Корисничке алатке

Алатке сајта


женидба_аге_од_новога

Женидба аге од Новога

Женидба аге од Новога је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Текст пјесме

0001    Књигу пише ага од Новога

0002    Тер је шаље Грбљу пространоме

0003    А на руке Мирковића Вуку;

0004    У књизи га паша поздрављао:

0005    „Побратиме, Мирковића Вуко,

0006    Да си мене брже у Новоме,

0007    Јер се женим, у добар час било,

0008    У неђељу која прва дође ─

0009    Да ми будеш ђевер уз ђевојку,

0010    Милој шћерци аге од Травника!”

0011    Кад је Вука књига допанула,

0012    Он дозива своју вјерну љубу:

0013    „Анђелија, моја вјерна љубо,

0014    Ево ме је књига допанула

0015    Побратима, паше од Новога,

0016    Да му пођем јунак у сватове,

0017    У неђељу која прва дође,

0018    Да му будем ђевер уз ђевојку ─

0019    Што би рекла, оћу ли му поћи?”

0020    Анђелија њему одговара:

0021    „Ела пођи, драги господару,

0022    Када њему нећеш, а коме ћеш!”

0023    Ондар Вуко на кули изиђе,

0024    Обуче се што мога наљеше,

0025    А окрочи врана коња свога

0026    И отиде у Новоме граду.

0027    Када дође побратиму своме,

0028    Пред дворе му коња одјахао.

0029    Паша Вука дивно дочекао,

0030    Тер се шњиме у лице пољуби,

0031    Поведе га у бијелу кулу:

0032    „Бе аферим, драги побратиме,

0033    Такви ми се оће у сватове,

0034    Таки јунак и тако ођело!”

0035    Ту се сташе свати свиколици,

0036    Пише вино до неђељу дана;

0037    Кад неђеља напунано дође,

0038    Отолен се свати подигоше,

0039    Отлен по’ше зеленом планином.

0040    Ђе је срећа, ту је и несрећа ─

0041    Међу свате инад заметну се

0042    Ко је бољи један од другога.

0043    Разљути се Мирковићу Вуче,

0044    Пак је свога коња расрдио,

0045    Удари га троструком канџијом ─

0046    Колико га лако ударио,

0047    На сапи му кожу иштетио,

0048    На канџију меса заватио,

0049    Коњиц му се до долине слеже,

0050    Сину пољем као жива муња,

0051    Све је свате лако претекао

0052    Колико би пушка дометнула;

0053    Примаче се до близу Травника,

0054    Трипут града коњем обиграо

0055    Док су свати граду приступили.

0056    То гледала лијепа ђевојка,

0057    Пак је своју мајку дозивала:

0058    „Ој Богу ти, моја стара мајко,

0059    Који ј’ оно на коњу делија

0060    Те је трипут града обиграо ─

0061    Је ли оно паша од Новога?”

0062    Кад је зачу остарала мајка,

0063    Срдито јој онда проговара:

0064    „Мучи, шћерце, грло јој замукло!”

0065    Пак је удри шаком уз образе ─

0066    Колико је лако ударила,

0067    Три јој б’јела саломила зуба

0068    И румени образ оштетила,

0069    Три прстена на руку сломила.

0070    Уто свати у двор уљегоше;

0071    Пију свати за неђељу дана.

0072    Кад неђеља напунано сиђе,

0073    Отолен се свати подигоше,

0074    Даровани и алалисани,

0075    За ђевера Мирковићу Вуче.

0076    Ал’ ташта зета дозивала:

0077    „О мој зете, пашо од Новога,

0078    Ево ође Мирковића Вука,

0079    На њега се слакоми ђевојка,

0080    Ја се бојим какве пријеваре

0081    И срамоте и моје и твоје,

0082    Него гледај, Бог те не убио,

0083    Да би како Вука изгубио!”

0084    Она мњаше нико је не чује,

0085    Ал’ је зачу мила шћерца своја,

0086    Муком мучи, ништа не говори.

0087    Кад су свати трудно починули

0088    На Ловници, на води студеној,

0089    Ту су први конак учинили

0090    И ладне се воде напојише,

0091    Сви поспаше кано и поклани.

0092    Ма не спава лијепа ђевојка,

0093    Каоно ти коме је невоља,

0094    Но ми сједи више главе Вуку,

0095    Од гр’оте га разбудит’ не оће,

0096    А од стида звати по имену.

0097    Али јој се ино не могаше,

0098    Него рони сузе низ образе;

0099    Једна јој се суза омакнула,

0100    Тер је Вуку на образ панула,

0101    Опече га као ватра жива.

0102    Скочи Вуко канда се помами,

0103    И када се од сна разабрао,

0104    Очи тере, ђевојци говори:

0105    „Што је, цура, не вес„елелила се,

0106    Те ти рониш сузе низ образе ─

0107    Која ти је цмиљети невоља?”

0108    Она њему право каживаше:

0109    „Ој Богу ти, Мирковић’ сердаре,

0110    Кад ми није од невоље моје,

0111    Ал’ не видиш да си погинуо?”

0112    Сердар њојзи грдно проговара:

0113    „Што говориш, окаменила се!”

0114    Проговара лијепа ђевојка:

0115    „Јутрос рано ја сам запазила ─

0116    Кад ме даде остарала мајка,

0117    Рече зету, паши од Новога,

0118    Када буде на првом конаку,

0119    Да ти русу одасјече главу,

0120    Пак се бојим и страшим се љуто

0121    Ако изгуби такога јунака,

0122    Него бјеж’мо ноћас из сватова,

0123    Побјезимо Грбљу питомоме,

0124    Узми мене за вјерне љубовце!”

0125    Када сердар саслуша ђевојке,

0126    Он окрочи претила вранчића,

0127    За се меће лијепу ђевојку,

0128    Шњоме бјежи горе уз планину.

0129    Кад је јутро о зорици било,

0130    Подиже се паша од Новога,

0131    Гледа паша с десне на лијеву,

0132    Све чадоре редом пребројио,

0133    Ал’ не види сердарев’ џадора,

0134    Нема Вука нити је ђевојке.

0135    Осјети се, родила га мајка,

0136    Те осједе претила ђогина,

0137    За њим пође горје уз планину.

0138    У планину пристигнуо Вука

0139    Ка’ сам иде и носи ђевојку,

0140    Пак завика из грла бијела:

0141    „Стани, курво, Мирковић’ сердаре,

0142    Да си мене јучер одбјегнуо,

0143    Данас бих те јунак сустигао,

0144    Него стани да се погледамо!”

0145    Кад га зачу Мирковић сердаре,

0146    Наопак’ се од укорбе нађе,

0147    Коња свога уздом приставио.

0148    Кад се коњи близу састадоше,

0149    Ђого трчи, а вранац га чека,

0150    Удрише се прси о прсима,

0151    Одскочио један од другога

0152    Као сиви соко од сокола.

0153    Повадише сабље бедринице,

0154    Синуше им сабље оковане

0155    Као с неба жарковито сунце,

0156    На бритке се сабље ударише.

0157    Тадар рече паша од Новога:

0158    „Побратиме, сердар’ Мирковићу,

0159    Пушти мене да ја први манем!”

0160    А говори Мирковићу Вуче:

0161    „Немој, пашо, ако Бога знадеш,

0162    Од Бога је велика греота,

0163    А од људи зазор и срамота

0164    Да се с’јеку до два побратима,

0165    Досад смо се побратими звали!”

0166    За то паша ни абера нема,

0167    Ману сабљом и десницом руком,

0168    Доиста га погубити ћаше,

0169    Ал’ је Вуку коњиц од мегдана,

0170    Те поклекну на прва кољена,

0171    Високо га сабља премашила.

0172    Кад то виђе сердар Мирковићу,

0173    Трже сабљом, заману десницом,

0174    Те је паши главу уграбио

0175    И баци је коњу у зобницу ─

0176    Оде Вуко гором пјевајући,

0177    Оста паша ногом копајући.

0178    Бјежи Вуче ломној Гори Црној

0179    К побратиму попу Станишићу.

0180    Када њему у дворове дође,

0181    Божју му је помоћ називао:

0182    „Божја помоћ, мио побратиме,

0183    Оклен тако крвав до појаса,

0184    И крвава за тобом ђевојка ─

0185    Да те н’јесу ране допануле?”

0186    Вук му каже све како је било.

0187    Када попе разумио гласа,

0188    Загрли га и жељно изљуби:

0189    „Бе аферим, драги побратиме!”

0190    Уведе га на тананој кули,

0191    Пише вино за неђељу дана.

0192    Када прва наче примицати,

0193    Рече: „Збогом, драги побратиме,

0194    Збогом, попе, и збогом, ђевојко,

0195    Удаји се за кога ти драго!”

0196    Тада циче лијепа ђевојка:

0197    „О, за Бога, мој ђевере Вуче,

0198    Коме ћеш ме овђен оставити,

0199    Зар ме нећеш водит’ за љубовцу!”

0200    Ондар Вуче њојзи одговара:

0201    „Не могу те вјенчат’ за љубовцу,

0202    Јер сам љубу живу оставио,

0203    Иза ње се живе женит’ нећу!”

0204    Она циче како змија љута,

0205    Пак заклиње Мирковића Вука:

0206    „Богом брате, Мирковић’ сердаре,

0207    Братимим те, а Богом те кумим,

0208    Немој мене остављати овђе,

0209    Нег’ ме води двору бијеломе,

0210    Узми мене буди за дворкињу,

0211    Ако нећеш себе за љубовцу!”

0212    Рече Вуко: „Не би право било,

0213    Не могу те узет’ за дворкињу,

0214    Дворкињу сам на дом оставио!”

0215    Кад се цура на невољу нађе,

0216    Сузе рони низ бијело лице,

0217    Сузе рони, овако говори:

0218    „Ајде с Богом, Мирковић’ сердаре,

0219    Еда Бог да и Богородица,

0220    Ти се твоје главе не носио,

0221    А ако би главе наносио,

0222    Да од тебе не остане трага!”

Литература

  • Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Zenidba age od Novoga

женидба_аге_од_новога.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/14 22:54