Српска офанзива према Косову 1878, представља наступање српске војске са циљем да се ослободи Косово за време Другог српско-турског рата. Део српских јединица је избио на Косово, ослободио Гњилане и стигао до Грачанице. Због Једренског мира српска војска је морала да обустави операцију ослобађања Косова.

Српска војска ослободила је Куршумлију 25. децембра 1877. за време Другог српско-турског рата. Војска Хафиз паше заузела је Куршумлију 7. јануара 1878, а српска војска је 19. јануара 1878. поново ослободила Куршумлију. Након тога српска војска покушавала је да заузме утврђења на Самокову, која су контролисала пролаз од Куршумлије према Косову.¹⁾ Беспутне снегом покривене планине Самокова са многобројним турским утвђењима пружале су турској војсци добре услове за одбрану.²⁾ На највишем врху Самокова налазио се велики редут. Током припрема за напад на Самоков Моравска војска је освојила Соколов крш и положаје код Високе.³⁾

Командант моравског корпуса Милојко Лешјанин наредио је српској војсци 28. јануара да нападне утврђене самоковске положаје.⁴⁾ Антоније Орешковић је упозорио Лешјанина да се Дунавска дивизија вратила у долину Пусте реке, јер није могла да успостави везу са Моравским корпусом.⁵⁾ Упозорио је да је наступање према Самокову немогуће без садејства са Дунавском дивизијом.⁶⁾ Алексиначка војска од 6 батаљона требала је да долином Косанице дође до Кастрата и одатле скрене према Самокову.⁷⁾ Крушевачка бригада од 6 батаљона требала је са 4 батаљона да наступа гребеном Самокова, а са два батаљона долином Бањске.⁸⁾ Јагодинска бригада од три батаљона требала је да штити српски десни бок.

Напад на Самоков започео је 31. јануара.⁹⁾ У том неуспешном нападу Моравски корпус је изгубио 300 војника.¹⁰⁾ Напад се обновио 3. фебруара након што је Дунавска дивизија успоставила везу са Моравским корпусом. У другом нападу српска војска је изгубила 340 војника.¹¹⁾ Самоков се успевао одржати због упорнога залагања Милојка Лешјанина да се Самоков заузме фронталним нападом.¹²⁾ Антоније Орешковић је предлагао да се преко Соколске планине изведе заобилазни наступ, односно обухватно заобилазни маневар, али Лешјанин је то одбио.¹³⁾ Још једном је неуспешно покушао напад.

Тимочки корпус се до 20. јануара 1878. развио на линији Злата-Бојник-Лебане, а 24. јануара 1878. почео је продор према Косову кроз Пусту реку, равницу од Радана, преко Бојника и Голака.¹⁴⁾ Корпус је наступао у три колоне:

• Десном колоном, у којој је била Дунавска дивизија, наступало се од Злата преко Радан планине, Прекорађа према Преполцу
• Средњом колоном, у којој је била Књажевачка војска, наступало се од Бојника преко Слишана, Гајтана, Механе према Преполцу
• Левом колоном, у којој је била Крајинска војска,наступало се од Лебана, долином Јабланице и Шуманске реке, преко Медвеђе и Турала према Приштини.¹⁵⁾

Дунавска дивизија је на почетку марша прешла 18 километара, али онда се споро пробијала завејаним уским стазама.¹⁶⁾ До 26. јануара стигли су до Власе, али пошто су изгубили везу са Књажевачком војском и нису могли да успоставе везу са Моравским корпусом прекинули су наступање.¹⁷⁾ Део војске вратио се у Статовац.

Јагодинска бригада је требала да заузме леву обалу Проломске реке и тиме олакша наступање дивизије према Механи, али пошто је нападнута од јачих турских снага, повукла се према Поповцу.¹⁸⁾ Касније је 29. јануара опет покушала да заузме леву обалу Проломске реке, али након петочасовне битке и губитка 119 војника поново се повукла.¹⁹⁾ Остали део Дунавске дивизије кренуо је 30. јануара према Механи, где су успели да турску војску натерају да се у нереду повуку према Преполцу.²⁰⁾ У том тренутку Дунавска дивизија добила је наређење команданта Моравског корпуса Милојка Лешјанина да два батаљона оставе код Власа, а са осталим снагама крену преко Товрљана према Куршумлији.²¹⁾

Књажевачка војска под командом Јеврема Марковића је кренула из Бојника, савладала је турске снаге на Петровој Гори и 25. јануара стигла је у Гајтан.²²⁾ Након тога наставили су преко тешко проходне Мајдан планине, где су се суочили са турском нередовном војском.²³⁾ Више војника страдалао је од хладноће, него у борбама.²⁴⁾ Преко завејане планине пробили су се и 28. јануара стигли су у Свињиште.²⁵⁾ Поред завејаних путева велики проблем представљале су им нетачне аустроугарске топографске карте.²⁶⁾ Било је веома тешко пребацивати артиљерију преко беспутних и завејаних планина. Током 29. јануара наступали су преко Доброг дола према Пареполцу и након битке заузели су Трпез, највеће узвишење на развођу Ибра и Јужне Мораве.²⁷⁾

Након победе код Трпеза разбијену турску војску гањали су до Хртице.²⁸⁾ Књажевачка војска се ради одмора задржала код Трпеза и 31. јануара је преко Мачије стене кренула према Хртици и реци Брвеници.²⁹⁾ Код села Шајковца сукобила се са већи турским снагама и натерала их на бег.³⁰⁾ Након разбијања турских снага код Шајковца српска војска се, због опасности од бочног напада са Самокова, вратила на линију Хртица-Мачија стена-Трпеза.³¹⁾

Крајинска војска под командом Лазара Јовановића први отпор код Текије савладала је након трочасовне борбе.³²⁾ Наступали су долином Јабланице и Шуманске реке, па су 26. јануара избиле на линију Слишане-Рујковац.³³⁾ Ту су се утврдили, чекали су поправак путева и у утврђењима су до 1. фебруара били спремни да спрече продор јаке Хафиз-пашине војске преко Голака према Пустој реци, Лесковцу и Нишу.³⁴⁾ Крајишка војска је онда добила наређење да наступа према Мркању, да овлада десном обалом Медевице и онда да наставе да наступају према Приштини.³⁵⁾ Крајинска војска је 2. фебруара кренула преко Медвеђе и Маћедонаца према Мркању.³⁶⁾ Упала је у вешто постављену турску заседу код Маћедонаца, у којој је изгубила 37 војника.³⁷⁾ Крајинска војска је 3. фебруара пред вече избила на туларске и мркоњске висове.³⁸⁾

Шумадијски корпус је ослободио Врање 31. јануара 1878. Генерал Јован Белимарковић је 2. фебруара 1878. наредио команданту Друге шумадијске дивизије да форсираним маршем наступа преко Гњилана и заузме Приштину, пре него што наступи примирје.³⁹⁾ Другој шумадијској дивизији додао је и два батаљона добровољаца.⁴⁰⁾ Претходница дивизије, у којој су под командом Радомира Путника била 2 батаљона Рудничке бригаде и око 100 добровољаца ослободила је 4. фебруара Гњилане.⁴¹⁾ Путник је добровољцима наредио да продуже наступање до Добротина, а следећи дан преко Грачанице према Приштини. Добровољци су 5. фебруара стигли до Грачанице.⁴²⁾ Главнина Рудничке бригаде избила је на линију Ново Брдо-Жеговац-Пенеш.⁴³⁾ Једренско примирје потписано је 31. јануара, а кнез Милан Обреновић примио га је 3. фебруара. Једренско примирје прекинуло је офанзиву српске војске према Косову.⁴⁴⁾

• П. Опачић, С. Скоко, 1981, Српско-турски ратови 1876-1878, издавач БИГЗ, место Београд, година 1981

Srpska ofanziva prema Kosovu 1878.