Корисничке алатке

Алатке сајта


бог_ником_дужан_не_остаје

Бог ником дужан не остаје

Бог ником дужан не остаје је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

Текст пјесме

0001 Два су бора напоредо расла,

0002 Међу њима танковрха јела;

0003 То не била два бора зелена,

0004 Ни међ’ њима танковрха јела,

0005 Већ то била два брата рођена:

0006 Једно Павле, а друго Радуле,

0007 Међу њима сестрица Јелица.

0008 Браћа сеју врло миловала,

0009 Сваку су јој милост доносила,

0010 Најпослије ноже оковане,

0011 Оковане сребром, позлаћене.

0012 Кад то вид’ла млада Павловица,

0013 Завидила својој заовици,

0014 Па дозива љубу Радулову:

0015 „Јетрвице, по Богу сестрице!

0016 „Не знаш кака биља од омразе?

0017 „Да омразим брата и сестрицу.”

0018 Ал’ говори љуба Радулова:

0019 „Ој Бога ми, моја јетрвице!

0020 „Ја не знадем биља од омразе,

0021 „А и да знам, не бих ти казала:

0022 „И мене су браћа миловала,

0023 „И милост ми сваку доносила.”

0024 Кад то зачу млада Павловица,

0025 Она оде коњма на ливаду,

0026 Те убоде вранца на ливади,

0027 Па говори своме господару:

0028 „На зло, Павле, сеју миловао,

0029 „На горе јој милост доносио!

0030 „Убола ти вранца на ливади.”

0031 Павле пита сестрицу Јелицу:

0032 „Зашто, сејо? Да од Бога нађеш!”

0033 Сестрица се брату кунијаше:

0034 „Нисам, брате, живота ми мога!

0035 „Живота ми и мога и твога!”

0036 То је братац сеји вјеровао.

0037 Кад то виђе млада Павловица,

0038 Она оде ноћу у градину,

0039 Ту заклала сивога сокола,

0040 Па говори своме господару:

0041 „На зло, Павле, сеју миловао,

0042 „На горе јој милост доносио!

0043 „Заклала ти сивога сокола.”

0044 Павле пита сестрицу Јелицу:

0045 „Зашто, сејо? Да од Бога нађеш!”

0046 Сестрица се брату кунијаше:

0047 „Нисам, брате, живота ми мога!

0048 „Живота ми и мога и твога!”

0049 И то братац сеји вјеровао.

0050 Кад то виђе млада Павловица,

0051 Она оде вече по вечери,

0052 Те украде ноже заовине,

0053 Њима закла чедо у колевци.

0054 Кад у јутру јутро освануло,

0055 Она трчи своме господару

0056 Кукајући и лице грдећи:

0057 „На зло, Павле, сеју миловао,

0058 „На горе јој милост доносио!

0059 „Заклала ти чедо у колевци;

0060 „Ако ли се мене не вјерујеш,

0061 „Извади јој ноже од појаса.”

0062 Скочи Павле, кан’ да се помами,

0063 Па он трчи на горње чардаке,

0064 Ал’ још сестра у душеку спава,

0065 Под главом јој злаћени ножеви;

0066 Павле узе злаћене ножеве,

0067 Па их вади из сребрних кора,

0068 Али ножи у крви огрезли;

0069 Кад то виђе Павле господару,

0070 Трже сестру за бијелу руку:

0071 „Сејо моја, да те Бог убије!

0072 „Буд ми закла коња на ливади

0073 „И сокола у зеленој башчи,

0074 „Зашт’ ми закла чедо у колевци?”

0075 Сестрица се брату кунијаше:

0076 „Нисам, брате, живота ми мога!

0077 „Живота ми и мога и твога!

0078 „Ако ли ми не вјерујеш клетви,

0079 „Изведи ме у поље широко,

0080 „Па ме свежи коњма за репове,

0081 „Растргни ме на четири стране.”

0082 Ал’ то братац сеји не вјерова,

0083 Већ је узе за бијелу руку,

0084 Изведе је у поље широко,

0085 Привеза је коњма за репове,

0086 Па их одби низ поље широко.

0087 Ђе је од ње капља крви пала,

0088 Онђе расте смиље и босиље;

0089 Ђе је она сама собом пала,

0090 Онђе се је црква саградила.

0091 Мало време за тим постајало,

0092 Разбоље се млада Павловица,

0093 Боловала девет годин’ дана,

0094 Кроз кости јој трава проницала,

0095 У трави се љуте змије легу,

0096 Очи пију, у траву се крију.

0097 Љуто тужи млада Павловица,

0098 Па говори своме господару:

0099 „Ој чујеш ли, Павле господару!

0100 „Води мене заовиној цркви,

0101 „Не би ли ме црква опростила.”

0102 Кад то чуо Павле господару,

0103 Поведе је заовиној цркви;

0104 Кад су били близу б’јеле цркве,

0105 Ал’ из цркве нешто проговара:

0106 „Не ид’ амо, млада Павловице:

0107 „Црква тебе опростити не ће.”

0108 Кад то зачу млада Павловица,

0109 Она моли свога господара:

0110 „Ој Бога ти, Павле господару!

0111 „Не води ме двору бијеломе,

0112 „Већ ме свежи коњма за репове,

0113 „Па ме одби низ поље широко,

0114 „Нек ме живу коњи растргају.”

0115 То је Павле љубу послушао:

0116 Привеза је коњма за репове,

0117 Па је одби низ поље широко.

0118 Ђе је од ње капља крви пала,

0119 Онђе расте трње и коприве;

0120 Ђе је она сама собом пала,

0121 Језеро се онђе провалило,

0122 По језеру вранац коњиц плива,

0123 А за њиме злаћена колевка,

0124 На колевци соко тица сива,

0125 У колевци оно мушко чедо,

0126 Под грлом му рука материна,

0127 А у руци теткини ножеви.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.

Bog nikom duzan ne ostaje

бог_ником_дужан_не_остаје.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/14 09:59