Јован Ердељановић

Јован Ердељановић (Панчево, 11. новембар 1874 — Београд, 12. фебруар 1944), српски етнолог и професор Универзитета у Београду. Оснивач је научне етнологије код Срба. Доказао је да три главне групе Буњеваца имају заједничко српско поријекло. Његов највећи допринос било је проучавање родовско-племенског друштва у Црној Гори.

Живот

Јован Ердељановић рођен је 30. октобар/11. новембра 1874. у Панчеву од оца Димитрија и мајке Персиде.1) Због проблема са мађарским властима његова породица се 1877. преселила у околину Смедерева.2) Основну школу похађао је у Друговцу, Михајловцу и Смедереву, а гимназију је похађао у Смедереву и Београду.3) У Београду је завршио гимназију, а 1897. дипломирао је на Иисторијско-филолошком одсјеку Велике школе.4) Био је годину дана приправник код Јована Цвијића и неколико година је био професорски приправник у Другој београдској гимназији.5) Након положенога испита за професора постао је суплент професора у гимназији и вршилац дужности асистента у Географском заводу.6)

Као државни питомац провео је неколико година (1902—1905) у Бечу, Берлину, Лајпцигу и Прагу, гдје је добио и докторат 1905.7) Докторирао је из етнологије са археологијом и словенском филологијом са радом Кучи, племе у Црној Гори.8) Године 1906. постао је доцент, а 1919. ванредни професор универзитета.9) Од 1921. редовни је професор. У српској војсци учествовао је у опсади Једрена 1912/1913.10) У Другом свјетском рату био је талац у Бањичком логору, што му је нарушило здравље.11)

Научни рад

Бавио се етнологијом, историјом и археологијом. Радио је у Академији наука СКА на скупљању етнолошке грађе и на уређењу Етнолошког зборника и архива. Сарађивао је и у више научних и других листова, домаћих и иностраних. У етнологији је био присутан више од пола вијека. Поред тога што је оснивач научне етнологије у Срба, он је и први професор који је студентима Универзитета у Београду држао циклус предавања из физичке антропологије, коју је дефинисао као „науку о телесним особинама људског рода, тј. о морфолошким особинама и о свим другим појавама које су у непосредној вези са тјелесним животом“. У његовим упутствима за скупљање грађе о народном животу, која су штампана 1911, 1925. и 1938. године, тражио је да се прикажу и морфолошке одлике тијела, наталитет и морталитет, итд.12)

У радовима, у којима се бавио и етничком структуром становништва Балкана, инсистира се на важности природне средине и адаптације човјека на њу, што се може сматрати и утицајем Јована Цвијића, чији је савременик био и Ј. Ердељановић. Био је један од најбољих Цвијићевих сарадника у његовој антропогеографској школи.13) Први радови били су му из антропогеографије. Његов највећи допринос било је проучавање родовско-племенског друштва у Црној Гори.14) Његов главни начин рада био је етнолошки, непосредним проматрањем и пропитивањем на терену, а онда је и систематски проучавао писане изворе.15)

Покушавао је да проучи структуру и одлике динарских племена, као и њихов настанак и развој.16) Сматрао је да су постојале две главне фазе у формирању динарских племена, једна од досељавања Словена до стварања јаке државе под Немањићима, а да је друга фаза новог формирања услљедила за време и након турске инвазије.17) Био је један од пионира политичке етнологије (антропологије) чак и у европским оквирима.18) Друго велико подручје његових истраживања била је етничка историја Срба и осталих Јужних Словена.19) У радовима о настанку племена бавећи се проблемима етногенезе сматрао је да је долазило до симбиозе и стапања старог становништва и Срба сплемењивањем, орођивањем и брачним везама.20) У монографији О пореклу Буњеваца (1930) анализом језика и традицијске културе показао је да три буњевачке групе (приморско-личка, далматинска и подунавска) имају заједничко српско етничко поријекло.21) У дјелу Етничко сродство Бокеља и Црногораца (1914-1920) анализом поријекла, говора, народних обичаја, одијевања и градитељства дошао је до закључка да Бокељи и Црногорци чине исту етничку групу српског народа.22)

Написао је дјела: „Доње Драгачево“, „Кучи“, „Братоножићи“, „Постанак племена Пипера“ (све у Етнографском зборнику), затим „Етничко сродство Бокеља и Црногораца“, „Неколико етничких проблема код Јужних Словена“, „Македонски Срби“ (1925), „Трагови најстаријег словенског слоја у Банату“, и друга.

Академик

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 18. фебруара 1922. Прави је члан (Академије философских наука) од 10. фебруара 1933. Секретар је Академије философских наука од 16. маја 1935. до 7. марта 1937. и од 7. марта 1941. до 26. фебруара 1942. Приступна беседа: „Старина и значај племенских предања у Срба“. Проглашен: 7. марта 1934. (Српска краљевска академија Год. 42 (1933) 154, 199–203).

Литература

  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка / ред. Станоје Станојевић, Београд, 1924. 1 (Д. Поповић). Дио до 1925. у чланку.
  • Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 4.
  • Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 379–381 (H. Павковић).

Спољне везе

2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 9) , 10) , 11) , 13) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20) , 21) , 22)
МС
12)
Ердељановић, Ј.: Упутства за испитивања народа и народног живота, Српски етнографски зборник, XVI, Београд, 1911.
Штампање