Јован Тановић
Јован Тановић, фотографија из регистра жртава, Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. за град Београд1)
Рођење: 9. септембар 1883. Пожега, Краљевина Србија Смрт: 18. новембар 1944. Београд, ФНРЈ Познат као: новинар, уредник „Политике”

Јован Тановић (Пожега, 28. август/9. септембар 1883 — Београд, 18. новембар 1944), српски новинар и дугогодишњи уредник листа „Политика”. Био је учесник балканских и Првог светског рата и више пута је одликован. Комунистичке власти су га ликвидирале као „народног непријатеља” убрзо по ослобођењу Београда 1944.

Рођен је у Пожеги, у Ужичком округу 28. августа/9. септембра 1883. године,²⁾ од оца Крсте.³⁾ По завршетку основне школе је прешао у Београд, где је завршио гимназију, а потом студирао Правни факултет. Почетком двадесетог века учествовао је у омладинском покрету око приређивања прве југословенске изложбе и првог конгреса југословенске омладине. Био је један од оснивача листа и клуба Југословенски Југ.⁴⁾ Током 1902/1903. године је био секретар друштва „Побратимство”, а 1903. био је један од организатора мартовских демонстрација.⁵⁾

Пошто су браћа Владислав и Дарко Рибникар основали лист Политика, који је почео да излази 1. јануара 1904, започео је своју новинарску каријеру као његов репортер јуна 1904.⁶⁾

Учествовао је у балканским ратовима 1912—1913. године. Био је командир чете у 17. пешадијском пуку Дринске дивизије,⁷⁾ под командом Живојина Мишића.⁸⁾

У Првом светском рату је учествовао у Церској и Колубарској бици,⁹⁾ прошао кроз Албанску голготу и опорављао се на Крфу. У чину капетана је ратовао против Бугара и Немаца на Солунском фронту од 1916. до 1918. године. Био је учесник битке на Кајмакчалану, када је рањен у раме.¹⁰⁾

Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, четвртог реда, са два ордена Белог орла, са два ордена Светог Саве, Белим лавом четвртог реда, Медаљом за храброст, Армијском захвалницом.¹¹⁾

Крајем 1916. заједно са глумцем и редитељем Димитријем Гинићем и професором Веселином Чајкановићем је био један од оснивача Војничког позоришта у оквиру војничког логора у Лазуазу код Бизерте у Тунису. Позориште је после дужих припрема радило од марта 1917, до октобра 1918. и у њему је изведено 186 представа. После Првог светског рата део инвентара је предат Народном позоришту у Београду.¹²⁾

После рата, по овлашћењу Милице Рибникар је путовао из Бизерте у Лондон, да би позајмио три хиљаде фунти од браће Митровић, српских исељеника из Далмације, како би могла да се купи најосновнија опрема за штампање послератне „Политике”.

Током 1919. године био је члан делегације Краљевине Србије и њен шеф за штампу на Мировној конференцији у Паризу 1919.¹³⁾

По завршетку Првог светског рата, на збору грађана фебруара 1920, када је донета одлука о подизању споменика палим жртвама из претходних ратова у Прњавору, где би се сакупиле све кости на једно место да би се потомству оставила успомена на зверства и мученичку смрт, налазио се у Београдском пододбору за подизање костурнице. Сви српски листови, објавили су апеле за прикупљање новчане помоћи за њену градњу, пренос костију са разних места извршен је 28. септембра 1922. године, а костурница је била освећена у недељу 5. новембра 1922.¹⁴⁾

Од 1919.¹⁵⁾ и у периоду између два светска рата, све до 1941, био је уредник „Политике”.¹⁶⁾ Једно време је био и њен главни и одговорни уредник. Такође је био један од већинских акционара „Политике”, 1925. изабран за председника управљачког одбора.¹⁷⁾ Као главни уредник Политике, био је принуђен да Владимиру Дедијеру напише отказ из „Политике”.¹⁸⁾

Изабран је 1920. за једног од потпредседника обновљеног Српског новинарског друштва. Године 1922. изабран је за председника Београдске секције ЈНУ¹⁹⁾ и на тој функцији је био до 1924.²⁰⁾ Учествовао је као њен представник на интернационалном новинарском конгресу, који је одржан од 7. до 12. јула 1924. у Лондону.²¹⁾ Био је председник Управног одбора акционарског друштва „Политика” и председник Удружења власника листова у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, председник југословенског, српског и београдског новинарског удружења.²²⁾

Заједно са Савом Микићем донео је лета 1929. срце Арчибалда Рајса у мермерној урни, на којој је била исписана вечна порука, у спомен-костурницу на Кајмакчалану.²³⁾

Официри једног батаљона V пешадијског пука на Солунском фронту, Јован Тановић други десно у горњем реду.²⁴⁾

Године 1941. није пришао комунистима.²⁵⁾ Као представник „Политике”, присуствовао је потписивању Тројног пакта 25. марта 1941. године у дворцу Белведере, у Бечу.

Почетком Другог светског рата, после пропасти Краљевине Југославије, прекинуто је излажење свих листова и часописа.²⁶⁾ Окупационе немачке власти су 20. маја 1941. издале Уредбу о штампи којом је регулисано издавање листова и рад новинара у окупираној Србији,²⁷⁾ тако да се недуго по успостављању окупаторске управе у Србији, почело размишљати о покретању дневних новина које су имале да буду пропагандно средство којим би се становништво позивало на мир, ред и рад. У том циљу, одмах после завођења тзв. комесарске управе, 1. септембра је створено „Српско издавачко предузеће” (СИП), које је било под директном влашћу немачког Пропагандног одељења „С”.²⁸⁾ Друштво је бројало 98 чланова.²⁹⁾ Оно је покренуло неколико дневних и недељних новина. Први директор СИП-а био је Владислав Рибникар, бивши директор „Политике”, а када је он одведен у Логор на Бањици и убрзо интервенцијом угледних људи код немачких власти пуштен, а затим пребегао партизанима, заменио га је најпре Душан Глишић, да би до краја окупације директор³⁰⁾ и почасни председник СИП-а био Јован Тановић, док је председник био Раденко Томић.³¹⁾

Први лист који је СИП покренуло је било „Hoвo време”, настало фузијом предратних дневних листова — „Времена” и „Политике”. Први главни уредник „Новог времена” је био Предраг Милојевић. Пошто је Рибникар одведен на Бањицу, Милојевић је морао да одступи са тог места и до краја окупације више није сарађивао у листу, чак ни радио као новинар, наследио га је др Милош Младеновић, да би последњи главни уредник „Новог времена” био књижевник Станислав Краков. Ново време је било гласило комесарске управе, а касније Недићеве Владе националног спаса. Поред политичких збивања, редовно је пратило и све културне манифестације и активности у провинцији.³²⁾

Био је један од потписника Апела српском народу, којим се осуђивао комунистички и монархистички устанак у Србији, а становништво позивало на борбу против партизана и четника. Апел је објављен у „Новом времену” 13. августа 1941.

Јован Тановић је завршио као „народни непријатељ”. Под оптужбом да је сарађивао са окупатором: био директор „Новог Времена”, сарадник „Обнове” и других фашистичких листова, одржавао врло тесне везе са Немцима и био један од руководилаца Недићеве и немачке пропаганде, Војни суд га је ухапсио 24. октобра 1944. и према евиденцији Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. по кратком поступуку наредио смртну казну стрељањем, која је извршена у периоду између 26. октобра и 18. новембра 1944. године.³³⁾³⁴⁾ У „Политици” од 27. новембра 1944. на прве две стране објављено је „Саопштење” Војног суда Првог корпуса Н.О.В.Ј. о осуђеним ратним злочинцима у Београду, са списком од 105 стрељаних особа, међу којима се налазило и његово име.³⁵⁾ Његови потомци су поднели захтев за рехабилитацију.³⁶⁾

• Јелена Чалија, Аустроугарска граната у редакцији „Политике”, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 22. 7. 2014.
• Новка Илић, Освета Брозовог биографа, Слобода онлајн, Чикаго, 2010, ИССН 0037-6868
• Олга Марковић, Српска војничка и заробљеничка позоришта у Првом светском рату, уредник Момчило Ковачевић, Музeј позоришне уметности Србије, Београд, 2014, ИСБН 978-86-80629-68-1
• Официри једног батаљона V пешадијског пука на Солунском фронту, Народна Библиотека Србије, 1915-1916.
• Тановић Јован, Министарство правде Републике Србије, Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, Београд
• Историјат, УНС
• Бојан Ђорђевић, Летопис културног живота Србије под окупацијом 1941-1944, Матица српска, Београд, 2001.
• Председници од 1882. до 1944. године, 1881 УНС
• Јаша Продановић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-З, уредник Слободан Јовановић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 192п, стр. 771
• Убијани ноћу, у потаји, Вечерње новости онлајн, Компанија Новости, 11. 6. 2009.
• М. Дерикоњић, Између српа и чекића, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 27.11.2006.
• Костурница, Црквена општина Прњавор
• Антоније Ђурић, Срце на Кајмакчалану, Православље, број 1131, СПЦ, 1. 08. 2013.

Jovan Tanovic