Војислав Шола

Војислав Шола (Мостар, 1863 — Београд, 21. фебруар 1930), српски трговац и политичар и истакнути национални радник из Херцеговине. Заједно са Глигоријем Јефтановићем водио од 1896. до 1905. борбу за црквено-школску аутономију Срба у Босни и Херцеговини. Од 1912. до 1913. био је председник Босанског сабора. Основао је 1919. године Радикалну странку у Босни и Херцеговини, а 1920. повукао се из политичког живота.

Биографија

Рана опозициона активност (до 1896)

Војислав Шола је рођен 1863. године у Мостару.1) Шола је припадао угледној трговачкој породици. Његов деда Ристо Шола је био богати трговац, један од најактивнијих и најобразованијих културних радника у Мостару и надлежан је био за надгледање школе у манастиру Житомислићу.2) Војиславов брат од стрица био је српски политичар Атанасије Шола.3) Војислав Шола се школовао у Мостару и Грацу, а трговачку школу је завршио у Љубљани.4)5)6) Био је члан српске црквене општине у Мостару.7) Заједно са осталим члановима српске црквене општине потписао је новембра 1881. преставку, коју је општина донела због новог војног закона, којим се уводила обавезна регрутација у окупациону аустроугарску војску.8) Аустроугарске власти су због тога забраниле рад српске црквене општине у Мостару, а њене чланове похапсиле и осудиле на затворске казне.9) Тада је Војислав Шола доспео у тамницу заједно са осталим члановима српске црквене општине.10) Помилован је као малолетан, а тај догађај је очеличио младог опозиционара.11) Након 1882. уследио је период у коме су окупационе аустроугарске власти спречавале сваки опозициони наступ Срба у Босни и Херцеговини.12) Иако га је власт обележила као сумњивог, изабран је 1888. у одбор црквеношколске општине, па се ангажовао да општина има право да учествује у избору свештеника.13) Током 1890. заједно са Ристом Иванишевићем ишао је у Беч, да би у име Срба из Мостара тражио да српска општина има право да именује свештеника.14) Власт је одбијала њихове захтеве, па су Срби настављали своју борбу за црквено-школску аутономију Срба у Босни и Херцеговини.

Деветогодишња борба за српску црквено-школску аутономију (1896—1905)

Војислав Шола је 1895. изабран за председника црквеношколске општине у Мостару.15) Пре тога давао је помирљиве изјаве, па су га Срби почели да оптужују за оклевање.16) Иако се представљао као умерен, власти су сумњале у његову лојалност, особито након што су откриле његове везе са одређеним круговима у Београду.17) Током новембра 1895. Војислав Шола је био на челу делегације, која је поново покушавала да се жали цару на понашање аустроугарских власти.18) Онемогућен је приступ до цара, па их је примио Бенјамин Калај, који је од свих захтева једино обећао одобрење за отварање више девојачке школе у Мостару.19) Пошто су власти редовно одбијале све захтеве Срба за црквену и школску аутономију, Војислав Шола је новембра 1896. предводио нову делегацију мостарске црквено школске општине у Беч.20) У Бечу им се прикључила делегација црквено школске општине Сарајева на челу са Глигоријем Јефтановићем.21) Након тога прикључило им се још 12 српских делегација, чиме се борба за црквену и школску аутономију Срба проширила на целу Босну и Херцеговину.22) Ни ту делегацију нису пустили до цара, али српске делегације су начиниле заједнички меморандум, који су онда послали цару.23) У том меморандуму се говорило о потискивању ћирилице, наметању назива босански језик уместо српског језика, гушење српског националног осећаја, забрани и цензури српских књига, фаворизирању католичанства и свим другим окупационим поступцима.

Иако је и тај пут цар, на наговор Бенјамина Калаја, одбацио српски меморандум, српска опозиција се није обесхрабрила.24) Власти су на то одговориле још већом репресијом, па су фебруара 1897. поново забраниле рад најпре мостарске, а онда и сарајевске црквеношколске општине.25) Одмах након тога у Беч је кренула нова мостарска делегација на чијем челу је био Војислав Шола, а у Бечу им се придружио Глигорије Јефтановић и Коста Кујунџић.26) Аустријски цар је примио делегацију, која му је предала други меморандум, који су саставили уз помоћ Михаила Полит-Десанчића.27) Цар је поново на Калајев предлог игнорисао све српске захтеве.28) Народ је од 1896. бојкотовао свештенике, које је без сагласности српских општина постављао митрополит уз подршку окупационе власти.29) Све до 1905. бојкотовали су се сви црквени обреди, укључујучи крштења и сахране.30) Јефтановић и Шола нису одустајали, па су 1898. предводили нову делегацију у Беч.31) Током 1898. Срби су покушали да реше питање црквеношколске аутономије састављајући Статут или Устав црквене и школске самоуправе српског народа.32) Тај статут саставили су уз помоћ Емила Гавриле, уредника Заставе.33) Пошто Бенјамин Калај није био спреман да прихвати такав статут, Војислав Шола, Глигорије Јефтановић, Владимир Радовић и Коста Кујунџић отпутовали су 1898. у Цариград, где су тај статут предали цариградском патријарху Јоакиму III.34) Након притиска аустроугарске дипломатије одбио их је и цариградски патријарх.35) Патријарху су онда предане жалбе на велики број безакоња против српског народа, а исто тако и жалбе на митрополите, који су служили аустроугарског окупатора.36) Годину дана делегација је боравила у Цариграду и на крају су митрополити били натерани да преговарају са народним вођама о српској црквеној аутономији.37) Шола је био главни преговарач.38) Када су током 1900. Шола и Јефтановић водили српску делегацију аустријском цару придружили им се и муслиманска делегација, која се борила за вакуфско-меарифску аутономију.39) Носили су и меморандум аустријском цару, али предали су га тек маја 1901.40) Током 1902. уследио је и четврти српски меморандум. Аустроугарске власти су почеле да размишљају о попуштању, тек кад се озбиљно проширио опозициони покрет, а постојала је могућност сарадње српског и муслиманског покрета за аутономију, као и могућност интернационализације српског питања.41) Посредовањем аустроугарских власти јуна 1903. почели су преговори четворице митрополита из Босне са вођама опозиције Глигоријем Јефтановићем, Војиславом Шолом, Костом Кујунџићем и Лазом Јовановићем, као и тројицом опозиционих свештеника.42) Преговори су завршени децембра 1903. у Бечу и као резултат преговора усаглашен је Статут, који је онда послан цариградском патријарху, који је текст редиговао према захтевима аустроугарске управе.43) Иако тај Статут није садржавао много првобитних српских захтева српске вође нису хтеле да га оспоравају, па је 13. августа 1905, аустријски цар одобрио Уредбу о управи црквених и школских послова српско-православних епархија у Босни и Херцеговини.44) Тиме се окончала српска борба за црквену аутономију, али није се окончала опозициона активност.

(1905—1918)

Заједно са Глигоријем Јефтановићем поднео је 1903. захтев за покретање листа Српска ријеч. Око Српске ријечи била је окупљена старија генерација српских опозиционих политичара. Једно време од 1905. до 1914. Војислава Шолу су сматрали представником опортунистичке политике.45) У Босни и Херцеговини на политичкој сцени појавила се група млађих политичара, народова група, која је од тада водила много борбенију политику. Након анексије Босне и Херцеговине 1908. отпутовао је У Беч.46) Старија генерација политичара окупљена око Српске ријечи, Глигорија Јефтановића и Војислава Шоле признала је 3. маја 1909. анексију.47) Када је фебруара 1910. донет устав изабран је у Босански сабор и у њему је био потпредседник, а од 1912. и председник, све док 1913. није поднео оставку.48)49)

Био је политички активан за време Првог светског рата. Успостављао је везу са хрватским политичарима, посебно након Мајске декларације Југословенског клуба у Бечу, па је био оптужен за велеиздају и једно време је био затворен.50) Заједно са још четворицом политичара представљао је Босну и Херцеговину у Загребу 2. и 3. маја 1918. на састанку разних странака из југословенских области Аустроугарске.51) Тада је наглашена идеја народног јединства и покренута је иницијатива за стварање Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу.52) Када је гроф Тиса 21. септембра 1918. дошао у Сарајево да припреми терен за присаједињење Босне и Херцеговине Угарској, Војислав Шола му је у име југословенски оријентисаних Срба и Хрвата предао меморандум, у коме је оптужио режим за време рата, тражио је амнестију и противио се присаједињењу Угарској.53)

Оснивач Радикалне странке у БиХ

У време припрема за оснивање Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба ушао је у састав Средишњег одбора.54) Постао је члан Привременог народног представништва, тј. првог парламента Краљевине СХС.55) Након рата постао је најпре члан Демократске странке, али већ 11. априла 1919. иступио је из демократског клуба и заједно са Миланом Сршкићем и Шерифом Арнаутовићем пришао је радикалима.56) Постао је један од главних оснивача и организатора Радикалне странке у Босни и Херцеговини. Није се слагао са многим својим друговима по питању аграрне реформе. Рано се повукао из политике.57) Био је раније дугогодишњи председник Српске централне и привредне банке у Сарајеву.58) Изабран је и за члана Главног управног одбора Народне банке.59) Умро је 21. фебруара 1930. године у Београду, а сахрањен је у Мостару.60)

Литература

  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, стр. 712
  • Ђорђе Микић, Војислав Шола (1863—1930), национални борац и политичар, Гласник Удружења архивских радника Републике Српске, број 1, 2009, стр 187-193
  • Драга В. Мастиловић, Српска елита из Босне и Херцеговине у политичком животу Краљевине СХС/Југославије (1918—1941), докторска дисертација, Филозофски факултет, Београд, 2013.
  • Снежана Илић, Атанасије Шола, Прилог изучавању културне и политичке историје Срба у Босни и Херцеговини, Академска књига, Нови Сад, 2011.
  • Војислав Шола, Време, број 2984, 25. 2. 1930.
  • Јуче је испраћено тело В. Шоле за Мостар, Политика, број 7833, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 23. 2. 1930.
1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, стр. 712
2) , 3)
Снежана Илић, 2011, стр. 18
4) , 7) , 45) , 48) , 57)
НА
5) , 10) , 11)
Ђорђе Микић, 2009, стр. 187
6) , 37) , 38) , 49) , 58) , 59) , 60)
Политика, 23. 2. 1930, стр. 5
8) , 9)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 37
12)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 38
13) , 15) , 16) , 17)
Ђорђе Микић, 2009, стр. 188
14)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 39
18) , 19) , 20) , 21)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 40
22) , 23) , 24)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 41
25) , 26) , 27) , 28) , 31)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 42
29) , 30)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 43
32) , 33) , 34) , 35) , 36) , 39)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 44
40) , 41) , 42)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 45
43) , 44)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 46
46)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 55
47)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 59
50)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 176
51) , 52) , 53)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 178
54)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 179
55)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 254
56)
Драга Мастиловић, 2013, стр. 232
Штампање