Корисничке алатке

Алатке сајта


јован_јовановић_змај

Јован Јовановић Змај

Јован
Јовановић Змај
змај_јова.jpg Јован Јовановић Змај,
рад Уроша Предића,
Галерија Матице српске

Рођење:
6. децембар 1833.
Нови Сад,
Аустријско царство

Смрт:
14. јун 1904.
Сремска Каменица,
Аустроугарска

Познат као:
лекар и песник

Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 24. новембар/6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 1/14. јун 1904),1) српски лекар и један од најпознатијих и најплоднијих српских песника, који је поставио темеље поезије за децу. Био је члан Српског лекарског друштва, један од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду, један од оснивача Српске књижевне задруге и члан Српске краљевске академије наука.2)

Биографија

Рођен је у Новом Саду, који је у то време био средиште српске културе и борбе за аутономију, као најстарији син3) Павла Јовановића и Марије Гавански.4) Отац је 1835. изабран за градског сенатора.5) У њихову кућу често су долазили Сима Милутиновић Сарајлија, поп Ђорђе Вуковић од кога је Змај научио да пише, као и адвокат Гаврило Ползовић, сенатор и градоначелник.6)

Основну школу и ниже разреде гимназије учио је у родном Новом Саду. Више разреде гимназије је учио у Халашу (1846/47), где је учио мађарски, а остале разреде је учио ванредно,7) у Пожуну (Братислава) и у Словачкој Трнави где је матурирао.8)9) У Бечу је упознао Бранка Радичевића, свог највећег песничког узора.10) и упорно је покушавао да се приближи и спријатељи, али се никада нису истински зближили.11) Упознао је Ђуру Јакишића, Светозара Милетића, Ђуру Даничића, са којима је и становао.12)

По очевом наговору почео је да студира права у Пешти, затим их је наставио у Прагу, а завршио у Бечу.

За време Мађарске буне, 1849. Змајев отац је отишао из Новог Сада у Ириг. После Буне, Змајев отац је постао први градоначелник Новог Сада, а Јоца Киш се помиње у актима новосадског магистрата, као писар. У марту 1850. умрла му је мајка, док су сва деца још била малолетна.13)

Поред хуманитарног рада, Јован Јовановић није остајао по страни ни од друштвених и политичких прилика српског народа у Угарској. Предано је подржавао идеје уједињене српске омладине које су подразумевале културно и политичко обједињавање свих Срба, без обзира на границе. Овим идејама остао је веран до краја живота, 1904. године. Истовремено, био је веома близак руководећем врху Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића која се залагала за ослобађање Срба и њихово уједињење у једну државу, уз развијање националне свести, очување националне особености и поновно успостављање аутономије Срба у Угарској, уместо укинутог војводства Србије.14)

Изабран је за подбележника у Новосадском магистрату 1861. године,15) али је напустио службу и посветио се књижевном раду.16)

Био је један од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду,17) заједно са Светозаром Милетићем, Јованом Ђорћевићем и Стеваном Бранковићем.18) Одлука о оснивању донета је на скупштини Читаонице 16/28. јула 1861. године. Змај је у позоришту видео инструмент напредних снага за ширење спрске културе, поправљање моралних навика, подизање етичког и културног нивоа.19)

Надзорник Такелијине задужбине (Текелијанум), односно Матице српске је био 1863, а затим управитељ Текелијиног завода у Пешти (1863—1870). Боравећи тамо, интензивно је писао и преводио, а истовремено студирао и завршио медицину 1870. године.20) Тада се вратио у Нови Сад и радио и започео лекарску праксу.21) Као лекар најчешће је лечио сиромашне. Био је добар човек, умео је да се жртвује за болесника, да сатима седи поред њега и да га чак, због сиромаштва помаже.22) Стално је мењао пребивалиште. Радио је као лекар у Новом Саду, Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу, Београду, Загребу и Бечу.23)

Цртеж објављен у листу Србадија 1874.24)

Одлука да се посвети књижевности дала му је велико самопоуздање, па је крајем 1861. написао своје прво писмо Еуфросинији,25) Ружи Личанин, у којој јој је исказао своју љубави и запросио је. На писмо је добио позитиван одговор, тако да се се венчали, већ на Светог Саву 1862. године,26) Кум му је био Јован Ђорђевић, а стари сват Јаков Игњатовић.27) у Саборној цркви у Новом Саду.28)

Брак са Ружом надахнуо га је да напише „Ђулиће” збирку љубавних песама. Међутим, деца у том браку су живела веома кратко.29) Док су живели у Пешти, син Јован, умро је три дана по рођењу, а исте године, трогодишњи првенац Марко, рођен у Новом Саду, који је име добио по оцу књаза Николе,30) ћерка Тијана у трећем месецу, синови Сава и Југ свега неколико недеља. Док су живели у Панчеву, где је Змај радио као општински лекар, Ружа је у тридесетој години умрла.31) За њом је остала ћерка Смиљка, рођена пар месеци раније и живела је свега две године.32)

После Ружине смрти напустио је Панчево и покушавао је да се пресели у Сремске Карловце. Три месеца после Ружине смрти, у часопису Жижа, почео је са објављивањем песама из Ђулића увелака. У децембру је изабран за општинског лекара у Ст. Футогу.33)

Са ратним прогласом 1877. краља Милана започео је први српско-турски рат. Јула те године објавио је прву свеску Илустроване ратне хронике. До фебруара 1878. објавио је седам свезака.34)

У Београду је боравио од октобра 1878. до 1879. Заједно са Лазаром Докићем лечио је песника Ђуру Јакишића, свог доброг пријатеља из Беча. Заједно са Милорадом Шапчанином, Јованом Драгишевићем и Миланом Кујуџићем, у новембру 1878. изнео је његов ковчег из скромне куће.35) Змај је био један од чланова одбора за издавање Ђуриних дела и помагање његовој породици, а тим поводом, 25. јануара 1879. ученици Више београдсе гимназије су организовали приредбу у Народном позоришту. Сав приход дат је за издавање Ђуриних дела и његовој породици. На приредби је један ђак седмог разреда рецитовао Змајеву песму Светли гробови, написану за ову прилику:

Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај' на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.
Гробље ј' земља ком се ходи;
Гробље ј' вода ком се броди;
Гробље — врти и градине;
Гробље — брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.

Док је боравио у Београду, тадашњи министар просвете Алимпије Васиљевић заузео се да буде примљен за драматурга у Народном позоришту, под управом Милана Симића и ту дужност је обављао око две године. Остао је запамћен по увођељу дуплих подела улога, а посветио је и већу пажњу на страни репертоар. Како му је посао драматурга одузимао доста времена, одлучио је да да оставку и врати се поново у Нови Сад, а затим је поново отишао у Беч, на усавршавање у медицини.36)

У Београду је боравио такође од 1890. до 1898.37) Краљевина Србија га је одликовала Орденом Светог Саве са звездом и постављен је 1891. ван конкурса на место општинског лекара, са годишњом платом од 2.300 динара. У граду је тада живело око 60.000 становника, а било свега шест општинских лекара.38) Радио је за палилулски и теразијски квартм а 1895. године је постао школски лекар. Према ђацима је био нарочито попустљив.39)

Као удовац Змај је често посећивао кафане, а најчешће је одлазио код „Хајдук-Вељка”, у Кнез Михаиловој улици, преко пута палате „Албаније”, коју је држао Италијан Карло Петроло.40)

При доласку у Београд 1892. године Никола Тесла се сусрео са Змајем, чију је поезију необично ценио. Змај је тада први пут јавно прочитао своје стихове, намењене Николи Тесли. Тесла је ганут топлим речима свог књижевног идола, очевидно потресен, заплакао и пољубио Змаја у руку и у заносу рекао:

„Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама читао сам Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити”

Тесла се по повратку у Америку, заjедно са својим пријатељем, америчким песником Робертом Џонсоном, потрудио да Змајеве песме буду преведене и објављене у Америци. За то издање написао је предговор, у коме је писао о томе како су Срби били изванредни у народном песништву, али да су такође имали и многе велике песнике, те да од савременика „нико није постао дражи млађој генерацији од Змаја Јована Јовановића”. Преводи змајевих песама су први пут објављени у часопису енгл. Тhе Century Magazin за 1894. годину, чији је уредник био Џонсон, а касније су објављене у једној антологији поезије различитих народа и аутора издатој у Лондону и Њујорку 1897. године, под насловом Песме о слободи и остале поеме (енгл. Songs of Liberty and other Poems). Захваљујући Теслином залагању, Змај је уз Вука Караџића, био једини српски песник, чије су песме могли да читају амерички читаоци још у 19. веку, још за Змајева живота, а дуго времена то је био и једини превод Змајеве поезије на енглески језик.41)42)43)44)

Године 1892. основао је у Београду Српску књижевну задругу, са већим бројем научника, професора и политичара. Први председник је био Стојан Новаковић, а Змај потрепседник. Састанци су се одржавали у његовом стану и у згради Српске академије наука и уметности. Змај је предлагао да се задруга, по угледу на Матицу српску има свој амблем, који је по његовом нацрту касније усвојен45) и краси сва издања Српске књижевне задруге.46) По мотивима „Невена” настала је истоимена дечија ТВ серија, на којој су одрасле многе генерације у Србији.47) У време оснивања Задруга то је био први и прави модерни издавач међу Србима, чији су основни задаци били су да објављује и шири најзначајнија дела старије, народне и савремене српске књижевности и науке, као и да упознаје српске читаоце са значајним остварењима светске књижевности свих времена.48)

Литографија (188?)

Од 21. јуна 1862. био је дописни члан Друштва српске словесности, од 1864. дописни члан Српског ученог друштва, а од 15. новембра 1892. почасни члан Српске краљевске академије.49) Исте године од Српске народне скупштине је, поред Љубомира Ненадовића добио књижевничку пензију од 4.000 динара годишње. Четири године касније, на Видовдан 1896, у присуству Александра Обреновића и Николе I, проглашен је за академика, прави члан Академије уметности.50) Том приликом је одговорио беседом у стиху Краљевић Марко и троглави Арапин.51) Као академик, Змај је био члан Одбора за пренос Вукових посмртних остатак из Беча за Београд и члан одбора Мариновићеве задужбине. Лексикографском одељењу Академије уступио је своју збирку народних речи. Крајем лета је путовао у Нови Сад, потом Пешту и Беч, на лекарске прегледе. Последњих дана септембра вратио се се за Београд.

По сопственој молби, разрешен је дужности лекара 1896. године, а за пожртвовани рад добио је писмену захвалницу.52)

На лето 1898. отишао је у Загреб, како би радио на помирењу Срба и Хрвата и како би српски народ тамо имао једну ауторитативну личност. У Загребу је 1899. прославио педесетогодишњицу књижевног рада.53)

Од 1902. живео је повучено у Сремској Каменици,54) која је једно време носила назив Змајева Каменица.55) У истом месту је и сахрањен.56) По његовој жељи сахрана је била скромна, без венаца и цвећа, али са много делегација, људи и телеграма.57)

Поводом стогодишњице његове смрти Милош Црњански је написао:58)

„Он је испунио својом поезијом пола века Српства, па у великој лепоти сремској, и тишини зимској, мирно почива”

Кућа у Каменици

Кућа у којој је живео од 1875. године са прекидима и на крају умро, је споменик културе. Налази се у његовој улици, у најстаријем делу Каменице, у непосредној близини центра. Саграђена је у другој половини 19. века, панонског је типа, правоугаоне основе, високог двосливног крова, једноставних фасада. У кући се налази Змајев музеј са сталном поставком, која обухвата велики број експоната везаних за песников живот и рад.59)

Књижевни рад

Имао је само петнаест година када је 1848. почео да пише прве ђачке стихове, у романтичарском стилу.60) На његов рад, осим политичких и друштвених превирања која су се дешавала у то време, утицала су збивања у култури и поезији, као што су Вукова реформа језика и његов Рјечник (1818), поезија Бранка Радичевића, превод Светог писма, Ђуре Даничића.61)

Први сусрет са Матицом српском имао је 1852. када је у Летопису објавио своје прве две песме Пролећно јутро и Баладу, као и превод Пастира, Лудвига Уланда.62)

„Знаменити Срби 19. века” 1904.

Током шездесетих година показао је своје многоструке књижевне способности, био је један од првих лиричара. Био је верни присталица слободоумних идеја Светозара Милетића. Веома је значајна његова патриотска поезија, прожета племенитим, доследно прогресивним, општељудским идеалима.63) Осећајући потребу да својом поезијом подупре политичке идеје за које се залагао, као и да окрепи народни дух, Змај је написао много родољубивих песама, међу којима су, свакако, ремек-дела Светли гробови (1879):64)

„Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив'о:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси…“

„Три хајдука” и „Вила”.

Показао се и у хумористичкој, као и у политичко-сатиричној прози.65) Многи критичари су рекли да је ова врста његове поезије била у служби Милетићеве политичке странке, а Лаза Костић је због тога изјавио да је „змај појео славуја”, односно да је његов пријатељ занемарио свој песнички дар у корист дневне политике. Творац је сатиричне поезије, а његова сатира се тицала се разних деформација у тадашњем политичком, друштвеном, националном, културном и књижевном тренутку, као што је, „туђинско васпитање српске омладине”. У сатиричне песме спадају Билђунг или Песма једног најлојалнијег грађанина и најпознатија Јутутунска јухахаха (1865), која је уперена против режима Милоша Обреновића.

У краљевству Јутутуту
Краљ тринајсти Балакаха
Обећао свом народу
Да ће дати јухахаха.
Само нека буду верни,
Нек војују о свом круху,
Нека ћуте и нек жмуре,
Нек плаћају јухухуху.

Радио је и велики број препева са других језика. Писао је чистим народним језиком, борио се против употребе туђица.66)

Истовремно, док је радио као лекар, стално је писао и уређивао разне књижевне, сатиричке и дечје часописе. Од 1861. почео је активно ангажује. Током пола године са Ђорђем Раковићем уређивајо је хумористички часопис „Комарац”. Уређивао је белетристички часопис „Јавор” (1862) у Новом Саду.67) У „Јавору” је објавио прве Ђулиће, бавио се и књижевном критиком, писао о Б. Радичевићу, Ђорђу Марковићу Кодеру, Даничићу, Милици Стојадиновић Српкињи. Његови саарадници у часопису су били: Лаза Костић, Јаков Игњатовић, Стојан Новаковић.68)

Када се преслио у Пешту покренуо је хумористичко-сатирични „Змај” (1864—1873), по коме је добио свој надимак, па је и сам почео тако да се потписује. Змаја су и до тада слабо звали по имену, већина га је звала по деди „Киш-Јанош”.69)70)

Уређивао је „Панчеву Жижу” (1871—1873), која је била у истом духу као и „Змај”. За време Српско-турског рата (1877—1878) издавао је „Ратну хронику” у Новом Саду. После тога, водио је више од десет година хумористичко-сатирични лист Стармали (1878—1889),71) последњи политичко-сатирични лист, који је он уређивао. Издавач листа је био Арса Пајевић, насловну вињету Стармалог урадио је словенац К. Клич који је технички и идејно подигао ниво карикатура у листу. Као и остали Змајеви политичко-сатирични листови и овај се често пленио по Србији.72)

Од 1880, па све до смрти, пуних двадесет година, водио је веома популарни дечји лист „Невен”.73) У Невену је објавио највећи део дечјих песама и потписивао се као као „Чика Јова”. Сам је цртао поједине илустроване прилоге, показујући велико умеће и у овој области људског стваралаштва.74)

Осим песама, писао је и приповетке, као: Наш Љубомир и Славујев до (1858), један шаљиви позоришни комад Шаран (1864). Био је одличан познавалац народног језика и Матици српској 1869. године је „предао” речник српског језика.75)76)

Ђулићи су посебно штампани 1864. године, а Ђулићи увеоци 1883.77) Обе су нека врста песничког дневника. У Ђулићима, који је добио име по ђули, ружи78) је опевао своју љубав према младој девојци, постепени развој те љубави, као и прве знаке брачне и родитељске среће. Лирска песма Ала је леп овај свет:79)

Ала ј’ леп,
овај свет, —
Онде поток,
овде цвет;
Тамо њива,
Овде сад;
Ено сунце,
Ево лад;
Тамо Дунав,
Злата пун,
Овде трава.
Овде џбун;
Славуј пева,
Не знам ди, —
Овде срде,
Овде ти!

…једна је од најпознатих из циклуса „Ђулићи“, у којој се љубавно осећање, усхићење и снажан занос преливају на цео свет.80)

У Увеоцима је опевао болест и смрт вољене жене, као и смрт осталих милих и драгих: деце, родитеља, сестре, рођака и пријатеља.81)

Пођем, клецам, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам;
Јурим, бежим, ка’ очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
Не сме нам умрети!

Прву своју песму за децу, о Гаши, Змај је објавио 1858, када још није имао породицу, а наставио да пише у време рађања његове деце.82) Као несрећни отац, своју велику родитељску љубав пренео је на сву српску децу. У дечјој поезији је остао упамћен и готово ненадмашен, чак и на нивоу светске књижевности. Написао је 470 песама за децу.83) Главне особине Змајеве поезије за децу су биле његова непресушна љубав према деци, изузетан дар виђења животних детаља, разумевање дечје психологије, посебан таленат за комункацију са децом, лако прилагођавање њиховом начину размишљања, маштовитост, духовитост и смисао за изненадан хумористички обрт, способност фабулирања, којим се обична збивања претварају у причу, а њихови учесници у литерарне портрете, поштовање дечјег интегритета и индивидуалности, те лакоћа уобличавања стихова.84)

Његове песме су едукативне, моралистичке и приступачне за све.85) Био је и велики пропагатор здравственог просвећивања. У часописима које је оснивао и уређивао, објављивао и сталне рубрике о научним достигнућима и лекарској пракси других народа, епидемијама, наталитету, морталитету, хармонизацији духовног и физичког здравља, посебно стављајући акценат на хигијену и превентиву.86)

Купање
Ала ми је то дивота
кад се ко купа!
Што се не би купали,
вода није скупа?
Морамо се купати,
прљавштину стрести.
Нечистоћа привлачи
рђу и болести.
87)

Имао је велики број препова различитих аутора са мађарског, немачког и других језика. Међу најважнији спадају: „Толдијева триологија“ (1858, 1870 и 1896), Отма Мурањ-града (1877) од мађарског епског песника Ј Арања, опширна народна бајка „Витез Јован“ (1860), као и више краћих песама Алаксандра Петефија. Са немачког је превео „Источне бисере“ Фридриха Боденштата (1860), са руског „Демон“ Михаила Љермонтова (1860), „Мајстор Манојло“ од Кармен Силве, Гетеов „Ифигеније на Тавриди“.88)

У старости је испевао Снохватице, у духу српских народних песама.89)

Спољне везе


Jovan Jovanovic Zmaj

2)
„друштво”, Александар Лешић, Марко Бумбаширевић, Јован Јовановић Змај, песник и лекар, сто година након смрти, уредник Павле Миленковић, Српски архив за целокупно лекарство, Српско лекарско друштво, ИССН 0370-8179
3) , 29) , 31) , 55) , 61) , 66) , 86)
друштво
5)
„енциклопедија”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 176—179
6) , 7) , 12) , 13) , 18) , 25) , 28) , 30) , 32) , 33) , 34) , 39) , 52) , 54) , 57) , 68) , 70) , 72)
изложба
8)
Знаменити Срби XIX века, уредник Андра Гавриловић, Наклада и штампа „Српска штампарија”, Загреб, 1904, стр. 92—94
9)
„правда”, 1833. – Рођен је српски писац Јован Јовановић Змај, Дневне новине „Правда“, 6. 12. 2012.
10)
„тос”, Јован Јовановић Змај (1833-1904), Туристичка организација Србије
11)
„лик”, Љиљана Миленковић, Ала је леп овај свет, Политикин Забавник, број 2951, 29. август 2008.
14) , 64)
лик
15) , 16) , 20) , 56) , 60) , 65) , 75) , 77) , 85) , 88)
енциклопедија
17)
„стари”, Живорад П. Јовановић, Из старог Београда, уредник Иван Срећковић, ЗД +, Београд, стр. 255—258, ИСБН 978-86-83593-94-1
19) , 27) , 67) , 69)
каталог
21) , 23) , 37)
правда
22) , 35) , 36) , 38) , 40) , 45) , 51) , 53)
стари
24)
Вук Врчевић, Србадија, број 1, уредник Стеван Ђурић, Беч, 26. 10. 1874, стр. 13
26)
„новости”, Б. Ђ., Сто осамдесет година од рођења Јована Јовановића Змаја, Вечерње новости, Компанија Новости, 8. 12. 2013.
41)
М. Илић, Православље и српство Николе Тесле, Правосвлавље, број 943, уредник Саво Н. Вујновић, Београд, 1. 7. 2006.
43)
Драган Симеуновић, Тесла у руку пољубио Змаја, Вечерње Новости онлјан, Компанија Новости, 8. 7. 2011.
44)
Жељко Сарић, Тесла и Змај - Једина посета Николе Тесле Београду, Кућа добрих вести, 2. 6. 2013.
47) , 73)
тос
48)
122 године српске књижевне задруге, Српска књижевна задруга
49)
„биографски”, Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
50)
биографски
58)
„забавник”, Ј. Чалија, Славуј против Змаја, Политикин Забавник, број 3079, 11. 2. 2011.
59)
споменици
62)
„каталог”, Оливера Кривошић, Оливера Михаиловић, Јован Јовановић Змај (1833—1904) каталог изложбе, уредник Миро Вукасиновић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2008.
63)
„споменици”, Кућа у којој је живео Јован Јовановић Змај, Сану - Споменици културе у Србији
71)
Стармали (1878-1889), Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ - Штампарија Арсе Пајевића
74)
виртуална
76)
„свезнање”, Петар М. Петровић, Свезнање (Ј—К), Народно дело - Институт за национални публицитет, Београд, 1937, стр. 924
78)
забавник
79)
Ђулићи / од Ј.Ј., У тискари Игњата Фукса, Нови Сад, 1864.
80)
Стефан Танасијевић, Ала је лепо овај свет, Артнит
81)
Јован Јовановић змај, Ђулићи увеоци, Браћа М. Поповића, Нови Сад, 1882.
82)
„растко”, Божидар Ковачек, Јован Јовановић Змај (1833–1904), 100 најзнаменитијих Срба, Принцип, Београд, 2007.
83)
новости
84)
растко
87)
Јован Јовановић Змај, Песме за децу, избор Душан Радовић, уредник Владимир Миларић, Дневник, Нови Сад, 1987, стр. 18, ИСБН 86-7069-008-X
89)
свезнање
јован_јовановић_змај.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/06 19:37