Вукашин Радишић

Вукашин Радишић (Батајница, 20. април 1810 — Београд, 15/27. децембар 18431) ), српски класични филолог и професор гимназије у Крагујевцу. Био је секретар српског капућехаје (изасланика) у Цариграду.

Живот и рад

Вукашин Радишић је рођен 20. априла 1810. у Батајници.2) Основну школу похађао је у Земуну.3) Након тога похађао је грчку школу у Земуну и онда је 1830. постао и наставник те школе.4) Прешао је у Србију, где је 1836. постављен за професора грчког језика на новооснованој гимназији у Крагујевцу.5)6) Ту је предавао грчки језик и поезију.7) На захтев кнеза Милоша цензурисао је и књиге на грчком језику.8) Оженио се Маром, кћерком извјесног Марка Сарајлије. У септембру 1840. послат је у Цариград да буде секретар српском капућехаји (амбасадору). Ту га је снашла велика лична трагедија јер су му ту умрле кћерка Јелена и жена Мара. Сахрањене су у Хасћоју код цркве Свете Параскеве. На мраморном крсту је уклесан овај натпис:


Удаљена од мајке и рода,
од Србије, мила завичаја,
Мара, љуба Радишића Вука,
А под венцем од дваест сунаца,
Легох овде, под кров света санка,
Јелена ми ћерца с десна спава,
Моје прво и последње чедо,
што с' смејало тек на девет луна,
Преда мном га, десетина дана,
Овде свела да ме шчека мајку,
Да ме сања, да је сањам зајмно,
Надежда је тек у гробу јака.
Свлачи она црни завес земље,
Па казује без захода сунце!
С чедом мајка грејаће се вечно,
Но ми грешној прости, Боже, грехе!


Касније је покојнице оплакао и у Голубици број 4, странице 135-142. Као присташа династије Обреновића након промене династије смењен је са дужности 27. фебруара 1843. и на његово место постављен је Аћим Медовић.9) Осећајући да је непожељан од нових уставобранитељских власти остао је још неко време у Цариграду.10) Радишић је у Цариграду дошао у контакт са Адамом Чарториским, вођом пољске емиграције.11) Када се вратио у Србију одбијали су његове молбе за државну службу.12) Породична несрећа и напоран рад нарушили су му здравље, па је брзо након повратка у Београд умро 15/27. децембра 1843.13) од „суве болести“14) (вјероватно туберкулозе) и закопан је код Маркове цркве на Палилули. На самрти је оставио 95 својих књига београдском Лицеју, те је то био зачетак лицејске библиотеке.

На сахрани су били сви ученици и професори београдских школа. На опијелу у цркви је говорио тадашњи протосинђел Гаврило Поповић а на гробу тадашњи секретар окружног суда Андреја Стаменковић.

Био је лијеп човјек са угодним гласом, и стога је био јако добар пјевач народних и црквених пјесама. Његово срце је увијек куцало и радило за свој народ и за своју отаџбину.

Оставио је много писаних трагова у разним часописима и публикацијама свога доба, нарочито у пет књига Голубице. Уз то је написао књиге: „Грчка читаоница за омладину, која учи грчки језик“ и „Ксенефонтове знаменитости“, превод страног дјела, штампан тек 1853. Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од 11. VI 1842.

Литература

Спољне везе

1) , 6) , 7) , 14)
Поменик, 588–589 (M. Ђ. Милићевић)
2) , 3) , 4) , 5) , 8)
Станиша Војиновић, 2007, стр. 69
9) , 10) , 11)
Станиша Војиновић, 2007, стр. 67
12) , 13)
Станиша Војиновић, 2007, стр. 70
Штампање