартиновића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Два рођака пију вина ладна,

0002    Два рођака, два мартиновића,

0003    На равноме Пољу цетинскоме,

0004    У гиздаво у село Бајице,

0005    Б’јелој кули Мартиновић’ Пера,

0006    Једно соко Мартиновић Вуче,

0007    Друго витез Мартиновић Перо.

0008    Ладнијем се искитише с вином,

0009    Па је винце лице угријало.

0010    А да вели Мартиновић Перо:

0011    „О рођаче, Мартиновић-Вуче,

0012    Нама мањка ракија и вино,

0013    Да не пијем ивна изобила;

0014    Би ли знао, мој мили рођаче,

0015    У приморје има доста вина,

0016    А имамо добре пријатеље,

0017    А и наше миле побратиме —

0018    Хајде, Вуче, да се покренемо

0019    У нашије врли пријатеља,

0020    Да се мало тамо прошетамо,

0021    Ладнога се вина испијемо,

0022    У лијепо питомо приморје!

0023    Па ме чујеш, мој мили рођаче,

0024    Кад се доста вина испијемо

0025    У приморје у место питомо,

0026    Па још мало да се прошетамо

0027    До Котора и Новога Града,

0028    Да с господом пијем вина ладна!”

0029    Скочи Вуче, ријеч не чињаше.

0030    Дигоше се добри два јунака,

0031    Доватише пушке џевердаре

0032    И у појас од срме оружје,

0033    Па минуше Пољем цетинскијем,

0034    Пријеђоше Ловћенском планином,

0035    А кад д’оше на врх од приморја,

0036    Но довати Мартиновић Перо,

0037    Он извади танкога дурбина,

0038    Размаче му четири кутије,

0039    Па растеже девет кољенаца,

0040    Натури га питому приморју,

0041    По приморју покупио куле,

0042    Па овако Вуку бешједио:

0043    „О ти Вуче, мој мили рођаче,

0044    Дивне ли су по приморју куле!

0045    Но ђе ћемо ноћас коначити?

0046    Али ћемо кули Бојковића,

0047    У онога Бојковића кнеза,

0048    А ту имам добра пријатељства —

0049    Већ баница сестра Петровића,

0050    Већ баница сестра Ђорђијева,

0051    Већ баница Стане Бојковића,

0052    Која друге у приморју нема,

0053    Нема друге ни у гору виле?

0054    Иако је саморана Стане,

0055    Остала је без обадва сина,

0056    Ема ће не врло дочекати,

0057    Лијеп ће ни конак учинити,

0058    За свооју не браћу распитати,

0059    Како јој је госпоцко кољено,

0060    Већ господа куће Петровића —

0061    ,Ђе је мене мила сестра Стане

0062    За господом Петровићом Мирком?’

0063    А ми ћемо њојзи кажевати —

0064    „Господа је здраво и весело!’

0065    Књегињи ће врло мило бити,

0066    Она ће не дивно загрлити

0067    Ка машана, брата од матере.

0068    Али ћемо у Лазаровића,

0069    У лијепо госпоцко кољено,

0070    Од приморја вазда изабрано?

0071    А ту има два моја рођака,

0072    Два сестрића војводе Богдана,

0073    Једно Лазар, а друго Јоване.

0074    Ако ми се тетка преставила,

0075    Врло ће ме браћа дочекати

0076    И добро се нама радовати.”

0077    Но да вели Мартиновић Вуче:

0078    „Чуј ме, Перо, мој мили рођаче,

0079    За то ћу те дивно послушати,

0080    Ма ја имам добро пријатељство

0081    У лијепо село Пелиново,

0082    Мојој мајци то јесу ујаци,

0083    А мене су све мили рођаци,

0084    Но је ближе село Пелиново,

0085    Проза село наши су друмови,

0086    А ако ћу село суминути

0087    Да се мојој браћи не најавим?

0088    Но ме слушај, мој мили рођаче,

0089    Ми хајдемо сада Пелинову

0090    У мојијех милијех рођака,

0091    Да заједно испијамо вино,

0092    Па ћу тебе вољу испунити

0093    Да полазим твоје пријатеље,

0094    Бојковића и Лазаровића,

0095    Банови су вазде од старине!”

0096    То рекоше, на то пристадоше,

0097    Па пођоше низ приморске стране,

0098    Спуштише се доље у приморје,

0099    Пелинову село долазише,

0100    У Ђукића Мића починуше,

0101    У његову пребијелу кулу,

0102    Ту Ивана брата наођаше,

0103    А Ивана, брата Мићовога,

0104    Па их Иван дочекива дивно

0105    Даје њима доста пити вина.

0106    Ту су једну ноћцу коначили,

0107    А ујутро те су уранили,

0108    А да иду кули Бојковића,

0109    Но им Иван не да никојако:

0110    „Не ид’, Вуче, мој мили рођаче,

0111    Није мене изгорела кула,

0112    Него имам доста вина ладна;

0113    Баш да шједим три године дана,

0114    Не би мене премањкало вино,

0115    Ни симита, љеба приморскога,

0116    Ни дебела меса овнујева!”

0117    Ту су б’јели данак преданили,

0118    А кад тамна ноћца долазила,

0119    А кад пише и кад вечераше,

0120    Скупило се тридес’ Пелињана.

0121    Зло нанесе несрећна јунака,

0122    Већ витеза Ђукића Јована,

0123    Који свуђе заметаше кавгу,

0124    Па одведе тридес’ Пелињана,

0125    Међу њима ријеч говорио:

0126    „Чујете ли, браћо Пелињани,

0127    Жнадете ли, јесте запазили

0128    Кад је моја кула похарана,

0129    Нема пуно по године дана,

0130    На нашега Светога Илију,

0131    То је мене кршно име било?

0132    Није нико кулу поарао,

0133    А ви знате, моја браћо драга,

0134    Није нико нако Црногорци!

0135    Пошјецимо два добра јунака,

0136    Да ми моју кулу осветимо!

0137    А њима су браћа Црногорци,

0138    Они знаду ко похара кулу,

0139    Они знаду и они их познају.”

0140    Пелињани пристат’ не хоћаху:

0141    „Прођ’ с’ отале, Ђукићу Јоване,

0142    Што си нешто лудо намислио,

0143    Али си се врло опјанио —

0144    А што жнаду добра два јунака,

0145    А што жнаду ко похара кулу,

0146    Ал’ је мало мале Горе Црне,

0147    А она је пунана хајдука!

0148    А не жнадеш, Ђукићу Јоване,

0149    Није шала два Мартиновића,

0150    Од онога јата крвавога,

0151    И самом би цару досадили,

0152    А неколи селу Пелинову!

0153    Да изгубиш добра два јунака,

0154    Дигнуће се сви Мартиновићи

0155    И остала браћа Цетињани,

0156    Они мало за владику маре,

0157    За владику, свога господара,

0158    Раскопаће село Пелиново.

0159    Владика ће њима допуштити,

0160    Неће им се за то омразити,

0161    Цетиње је њему десна рука,

0162    Његова је и крепост и снага,

0163    Ту је вазда црногорска фала.

0164    А немој му змије пробудити,

0165    Е ће наше очи повадити,

0166    Будући су ово браћа наша!

0167    А како би пред свијетом било

0168    Кад бисмо их побили на вино,

0169    Грно бисмо образ нацрнили,

0170    А сувише бисмо погинули,

0171    Би се наше утрло кољено!”

0172    Но злосрећни Ђукићу Јоване,

0173    Злосрећан је, злосрећна му мајка,

0174    А не оће пристат’ никојако,

0175    Ного хоће да замеће кавгу.

0176    Но га браћа Богом кумијаху

0177    Да се прође великога врага,

0178    Но се Јован проћи не оћаше,

0179    Но их миче на његову душу.

0180    Но не хоће браћа Пелињани.

0181    Но им Јован тако бешједио:

0182    „Дајте, браћо, ако Бога знате,

0183    Повежимо големе јунаке,

0184    Да им нове муке ударимо,

0185    Да ми кажу ко поара кулу;

0186    Ако кажу, погубит’ их нећу!”

0187    Пристадоше, еле не смијаху

0188    Од несреће Ђукића Јована.

0189    Принијеше ракију и вино,

0190    Па им даје вина изобила

0191    Да опјане два бијесна вука,

0192    Е се шњима лако борит’ није.

0193    Никако их напит’ не могаху,

0194    Ни преварит’ на велико вино,

0195    На пићу су мудри Црногорци.

0196    Није фајде, но им ударише.

0197    У јунака не бјеше оружја,

0198    Па се носе по бијелој кули,

0199    Сва се кула из темеља љулај.

0200    Ударише тридес’ на двојицу,

0201    Два сахата те се погонише,

0202    Те их једва оба освојише,

0203    Бијеле им руке савезаше,

0204    Савезаше руке у рамена,

0205    Па им нове муке ударише

0206    Да им кажу ко поара кулу.

0207    Што ће казат’ кад казат’ не знаду —

0208    Нит’ ту били ни кога виђели.

0209    Но им зато ништа не помага,

0210    Но им више муке ударише

0211    И туку их дрвљем и камењем;

0212    Не бију их јуначким оружјем,

0213    Што јунаци носе за мегдања,

0214    Но их бију женскијем ударцем,

0215    Мучише их ноћи три сахата.

0216    Кад четврти сахат починуше,

0217    Кад виђеше браћа Пелињани

0218    Да не знаду ко пороби кулу,

0219    Тадер зову Ђукића Јована:

0220    „О Јоване, злосрећна ти мајка,

0221    А што ћемо саде учинити —

0222    Баш не жнаду за несрећну кулу?”

0223    А Јован им тако бешједио:

0224    „Чујете ли, браћо Пелињани,

0225    Да пуштамо добре два јунака

0226    И да иду малој Гори Црној,

0227    Једнако смо од њих погинули,

0228    Када кажу међу Црногорце,

0229    Ка да смо им покидали главе.

0230    Ного, браћо, да се послушамо

0231    И оваку заклетву чинимо:

0232    Замакнимо два Мартиновића,

0233    Замакнимо па их укопа’мо,

0234    А и да се на то закунемо —

0235    Ко прокаже, да и плати главом!

0236    А ако ме зваше Црногорци

0237    И владика, црногорски краље,

0238    Ја ћу први заклет’ се на свеца,

0239    Пред владику и пред Црногорце,

0240    Да нијесам видио јунаке,

0241    Ни су дошли селу Пелинову,

0242    А тако се и сви закуните

0243    И на моју душу окрените,

0244    Вјероваће нама Црногорци

0245    И владика, црногорски краље!

0246    Ако би ме у ћесара звали,

0247    А ту ми се ласно обранити —

0248    Када чиста свједочанства нема,

0249    Нит’ ту био, нити сам видио!”

0250    И на томе браћа пристадоше;

0251    То слушају добра два јунака.

0252    Донијеше свиланча конопа,

0253    Па на Пера приђе ударише,

0254    На грло му коноп ударише,

0255    Па га муче проз несрећну кулу

0256    Свезаније наопако руку.

0257    У њега је превелика снага,

0258    Е га врло одгојила мајка,

0259    Па га вучу тамо и овамо

0260    По двојица и по четворица,

0261    По петина и по деветина,

0262    Док велика змаја удавише,

0263    На њега се момчад забавише.

0264    Оно гледа Мартиновић Вуче

0265    Свезаније наопако руке,

0266    Но се Вуку добра срећа нађе,

0267    Еле дође једна женска глава,

0268    Па од куле отворила врата.

0269    А Вуко се близо врата нађе,

0270    Па потури жену ижненада,

0271    Обали је низ скале од куле,

0272    А Вуче је врата уграбио,

0273    Преко женске главе прескочио.

0274    И још њему виша срећа бише,

0275    Од авлије отворена врата,

0276    Из авлије излетио Вуче,

0277    Па побјеже селу Пелинову,

0278    Крваво је село преминуо.

0279    Па скочише тридес’ Пелињана,

0280    Па за Вуком у поћеру по’ше —

0281    Бјежи јадан уз планину Вуко

0282    Свезаније наопако руку.

0283    Кад виђеше тридесет момака

0284    Е утече Вуко уз планину,

0285    Па га пушком од образа гађа.

0286    Па су вука ране допануле,

0287    На њега су седам-осам рана,

0288    Ма се Вуче ранам’ не подаје,

0289    Но утече свезан уз планину,

0290    Па у зору дође на Цетиње

0291    Свезаније наопако руку

0292    И на њега једанаест рана.

0293    Ту је стару наодио мајку:

0294    „Кучко моја, а не мила мајко,

0295    Одријеши моје б’јеле руке!”

0296    Па му мајка руке дријешаше

0297    И овако њега питоваше:

0298    „Што је, Вуче, мој жалосни сине,

0299    Ко је твоје савезао руке,

0300    Ђе ли су те ране допануле?” —

0301    „Мучи, кучко, а не моја мајко,

0302    Већ ме твоји свезаше ујаци,

0303    Од њих су ме ране допануле;

0304    Преварише на љеб и на вино,

0305    Изгубише мојега јарана,

0306    Баш рођака Мартиновић’ Пера!”

0307    Па Вукова мајка прокукала,

0308    Кука мајка иза свега гласа.

0309    Перова се мајка досјетила,

0310    Па ми пође на Вукову кулу,

0311    Па ту Вука рањенога нађе,

0312    Па рањена Вука питоваше

0313    За својега миленога сина.

0314    Све јој Вуко право кажеваше

0315    Какве су им муке ударили

0316    И на муке Пера изгубили.

0317    Па Перова мајка закукала,

0318    Кукајући на дворове пође,

0319    А ту свога нађе господара

0320    И његове три лудана сина,

0321    Сретоше је па је питоваху.

0322    Ка’ им стара мајка кажеваше,

0323    Па се луда браћа заплакаше,

0324    Плачу браћа, нигда не престају

0325    За својијем братом најбољијем.

0326    Кука мајка, пак се разговара:

0327    „Куку, сине, змаје огњевити,

0328    А да су ми сва три погинула,

0329    Ти би твоју браћу осветио;

0330    Тебе нико осветити неће,

0331    Е су браћа луда и нејака,

0332    А стари је Драго остарао,

0333    Е не може више четовати,

0334    Ни изићи на мегдан јуначки

0335    Да би свога сина осветио!”

0336    Кад му миле сестре разумјеше,

0337    Пет сестара Перу долазише,

0338    Кукајући вазда без престана,

0339    Па ту русе косе покидаше

0340    И бијело лице нагрдише.

0341    А, жалости, да је виђет’ коме

0342    Како сестре брата жаловаху!

0343    Ма што жали лијепа госпођа,

0344    Већ љубовца Петровића Мирка,

0345    Мила сестра Мартиновић’ Пера,

0346    Како врло кука и нариче:

0347    „Куку, брате, моја дивна главо,

0348    Ко ће мене у род дочекати?

0349    Ко ће мене дивно загрлити?

0350    Ко ће мене врло миловати?

0351    Ко дочекат’ моју домовину.

0352    Домовину, кућу Петровића.

0353    Баш господу од Горице Црне,

0354    Ко ће њима стефен учинити,

0355    Да господа мене не прекори

0356    Како им је добро пријатељство?

0357    Куку, Перо, мој огњени змаје,

0358    Куку, Перо, моја љуцка вило,

0359    Ко ће моје срце напунити,

0360    А кад дођем, брате, у родбину?

0361    А да ми се сестри помамити,

0362    Да те кадгођ јадна заборавим!”

0363    Па проплака мало и велико

0364    Кад госпођу Стану видијеше

0365    И жалошно брата жаловаше.

0366    Па је стару мајку загрлила

0367    И јуначку ријеч бешједила:

0368    „Стара мајко, немој кукат’ често,

0369    Не искоби до три брата моја,

0370    Браће моје, а синове твоје;

0371    Не искоби старца, баба мога,

0372    Е је Драго срца јуначкога!

0373    Ја се уздам у Бога једнога

0374    И у мога стара родитеља

0375    Да ће мога брата осветити,

0376    Брата мога, а сина његова;

0377    Ја се уздам у три брата моја,

0378    Иако су луди и нејаци,

0379    Да ће свога брата потражити,

0380    Е су ово пилад од сокола,

0381    А стари је Драго мегданџија,

0382    А још види гађат’ џеверданом!”

0383    Скочи Драго, шћерцу загрлио:

0384    „Благо мене, моја мила шћерце,

0385    Ти си, шћерце, срца јуначкога,

0386    Е ме дивно данас разговори!”

0387    Па окупи триста Цетињанах,

0388    С њима пође у приморје равно

0389    Да он тражи мила сина свога,

0390    Да он копа и сарани сина.

0391    Дигнули су Петра Пелињани,

0392    Пред саборном укопали црквом.

0393    Оће Драго да заметне кавгу,

0394    Да удари селу Пелинову,

0395    Но не даду браћа Цетињани,

0396    Е се боје свога господара,

0397    Па не даду кавгу заметати.

0398    Па дођоше пред бијелом црквом

0399    И мртвога Пера извадише,

0400    Латише га на плећи широке,

0401    Понесоше зеленом планином,

0402    Донијеше на Цетиње равно,

0403    Пред својом га саранише црквом,

0404    Укопаше и ожаловаше.

0405    То је стало данах пет година.

0406    Драго често у чету иђаше

0407    И вођаше до два своја сина,

0408    Вазда води по двадесет друга,

0409    Куђ гођ иде, за Јована пита,

0410    Ђе ће наћи Ђукића Јована.

0411    Запада му вазда на друмове,

0412    Ма га нигда дочекат’ не може.

0413    Ма је Драгу лоша срећа била,

0414    И да дође те га не познаје.

0415    Кад се сврши пет година дана,

0416    Шетају се добри два јунака

0417    По равноме Пољу цетинском,е

0418    По ливади покрај манастира,

0419    Једно сердар Мартиновић Мило,

0420    Друго витез Мартиновић Саво,

0421    Шетајући разговарају се,

0422    А пођоше сердаревој кули

0423    И на кулу б’јелу починуше.

0424    Донијеше ракије и вина,

0425    Испијају вина изобила,

0426    Стадоше се фалити јунаци.

0427    Рече сердар Мартиновић Мило:

0428    „Ко је бољи јунак за јунаштво?

0429    Ја сам бољи јунак на све стране,

0430    Ја сам више добио мегдања!”

0431    А Саво му на то одговара:

0432    „О сердаре, мој мили рођаче,

0433    Ти си добар јунак за јунаштво,

0434    Ма ни мене не хуле дружина —

0435    Ђе сам био и с ким боја био,

0436    Никаква се не бојим јунака

0437    Од витешке ломне Горе Црне,

0438    Ко ће мене кудит’ за јунаштво!”

0439    А сердар му Мило одговара:

0440    „Не будали, Мартиновић’ Саво,

0441    Ти нијеси јунак за јунаштво,

0442    А да си ми срца јуначкога

0443    И да жнадеш ц’јенити поштење,

0444    Синовца би осветио мога,

0445    А синовца мога и твојега,

0446    Који ми је давно погинуо

0447    У приморју, месту питомоме,

0448    Погуби га Ђукићу Јоване,

0449    Срамотномга смрћу изгубио,

0450    Изгубио па га остависмо!”

0451    Ту је Саву рану ударио,

0452    Рану грдну на срце јуначко,

0453    И Саво се врло расрдио

0454    Ђе га добро сердар прекорио.

0455    Скочи Саво на ноге лагане:

0456    „О сердаре, драги сенатуре,

0457    А ево ти тврду вјеру дајем,

0458    Ја ћу поћи чету покупити

0459    И поћи ћу доље у приморје

0460    Да потражим Ђукића Јована,

0461    Тражићу га за петнаест дана!

0462    А ево ти божу вјеру давам,

0463    Погубићу Ђукића Јована,

0464    Али своју главу изгубити,

0465    А друкчије исто бити неће!

0466    Но се бојим, мој мили сердаре,

0467    Од нашега мила господара,

0468    Ере ћу се њему омразити,

0469    Е с ћесаром има пријатељства.

0470    Приморје је земља ћесарова,

0471    А кодица царска изговара

0472    Да се крвник осветит’ не може

0473    Док га царска не изгуби рука,

0474    Па ћу добит’ проћес од ћесара

0475    И лишит’ се његове државе,

0476    А беж њега живовања немам,

0477    Ни никакав редом Црногорац,

0478    Који слази царство аустријско —

0479    Не можемо никад без ћесара,

0480    А омразит’ своме господару,

0481    Но ме брнаи, мој мили сердару,

0482    У владике, свога господара!”

0483    А сердар му божу вјеру дава:

0484    „Мили брате, Мартиновић’ Саво,

0485    Ако би ти Бог и срећа дала

0486    Да погубиш Ђукића Јована,

0487    Док је моја на рамена глава,

0488    А ни твојој ништа бити неће!”

0489    На томе се збору раздвојише.

0490    Сриједа се дневи називаше,

0491    Саво пође на Поље цетињско.

0492    Мало га је сердар пропратио:

0493    „Хајде мудро, мој соколе сиви,

0494    Хајде мудро и лађа’ се мудро,

0495    Немој лудо изгубити главу!”

0496    Саво пође двору бијеломе,

0497    А кад дође пребијелој кули,

0498    Па остави пушку џевердана,

0499    Па пошета ка Драговој кули,

0500    Ту је старца Драга наодио.

0501    А му Саво добар вечер даше

0502    И Драго га врло примоваше,

0503    Па шједоше, шташе пити вино.

0504    Но да вели Мартиновић Саво:

0505    „О ти, Драго, мој стари витеже,

0506    Подај мени до два твоја сина,

0507    Ја ћу поћи до приморја равна

0508    Да потражим Ђукића Јована,

0509    Ако би ми бог и срећа дала

0510    Да осветим мила твога сина,

0511    Сина твога, а синовца мога!”

0512    А кад старац Драго разумио,

0513    Сузе рони низ бијело лице,

0514    Сузе рони, овако говори:

0515    „Благо мене, мили брате Саво,

0516    Е ћеш тражит’ крвника мојега!”

0517    Па загрли Сава и целива,

0518    А Саво му бјеше бешједио:

0519    „Чујеш ли ме, мој стари витеже,

0520    Ал’ ћу своју изгубити главу

0521    Ал’ посјећи Ђукића Јована!”

0522    Па узима два Драгова сина,

0523    Још тројицу саво узимаше,

0524    Два синовца Милана сердара

0525    И својега шуру узимаше.

0526    Пет момака кад је одабрао,

0527    А шести је Мартиновић Саво.

0528    Но да видиш бијеснога вука,

0529    Стари Драго на ноге скочио:

0530    „А буд ли ћеш водит’ чету малу,

0531    А коме ћеш мене оставити?

0532    Ја ти овђен оставити нећу,

0533    Но ућ с вама ходит’ у приморје!”

0534    Но га Саво мудро сјетоваше:

0535    „О ти Драго, мој бијесни вуче,

0536    Ти ако ћеш са мном у приморје,

0537    Ти не видиш ноћну трпутати,

0538    Но си, богме, Драго, остарио!

0539    Ја с петином пођу у планину

0540    И поведо Николу твојега

0541    И твојега луђанога Марка.

0542    Ти ћеш шјутра рано подранити,

0543    Ајде, Драго, на село Његуше,

0544    Па коначи у твог пријатеља,

0545    У сокола Петровића Мирка!

0546    Отолен ћеш рано подранити,

0547    Хајде право низ приморје равно,

0548    Солила ћеш поље прелазити,

0549    А кад дођеш доље у Лукавце,

0550    Наћи ћеш ме у гору зелену,

0551    Ђе ја чекам друму накрај пута,

0552    Па се јави гласом и авазом!

0553    Добру ћу ти стражу поставити

0554    Да ми моју чету не суминеш,

0555    Е у петак мишлим га чекати,

0556    Ја се уздам у Бога једнога

0557    Е Јована хоћу дочекати,

0558    Да ће бити Будви на пазару,

0559    Да купује добру трговину.”

0560    А овако Драго бешједио:

0561    „Хајде с Богом, Мартиновић’ Саво,

0562    И ти води до два моја сина

0563    И трећега мила шуру твога,

0564    Шуру твога, а рођака мога,

0565    Два синовца Милана сердара!

0566    Немој, Саво, да се суминемо,

0567    Е ако би Јока доечкао!

0568    Да се не би на то намјерио,

0569    Ја ти више живоват’ не могу

0570    Нити моме срцу одољети,

0571    А што не би на њега дошао

0572    Да би моју вољу испунио,

0573    Мене ране пребољет’ не може!”

0574    А Саво му божју веру дава

0575    Да беж њега ударити неће.

0576    На томе се збору раздвојише,

0577    Саво пође уз Ловћен планину,

0578    Па је Ловћен ноћно прелазио.

0579    Но ево ти муке на јунаке —

0580    Удари им шнијег са шјевера,

0581    Смрзоше се руке на оружје.

0582    Но је чети добра срећа била,

0583    Намјери се камена пећина,

0584    У пећину чета улазила

0585    И ту живу ватру накресаше,

0586    Накресаше те се нагријаше,

0587    И ту био данак заданише.

0588    А кад мрче и почину сунце,

0589    Спуштише се доље у приморје,

0590    У Лукавце чета долазила,

0591    У Лукавце, у гору зелену,

0592    И ту живу ватру наложише,

0593    Наложише, па и коначише.

0594    Док ујутро зора осванула,

0595    И то даном петак освиташе,

0596    Па је Саво чету оставио,

0597    Па се свлачи насред друма пута

0598    Да у друма караулу чува,

0599    Да не паса Ђукићу Јоване,

0600    Да не пође у питому Будву

0601    Да купује добру трговину.

0602    Чекао га дневи три сахата,

0603    Високо је оскочило сунце,

0604    Али нема Ђукића Јована.

0605    Ево старац Мартиновић Драго,

0606    Ђе се бјеше старац потјежио

0607    И младе је ноге наставио,

0608    Младе ноге под старијем трупом.

0609    Драго Сава за Јована пита,

0610    Но му тако Саво одговара:

0611    „Није проша Ђукићу Јоване,

0612    Није проша нити ће ни доћи,

0613    Ма ће шјутра поћи у Котору,

0614    Хоћемо га тамо дочекати.”

0615    Па пођоше, дружину нађоше

0616    И ту б’јели данак заданише,

0617    Пак се ноћно натраг повратише,

0618    Ноћно иду кроз приморје равно.

0619    И Мрчево поље пријеђоше,

0620    А дођоше царевој фортици,

0621    На фортици, Тројица се звала,

0622    Ту нађоше од вина меану,

0623    Уљегоше у меану винску,

0624    Па се добро напојише вина.

0625    Па с’ отолен чета подигнула,

0626    У Горажду брдо преноћила,

0627    У Горажду, у гору зелену.

0628    А ујутру субота освиће,

0629    А кад свану и ограну сунце,

0630    А да видиш Мартиновић’ Сава —

0631    Он је малу чету оставио,

0632    Па се свеза у лист и у траву,

0633    Обложи се са свакоје стране,

0634    Па у руке лати џевердана,

0635    Па се спусти низ брдо Горажду

0636    Докле дође друму накрај пута,

0637    Па се сакри накрај друма пута

0638    Да он чека Ђукића Јована.

0639    Кад ево ти Ђукића Јована

0640    На његову вранцу дебеломе,

0641    Јаше Јован на коња гаврана,

0642    А на крило шика џевердана,

0643    За појас му двије пушке мале,

0644    Међу њима ножа пламенога.

0645    Па га мјери Саво џевердаром,

0646    Од Драга га гађат’ не смијаше,

0647    Е на њега доћи не могаше

0648    Да би Драго вољу испунио,

0649    Па га пушта пут Котора града.

0650    Саво пође уз брдо Гораждо.

0651    А кад горе у дружину дође,

0652    Све им право за Јована каже:

0653    „Но чујете, моја браћо драга,

0654    Кад умине народ на пазара,

0655    Спуштимо се доље накрај пута,

0656    Јован ће се врнут’ натрагове,

0657    Довече ће двору коначити,

0658    А другога њему пута нема;

0659    Кад се врати и дома поврати,

0660    Да га, браћо, мушки дочекамо!”

0661    И на томе чета пристанула.

0662    Кад је жарко преврнуло подне,

0663    Спуштише се низ брдо Горажде.

0664    Дивно Саво друштво уређива:

0665    Више пута два Драгова сина,

0666    Већ Николу и лудога Марка,

0667    И остави мила шуру свога

0668    И синовца Милана сердара.

0669    Мину Саво преко друма пута,

0670    Собом води бијешнога вука

0671    И синовца Милана сердара.

0672    Западоше ниже друма пута,

0673    Западоше па га дочекаше,

0674    Ал’ ево ти Ђукића Јована,

0675    Јаше Јован вранца дебелога.

0676    Кад га виђе Мартиновић Саво,

0677    Чим га виђе, познаде га дивно,

0678    Па оваку ријеч бешједио:

0679    „Ха на ноге, Мартиновић Драго,

0680    Мартиновић Драго и Никола,

0681    Ево вранца, а ево Јована,

0682    Ево Јован, а ево мегдања!”

0683    Па шарене пушке доватише,

0684    Доватише, пак их исправише.

0685    Драго грли пушку шаровиту:

0686    „Шарка пушка, мој уздани друже,

0687    Немој мене данас преварити,

0688    За око те ни молити нећу!”

0689    Обратише сва три џевердара,

0690    Два пукоше, трећи преварио.

0691    Кад пукоше бистри џевердари,

0692    А Јовану на жалост одјекну —

0693    Јован паде, а вранац остаде,

0694    Жестоке га ране допадоше.

0695    Витез бјеше јунак за јунаштво,

0696    Па уграби свога џевердана

0697    И побјеже пјешке на опанке,

0698    Бјежи Јован ка да ранах нема.

0699    Но искочи Мартиновић Саво,

0700    А искочи насред друма пута,

0701    Џевердар га бјеше преварио,

0702    Па овако Саво бешједио:

0703    „Стан’ полако, курвино копиле,

0704    Не бјежи се тако са мејдања!”

0705    Јован се је рањен обратио,

0706    Па ми Сава гађа џеверданом,

0707    Но је Саву добра срећа била,

0708    Трену Саво кано соко сиви

0709    И заклони срце од јунака —

0710    Доиста га убити оћаше

0711    Да се врло не уклони Саво.

0712    Оста Саво на мегдан јуначки,

0713    Плећи даде Ђукићу Јоване,

0714    Плећи даде, а бјежати пође.

0715    Близо му се браћа намјерише,

0716    Али своју браћу кликоваше —

0717    Што завајду, драги побратиме,

0718    Е га Саво гађа џеверданом!

0719    Дивно га је Саво погодио,

0720    На зло му се мјесто удесило:

0721    На плећи му рану начинио,

0722    А на прси прозор отворио —

0723    Дернуше га двије синџирлије,

0724    Од којије бити није лека

0725    Ни на које мелем не требује.

0726    Па и друге једанак пукоше,

0727    Четворица искрај друма пута,

0728    Свијема су ватру прифатиле,

0729    На прси му токе саломише,

0730    А на леђа прозор начинише,

0731    Виде му се црне џигерице.

0732    Јован паде насред друма пута,

0733    Јован паде, џевердар остаде,

0734    Па на њега чета нагазила.

0735    А кад стари Драго долазио,

0736    Пламенита ножа повадио.

0737    Одједном му посијече главу,

0738    Па и другом ножем повратио,

0739    Па од себе удари Јована,

0740    Удари га извише појаса,

0741    Па направи двије половине.

0742    У то до’ше два Драгова сина,

0743    Обије му ошјекоше руке,

0744    Чим им бјеше брата замакнуо,

0745    Да другога замицат’ не може;

0746    Па му црне очи извадише,

0747    Турише их у свилен-мараму,

0748    Па мараму савих у њедарца;

0749    Узеше му пушке двије мале,

0750    И његова бистра џевердара

0751    И пламена ножа из појаса —

0752    Нож су њему пушке поштетиле,

0753    Обије су коре саломљене

0754    Од тешкога врућега олова,

0755    Ма га носе, зато и не маре;

0756    Понијеше са главе капицу,

0757    А вранца му на друм оставише,

0758    Е то бјеше брдо каменито,

0759    Тере вранац одит’ не могаше,

0760    Утекшое уз брдо Гораждо,

0761    За њима се поточ натћерала,

0762    Па их ћера уз брдо Гораждо

0763    И гађу их огњем из пушака.

0764    Но их стари вуче дозиваше:

0765    „Хајте, браћо, на своје дворове,

0766    А немојте кавгу заметати,

0767    Не будите бухе проз кошуљу,

0768    Е ви дајем моју вјеру тврду,

0769    Ако наше пушке обратимо,

0770    Доста ћемо направити меса!

0771    Ја сам чека пет година дана

0772    Да правога не убијем чојка,

0773    Да ја своју не гријешим душу,

0774    А данас ми Бог и срећа даде

0775    Ту дочека мојега крвника,

0776    Који ми је очи извадио,

0777    А сада сам мало прогледао!”

0778    На томе се збору раздвојише.

0779    А ка чета на Горажду дође,

0780    Стари витез Драго говораше:

0781    „Сад су моје ране пребољеле.

0782    О соколе, Мартиновић’ Саво,

0783    Хајде, Саво, мало поиграјмо,

0784    Да обидем ноге под јунаком,

0785    Јесу ли ми ноге остареле!”

0786    Поиграше, па се загрлише

0787    И овако Драго говораше:

0788    „О соколе, Мартиновић’ Саво,

0789    Од бога ти божју вјеру давам,

0790    Држаћу те како сина мога;

0791    Да би мога сина изгубио,

0792    Бих ти моју жалост опростио,

0793    Како си ми срце насладио!”

0794    А то рече, није садржао.

0795    Отале се чета подигнула,

0796    Опалише седам џевердара,

0797    Па одјекну све приморје равно.

0798    Чета пође уз Ловћен планину

0799    И пасаше Ловћенску планину,

0800    А кад до’ше на брдо Цетиње,

0801    На зелену високу дубраву,

0802    Опалише седам џевердана,

0803    Стаде јека у равно Цетиње.

0804    А кад зачу Милане сердаре,

0805    Он познаде пушке шаровите,

0806    Дивно се је сердар ошјетио

0807    Сердару се срце весељаше.

0808    А кад до’ше на врх од Цетиња,

0809    А на кулу Мартиновић’ Шпира,

0810    Шпирова је шнаха излазила,

0811    То Перова мила сестра била,

0812    Сестра мила, млада попадија.

0813    Кад је стара баба сусретала,

0814    Загрли га како сина мајка,

0815    И Николу брата загрлила,

0816    Па загрли најмлађега Марка,

0817    Нема Марко но петнајес’ љета,

0818    Дивно жнаде гађат’ џеверданом.

0819    Донесе им ракије и вина,

0820    Па је жедну чету напојила.

0821    А кад до’ше на село Бајице,

0822    Под Бајице, на врх од Цетиња,

0823    Ту нађоше Милана сердара,

0824    Чекаше их пред бијелом црквом.

0825    Ижнесе им ракије и вина,

0826    Па им даје ракије и вина

0827    И свакога грли и целива:

0828    „Баш аферим, мила браћо моја!

0829    О соколе, Мартиновић’ Саво,

0830    Што си ми се, Саво, зафалио

0831    На Цетиње, покрај манастира,

0832    У сриједу која прва била,

0833    Ти не чека за петнајес данах,

0834    У суботу учини јунаштво,

0835    Јуначки си мегдан задобио.

0836    Ако би те кара господаре,

0837    Он те кара, ја те пуштат’ нећу,

0838    Но те држат’ ка’ и своју главу!”

0839    Па пођоше на Драгову кулу,

0840    Опалише седам џевердара

0841    И осмога Ђукића Јована,

0842    Опалише пушке Јованове,

0843    Већ обије пушке из појаса.

0844    Перова их мајка дочекала,

0845    Па синове грли и целива,

0846    А највише Мартиновић’ Сава,

0847    И још грли свога господара

0848    И осталу браћу загрлила,

0849    Па запјева иза свега гласа:

0850    „Весели се, Јованова мајка,

0851    Тако сам се и ја веселила,

0852    Ево пуно пет година дана!”

0853    Но да видиш луђанога Марка,

0854    Па извади свилену мараму,

0855    У мараму очи Јованове,

0856    Па их својој мајци дариваше

0857    Да их гледа место сина Пера,

0858    И даде јој капу Јованову,

0859    Перова је тамо останула.

0860    Па им Саво дијели оружје:

0861    Старцу Драгу даде џевердара,

0862    А Николи једну пушку малу;

0863    Другу даде најмлађему Саву,

0864    Нема дите но дванаест љета,

0865    Ма поче ве’ носити оруже,

0866    Па је малу пушку загрлио,

0867    Милија му од свијета била;

0868    Марку даде ножа од појаса

0869    Да га гледа мјесто брата свога.

0870    Ту стајаше за петнајес’ дана,

0871    Све му сестре на весеље до’ше,

0872    Пред њима је Миркова госпођа,

0873    Милу браћу грли и целива.

0874    То је било, сад се спомињало,

0875    Вазда ће се посад спомињати!

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Pogibija i osveta Pera Martinovica