Александар Гиљфердинг
| Александар Гиљфердинг |
|---|
| Рођење: 14. јул 1831. Варшава, Русија Смрт: 2. јул 1872. Картопол, Русија Познат као: историчар, етнограф, лингвист и дипломат |
Александар Гиљфердинг (рус. Александерь Гильфердингъ) (Варшава, 2/14. јул 1831 — Картопол, Олонецка губернија, 20. јун/2. јул 1872), руски историчар, етнограф, лингвиста и дипломата, руски конзул у Босни и чиновник у Министарству иностраних дела Русије. Творац је општесловенске граматике и главни заговорник једног словенског језика и једне азбуке.
Живот и рад
Рођен је 1831. године у Варшави. По једној верзији његова породица се доселила из Немачке и тек је његов отац прешао на православље, а по другој верзији отац му је био холандски протестант, а мајка католкиња.1) Московски универзитет завршио је 1852. године као ученик Виктора Ивановича Григоровича и слависте Јосифа Максимовича Бођанског. Био је присталица славенофила, нарочито Алексеја Хомјакова. Објавио је 1853. године рад О сродности словенског језика и санскрита, а нешто касније објавио је магистарски рад Однос словенског језика са сродним језицима.2) По називима његових радова се види да је сматрао да постоји само један словенски језик.3) Био је заговорник идеја о једном словенском језику и једној азбуци. Постао је 1852. службеник руског министарства иностраних послова.4) Објавио је 1854. дјело Писма о историји Срба и Бугара. Годину дана касније објавио је Историју балтичких Словена.5) Током 1856. постао је дописни члан Руске академије наука.6)
Био је добар познавалац Балкана и стога је 1856. постављен за руског конзула у Босни коју је читаву пропутовао. У Сарајево је стигао маја 1857, али брзо се вратио у Петроград.7) По повратку у Петроград био је функционер министарства иностраних послова.8) На путу за Босну обилазио је манастире на Косову и успут је покуповао много докумената о српској историји књижевности.9) Понио је неколико товара старих писама са собом у Русију.10) Чудио се да међу Србима није било никога ко би сакупљао и чувао старе рукописе.11) По повратку из Босне објавио је путопис Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији (1859), пун значајних информација и дотле непознатих историјских података. После путописа објавио је 1860. студију Словенски народи у Аустрији и Турској, а 1862. објавио је дело о Ћирилу и Методију.12)
Кад се вратио у Петроград, створио је центар окупљања свих општеславенских организација. Истакнути је славјанофил. Од 1868. до 1872. био је председник петроградске секције Славјанофилског благотворног комитета, а у тој секцији ће се духовно уздићи Фјодор Михајлович Достојевски.13) Према славјанофилској идеологији сви Словени имају као идеал сељачку задругу, па је Гиљфердинг 1865. написао рад Сеоска општина, у коме је наглашавао задругу као образац демократије, који Русија треба да сачува и да не иде путем Србије, која је уништила задругу.14) Написао је Општесловенску азбуку, настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени.15) Словенац Матија Мајар је био у блиској вези са руским славјанофилима и заступао је њихове ставове. Гиљфердинг је настојао је створи један општесловенски језик.16) Било је неке подршке у Хрватској и Далмацији, а у Србији су га подржавали углавном противници Вукове реформе.17) Вукову реформу језика и писма сматрао је победом западњаштва и латинице.18) Вуков превод Библије личио му је на наруџбу римске пропаганде.19) Народни препород код Јужних Словена видео је као аустријско дело.20) Хрватски илирски покрет Људевита Гаја сматрао је покушајем Аустрије да Србе и Хрвате придобије за себе и одвоји од словенства.21)
Занимао се за све славенске народе, а у каснијим годинама је проучавао и руске народне песме. Радећи то је и умро у Олоњецкој губернији.
Нарочито се занимао са Јужним Славенима. Његова Историја Срба и Бугара иде до 11. вијека. Прво је издана под именом Писма о историји Срба и Бугара, а касније под именом Историја Срба и Бугара (1868). На наш језик Писма је први превео М. Ђ. Милићевић 1857. и 1860. Своје назоре о развоју Хрвата је издао у студији Историјско право хрватског народа. Значајно дело му је и: Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији (1859). Ова књига је задржала велику научну вриједност и у 20. вијеку.
Академик
Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од јануара 1857. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован љета 1864.
Литература
- Милорад Екмечић, Предговор књиге Александар Гиљфедеринг: Путовања по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево, 1972.
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1924. 1 (Н. Радојчић).
- Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955—1971. 4
- С. Ћирковић и Р. Михалчић, Енциклопедија српске историографије, Београд, 1997. 329—330 (М. Екмечић).
- Српски биографски речник. Матица српска 2004 2, 687 (М. Екмечић).