Радивој Кашанин

Радивој Кашанин (Радивоје) (Бели Манастир, 21. мај/2. јун 1892 — Београд, 30. октобар 1989), математичар, професор универзитета (Београд, Технички факултет) и управник Математичког института САНУ.

Живот и рад

Његови преци с презименом Поповић прешли су у 18. стољећу из Херцеговине у Барању. Потиче из сиромашне сељачке породице. Рођен је у кући у данашњој Улици Владана Деснице (раније Вука Стефановића Караџића), Беломанастирцима познатој као Српска улица. Његов отац Никола Поповић и мајка Анка Кашанин нису били вјенчани па су он и млађи брат Милан Кашанин били уведени у матичне књиге рођених под мајчиним презименом Кашанин. У родном месту завршио је 4 разреда Српске основне школе (1898-1902). Учитељица му је била Смиља Добродолска из Черевића. Прва три разреда средње школе завршио је у Класичној гимназији у Осијеку (1902-1905), а осталих пет у Српској православној гимназији у Новом Саду (1905-1910). Сва три разреда у Осијеку положио је, с успехом првог реда, с одликом. У Осијеку је с њим боравила и о њему се бринула његова тетка Латинка, рођена сестра његове мајке, која се није удавала. На крају другог разреда гимназије разболела му се мајка од упале плућа, која је прешла у туберкулозу. Умрла је кад је Радивој пошао у трећи разред. Отад се о њему и његовом брату бринула тетка Латинка. У гимназији је био стипендиста Задужбине Ђорђа Сервицког, а на универзитету Задужбине Гавре Адамовића. Да пређе у новосадску гимназију уредио је учитељ Сомборац Јован Славковић (који је заменио рано преминулу Смиљу Добродолску), а у Новом Саду га је свесрдно прихватио директор гимназије Васа Пушибрк, помогавши му да на основу врло добрих оцена добије солидну стипендију. Усто је за новац подучавао слабије ученике и тиме олакшао и школовање брата Милана.

До 1914. године студирао је математику и астрономију на филозофским факултетима у Бечу (1910/1911), Загребу (1911-1913) и Будимпешти (1913/1914). У Бечу је на њега пресудан утицај извршио онда још млади професор Вилхелм Витингер, који га је својим предавањима и колоквијима упутио у најмодернија логичка расуђивања. У Загребу су за његов даљи развој највише учинили професор анализе Владимир Варићак (1865-1942) и професор геометрије Јурај Мајцен (1875-1924), којима је, на трећој години, већ био асистент.

Први светски рат

Кад је избио Први светски рат, мобилисан је у Аустроугарску војску и 1915. године упућен на руски фронт у Галицији. Пребегао је на руску страну и пријавио се као добровољац у Српску војску. У чину пешадијског потпоручника постављен је 1916. године за ађутанта у I пешадијском пуку. Учествовао је у борбама у Добруџи 1916, у Бесарабији 1917. и на Солунском фронту 1918. године.1) Демобилизован је 1919. Одликован је руским орденом Свете Ане (1917), енглеским орденом „Ратни крст са мачевима“, српским орденом „Белог орла са мачевима“ (1918) и Златном медаљом за храброст (1919) те чехословачким и румунским орденима. У униформи је био пет година и за то време, како је сам говорио, ни новине није читао, а камоли да се могао посветити математици.

Удружење добровољаца 1912-1918.

Комунистичке власти Југославије су 1947. без судске пресуде једноставно забраниле рад удружења ветерана из ратова 1912-1918. Кашанин је радио на обнови друштва, али оно је одобрено и обновљено тек 1969. Пуна права добровољцима никад нису враћена.2)

Универзитетска каријера

У Паризу је, на Сорбони, 1920. наставио студије. Ту је слушао предавања и пратио семинаре чувених француских математичара Емила Пикара (1856-1941), Жака Саломона Адамара (1865-1963), Анрија Лебега (1875-1941), Пола Монтела, Едуара Гурсаа, Андоајеа и других. Пошто је положио испите из математике, рационалне маханике и астрономије, дипломирао је у новембру 1921. Докторат „О аналитичким облицима мултиформних функција“ одбранио је 20. новембра 1924, на Филозофском факултету у Београду. За асистента на Катедри за математику београдског Техничког факултета постављен је 1922. код професора Богдана Гавриловића. На тој су катедри тада су били и професори и академици Михајло Петровић Алас (1868-1943) и Милутин Миланковић (1879-1958). Доцент је постао 1926, ванредни професор 1930. и 1939. редовни професор на Техничком и Електротехничком факултету. Два пута је биран за ректора на Техничкој великој школи (1950/51. и 1951/52). По својој молби, пензионисан је као редовни професор на Електротехничком факултету 30. априла 1957. године. За дописног члана САНУ изабран је 2. маја 1946, а за редовног 10. јуна 1955. Био је секретар Одељења за техничке науке (1955-1959) и заменик председника САНУ (1957-59). Он је први и засад једини Барањац који је постао академик САНУ.

Налазио се 1946. међу оснивачима Математичког института САНУ, гдје је обављао дужност управника (1951-1958) и председника Савета (1958-1961). Године 1935. постављен је и за управника Студентског дома у Вуковом парку у Београду. Ту дужност обављао је 5 година. Учествовао је на светском конгресу математичара и одржао низ предавања у земљи и иностранству. Кад је у Новом Саду 1954. године основан Филозофски факултет, почео је хонорарно предавати геометрију на студијској групи за математику.

Научни рад

Објавио 28 научних и стручних радова из математичке анализе (теорија функција, диференцијалне једначине), механике и астрономије. С академиком Павлом Савићем објавио је неколико радова из геофизике, обрадивши теорију понашања материје под врло великим притисцима и веома високим температурама. Спадао је међу ретке учењаке-енциклопедисте - није било области математике и сродних наука коју није добро познавао. Његова Библиографија објављена у едицији „Биографије и библиографије“ (2002) има 51 ставку, док је у рукопису остало 14 дела, која се чувају у Архиву САНУ. Написао је „Вишу математику“ у три дела (1946, 1949. и 1950) и у неколико издања, која је многим генерацијама студената служила као одличан уџбеник. Био је изузетан предавач и ментор многих докторанада.

Добио је награду Владе ФНРЈ (1949), одликован је Орденом рада са црвеном заставом. Добитник је Октобарске награде Београда (1963) те Седмојулске награде Србије (1968). Због огромних заслуга за Универзитет у Београду и за све његове техничке факултете, а посебно за електротехнички, добио је 1973. године титулу почасног доктора Универзитета у Београду. Добитник је Повеље Машинског факултета у Београду и Повеље Природно-математичког факултета у Новом Саду. Био је главни уредник часописа „Publications mathématiques“ у издању САНУ.

Приватни живот

Веома је волио град својих гимназијских дана — Нови Сад и увек се интересовао за новости. Са својим млађим братом Миланом становао је у садашњој Барањској улици, која је добила име по његовом родном крају. Супруга му је била Београђанка Катарина, рођена Чабрић (1894-1977). Упознао ју је 1917. године у Одеси као студенткињу медицине. Венчали су се у новембру 1919. Имали су троје деце: Милана, фармацеута (рођеног 1920), Радмилу Секу, удату Ђоновић (1922-1993), и Веру, удату Бодо (рођену 1925), инжењера технологије у Винипегу у Канади. У Београду је становао у Молеровој улици број 43.

Библиографија

(само математичких књига)

  • „Виша математика I“, Графички завод „Славија“, св. 1, Београд, 1932, стр. 80
  • „Виша математика I, св. 1“, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1933, стр. 160
  • „Виша математика I“, Београд, 1934, стр. 627
  • „Виша математика I“, Централно удружење студената технике, Београд, 1946, стр. 791 (2. прер. и доп. издање)
  • „Виша математика I“, Београд, 1949, стр. 847 (3. издање)
  • „Виша математика II“, књ. 1, Београд, 1949, стр. 624 * „Виша математика II“, књ. 2, Београд, 1950, стр. 679
  • „Збирка решених задатака више математике I, књ. 2“, Географски институт ЈНА, Београд, 1952, стр. 526
  • „Збирка решених задатака више математике I, књ. 1“, Географски институт ЈНА, Београд, 1956, стр. 588+(4)
  • „Збирка решених задатака више математике I, књ. 3“, Географски институт ЈНА, Београд, 1959, стр. 164+(4)
  • „Виша математика I“, Сарајево, 1969, стр. 836 (4. издање)

Име

У енциклопедијама, неким књигама и на интернету име академика Кашанина пише се у облику Радивоје. У чланцима Драге Његована и Радивоја Брњеварца те у фељтону Жике Живуловића написано је у облику Радивој. У Барањи то име у правилу име облик Радивој, али се понекад разговорно изговара и као Радивоја. У чланку Драгомира Симеуновића каже се да је име Радивој записано у крштеници и свим документима до доласка у Русију 1915. године. Кад се тамо помешао са Србијанцима, прекрстили су га у Радивоје у војним документима и у уверењу о југословенском држављанству. На свим публицираним радовима штампано је Р. Кашанин.

У фељтону Ж. Живуловића сам Кашанин каже: „Замислите, поп није хтео да ме крсти! Извикао се на мог оца. какво је то име Радивој?! Српско није, већ турско. Каква су то измишљања настала! Срби су потпуно полудели. Син ти се родио на светог Константина. Зашто му не даш име Коста? Или по твом оцу, Мојо. Или по оцу твоје жене, Јакшо. Радивој! Не може. Отац га је мирно саслушао и запретио. Ако неће да прихвати ово име, он ће отићи у швапску цркву и тамо ће ме крстити. Наравно, попа је брзо пристао на име…“

Занимљивости

Био је познат по строгости и праведности, али ништа мање и по небројеним анегдотама које су генерације студената причале и измишљале о њему. По броју тих анегдота он је неприкосновено на првом месту у историји Београдског универзитета. Код њега је математику учило 35 генерација, што износи близу 20.000 студената. Од 1922. до 1941. нема практично ниједног инжењера који није прошао кроз његове руке. Био је бескомпромисни борац против незнања, нерада и дилетантизма. Пред Други светски рат оборио је целу једну генерацију, сто једног студента одстранио је с испита због преписивања. Био је непоткупљив, до неизљечења алергичан на интервенције и покушаје протекције. После Другог светског рата једна делегација студената обишла је неколико највиших руководилаца тадашње Југославије и пожалила се на његова обарања на испитима. Моша Пијаде је одбио да о томе разговара, прогласио се ненадлежним. Републични министар просвете Милован Ђилас питао их је да ли обара само комунисте, а они су му одговорили: „Не, обара све!„. Вељко Влаховић им је рекао да је био његов студент и да је први пут пао на испиту, а кад се боље спремио - положио је. На крају су отишли код Бориса Кидрича, који им је одсекао: „Више волим његових педесет инжењера, него ваших пет стотина“.

Академик

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије природних наука) од 2. марта 1946. Дописни је члан Српске академије наука (Одељења природно-математичких наука) од 22. марта 1948. Редовни је члан Одељења природно-математичких наука од 10. јуна 1955. и Одељења техничких наука од 29. јуна 1955. до 5. јуна 1959. Секретар Одељења техничких наука САН од 29. јуна 1955. до 15. априла 1959. Потпредседник САН од 1. октобра 1957. до 12. јануара 1959. (од 12. јануара 1959. до 15. априла 1959 в. д.)

Литература

  • Драго Његован: „Знаменити Срби из Барање (од почетка XVI до средине XX века)“, у: „Међународни научни скуп Срби у источној Хрватској“, Осијек, 2003, стр. 137-138.
  • Милосав Марјановић: „Академик Радивоје Кашанин (1892-1989)“, у: „Међународни научни скуп Срби у источној Хрватској“, Осијек, 2003, стр. 25-29 (објављено и у: „Просвјета“, 9 (34), 53 (663), 52-54 - Загреб, XI 2002)
  • Драгомир Симеуновић: Радивој Кашанин (1892-1989), у: Живот и дело српских научника, САНУ, Београд, 2002. (стр. 261-294)
  • „Професор Кашанин о себи“, у: Живот и дело српских научника, САНУ, Београд, 2002. (стр. 285-288), пренесено из књиге Драгослава Адамовића „Разговори са савременицима“, Београд, 1982, стр. 131-134.
  • Радивој Брњеварац: „Познати Барањци: академик др Радивој Кашанин - Великан математичких наука“, Барањска реч, I, 7, 7 - Бели Манастир, 27. новембар 1996.
  • Миодраг Томић и Слободан Аљанчић: „Радивоје Кашанин као математичар“, у: „Присутна прошлост“, Математички институт, Београд, 1991, стр. 6-21.
  • Драган Трифуновић: „Објављени радови академика Радивоја Кашанина“ - „Заоставштина“, у: „Присутна прошлост“, Математички институт, Београд, 1991, стр. 23-28.
  • „Професор Кашанин о себи“, у: „Присутна прошлост“, Математички институт, Београд, 1991, стр. 29-31, пренесено из књиге Драгослава Адамовића „Разговори са савременицима“, Београд, 1982, стр. 131-134.
  • „Над успоменама“ (фотографије и документи Радивоја Кашанина), „Присутна прошлост“, Математички институт, Београд, 1991, стр. 33-48.
  • Драгослав Митриновић: КАШАНИН, Радивоје, „Енциклопедија Југославије“ (1-6, А-Катл-), ЈЛЗ, Загреб, 1980-1990. (св. 6, стр. 724)
  • КАШАНИН, Радивоје, „Опћа енциклопедија ЈЛЗ“ (1-8, Допунски свезак), ЈЛЗ, Загреб, 1977 — 1988. (св. 4, стр. 302)
  • Жика Живуловић: „Деведесет година професора Кашанина“ (фељтон), Политика, 8-29. X 1982.
  • КАШАНИН, Радивоје, „Мала енциклопедија Просвета“ (Општа енциклопедија, треће издање). Просвета, Београд, 1978. (св. 2, стр. 218)
  • Кашанин Радивоје, „Популарна енциклопедија“, БИГЗ, Београд, 1976. (стр. 539)
  • КАШАНИН др Радивоје, „Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији“, Хронометар, Београд, 1970. (стр. 448)
  • Преминули чланови (САНУ), Отисак из Годишњака Српске академије наука и уметности за 2004, књ. CXI, Београд, 2005.
  • Тридесет година Електротехничког факултета у Београду. Београд 1978. Стр. 25–26 (Аноним).
  • Ж. Живуловић: Деведесет година проф. Кашанина (фељтон у 22 наставка). Политика 79 (окт. 1982).
  • Живот и дело српских научника, 8. САНУ 2002. Стр. 261–294 (Д. Симеуновић).

Спољне везе

Штампање