Фјодор Успенски
| Фјодор Успенски |
|---|
 Фјодор Иванович Успенски |
| Рођење: 19. фебруар 1845. Горки, Русија Смрт: 10. септембар 1928. Лењинград, СССР Познат као: византолог, слависта и професор |
Фјодор Иванович Успенски (рус. Θеодорь Иванович Успенскй) (Горки, 7/19. фебруар 1845 – Лењинград, 10. септембар 1928), византолог и слависта, доктор историје, професор универзитета (Одеса и Петроград).
Живот и рад
Родио се 1845. године у Костромској губернији. Окончао је курс на историјско-филолошком факултету С.-Петербуршког универзитета. Ускоро послије тога је написао свој први рад: Первые славянские монархии на северо-западе (1872). Послије магистарске дисертације Никита Акоминат из Хон (1874), био је изабран за доцента Новоросијског универзитета и у том звању је путовао по иностранству ради истраживања, углавном по Француској и Италији. У 1879. одбранио је докторску дисертацију Образование второго болгарского царства, послије чега је изабран за професора Новоросијског универзитета.
Године 1900. постао је академик Академије наука Русије. Од самог почетка рада се специјализирао за историју Византије и јужних Славена. И његова прва лекција на универзитету је била томе посвећена: О значении византийских занятий в изучении средневековой истории („Записки Новорос. унив.”, т. XVI). Бавио се и старим рукописима, о чему свједоче његови чланци у „Зап. Новороссийск. университета” и „Журнале Мин. нар. просв.” за 1877—79. У њима посебну пажњу побуђује радови везани за историју власништва земље (о пронији итд). Неки чланци су му били посвећени руској историји и источном питању. Током 1891—92. године он је издао у „Журн. Мин. нар. просв.” цијењени рад Очерков по истории византийской образованности, који је изашао потом у посебној књизи.
На његову иницијативу у Цариграду је отворен руски археолошки институт, чији је Успенски био директор од 1894. При њему је издаван и лист „Известия Рус. археол. инст. в Константинополе”, у којем је објављено доста његових радова. Из Цариграда је вршио и архелошке екскурзије, а нарочито важнима се сматрају оне у Сирију и Палестину. Вршио је и ископавања у Бугарској.
Издавао је много у разним журналима и часописима: „Зап. Новорос. университета“, „Журнала Мин. нар. просв.“ и „ Известий Археол. инст.“, „Сборник в честь В. И. Ламанского“, 1883; „Русская историч. библиотека“, т. VIII; „Изв. СПб. слав. благотв. общ.“, 1885 и 1886; „Ист. вестн.“, 1887; „Киевская старина“, 1889; „Летопись Ист. -филол. общ. при Новорос. унив.“, 1890, 1892 и 1894; „Помощь самообразованию“, 1891; „Южный сборник в пользу пострадавших от неурожая“, 1892; „Byzant. Zeitschrift“, 1893; „Визант. временник“, 1894; „Записки Акад. наук“, 1895; „Русская мысль“, 1897. и др. Написао је и у енциклопедијском Словару Брокхауза и Ефрона неке чланке о Византији. Посебно му је штампана „История крестовых походов“ (1900).
Академик
Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од почетка 1888.
Литература
- Српска краљевска академија Год. 2 (1889) 331–333.
- ĽArt byzantin chez les Slaves. Paris 1932. Vol. 2, I–VI + IX–XXXII (V. N. Beneševič).
- Материалы для Біографическаго Словаря 2, 194–199.
- Славяноведение в дореволюционной России, Москва: АН СССР, 1979. 338–339 (Г. Г. Литаврин).
- Большая советская энциклопедия, Москва 3 27 (1977) 119–120 (З. В. Удалъцова).
- Кирило-Методијевска енциклопедия, I–IV, БАН, София, 1985–2003. 4, 234–237 (К. Иванова).
- Г. Острогорски: Ф. И. Успенски, История византискои империи. ИЧ 2 (1949/50) 206–209.
- Љ. Максимовић: Ф. Успенски и његова Историја Византијског царства. У: Ф. Успенски: Историја Византијског царства од 6. до 9. века. Београд 2000. Стр 5–13.