Тодор Јакшић и бег од Загорја је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Запросио од Загорја бего

0002    Надалеко лијепе ђевојке

0003    У сокола од Мостара бега,

0004    Бего проси, бего му је даје

0005    С добре воље, су обије руке,

0006    Свадбу главе на неђељу дана.

0007    Рече ријеч од Мостара бего:

0008    ”О мој зете, од Загоре бего,

0009    Купи свата колико ти драго!”

0010    Кад је бега књига допанула,

0011    На књигу се бего насмјејао

0012    И сватове стаде сакупјати.

0013    Сакупио до триста сватова

0014    И сватове пребројио редом,

0015    У дружину не мога наћ’ друга

0016    Да он буде ђевер уз ђевојку,

0017    Да јој не би лице обљубио,

0018    Ал’ јој русе косе измутио,

0019    Ал’ бијеле протрљао дојке

0020    Ал’ за грло зубим’ дотакнуо,

0021    Јер је цура одврише лијепа.

0022    Ал’ му стара проговара мајка:

0023    ”О ти бего, мој милани синко,

0024    Оди пиши једне књиге танке,

0025    Па је шиљи селу Невесињу,

0026    А на руке Асан-пашиници,

0027    Она ће ти доћи за ђевера

0028    И довести лијепу ђевоку

0029    Без чурука и какве срамоте,

0030    Нико ти је обљубити неће!”

0031    Кад је бего саслушао мајку,

0032    Пак је танку књигу направио,

0033    Те је шиље селу Невесиљу.

0034    А кад младу књига допанула,

0035    Она лега, другу листо пише:

0036    ”Не могу ти доћи у сватове,

0037    Јер ја имам слугу несретњега,

0038    Несретњега Јакшића Тодора

0039    Из високе мале Горе Црне,

0040    По двору ше покупити благо

0041    И одвести два близнака сина!”

0042    А кад бега књига допанула,

0043    Књигу гледа, другу листо пише:

0044    ”Госпођице, Асан-пашинице,

0045    Дођи млада мене у сватове

0046    И доведи Јакшића Тодора!”

0047    Кад је младу књига допанула,

0048    Књигу гледа, слугу дозиваше:

0049    ”Моја слуго, Јакшићу Тодоре,

0050    Ево ме је књига допанула

0051    Да идемо оба у сватове,

0052    Но довати од сандука кључе,

0053    Мећи на се одијело дивно!”

0054    Кад је Тодор госпу саслушао,

0055    Пак довати од тамнице кључе,

0056    На се меће од злата кошуљу,

0057    Врх кошуље токе позлаћене,

0058    А врх тока зелену доламу,

0059    Врх доламе двоје-троје тока,

0060    Опаса се мукадин-појасом,

0061    А за пасом двије пушке мале,

0062    Нит’ су вите ни чекићем бите,

0063    Но у Млетке од злата салите,

0064    У њих гворжђа ни дрвета нема,

0065    Потље чекет који ватру гради,

0066    А о бедри ћорду оковану,

0067    О рамену сјајан џевердана

0068    Од два грла, од четрири зрна,

0069    А на главу капу саурлију,

0070    А за капом перо о пауна,

0071    А за пером четрдесет пера,

0072    И обуче гаће од велуда,

0073    У којим’ су два гајтана златна,

0074    У гајтану два камена драгс,

0075    Који сјају ноћи без мјесеца,

0076    А на ноге од злата папуче,

0077    А испод њи везене чарапе.

0078    Пак с’ отолен оба подигоше,

0079    Ево до’ше у поље мостарско,

0080    Али свата нема ниједнога

0081    Е је рек’о да ће их чекати.

0082    Ал’ бесједи Јакшића Тодоре:

0083    ”Госпођице, Асан-пашинице,

0084    Ајдемо се вратит’ натрагове,

0085    Ево свата нема ниједнога!”

0086    Ал бесједи Асан-пашиница:

0087    ”Немој, слуго, Јакшића Тодоре,

0088    Него ајде, синко, да идемо

0089    Пристић’ ћемо киту и сватове!”

0090    Пак с’ отолен оба подигоше,

0091    Расрдише коње виловите,

0092    Брзо иду, брже пристигоше.

0093    Када до’ше међу сватовима,

0094    Но да видиш младу пашиницу,

0095    Већ како је коња залећела

0096    И сватове била измутила,

0097    Све сватове претекнула редом.

0098    Игру коње кићени сватови,

0099    Ма не игра Јакшића Тодоре.

0100    Но бесједи од Загора бего:

0101    ”О Богу ти, Јакшића Тодоре,

0102    Што не играш зелена дорина –

0103    Ал’ се бојиш да га не умориш

0104    Ал’ му штедиш клинце и поткове?

0105    Ако си се, момче, препануло

0106    Од моије Турак’ витезова,

0107    Док је бегу на рамену глава,

0108    Тебе Турци изгубити неће,

0109    Него играј зелена дорина

0110    Да те не би свати укорили!”

0111    Но кад чуо Јакшића Тодоре,

0112    Пак заигра својега зеленка,

0113    И претече до триста сватова

0114    И најпрви дође у Мостару.

0115    Но га тако врази нанијели

0116    Пред дворове бега од Мостара,

0117    Пак је бојно копље побусао,

0118    При копљу је коња привезао,

0119    И распучи токе позлаћене,

0120    А отвори од злата кошуљу,

0121    Открише се прси у јунака,

0122    Па запали лулу и дувана.

0123    Сагледа га лијепа ђевојка

0124    Са пенџера од бијеле куле,

0125    Пак је своју дозивала мајку:

0126    ”О старице, моја мила мајко,

0127    Дану изнес’ на пенџеру главу

0128    Да ти видиш незнану делију –

0129    Диван ли је, три га јади били,

0130    Какво ли је на њега ођело,

0131    Не бих рекла ни заклела бих се,

0132    Него да је Јакшића тодоре!”

0133    Ал’ јој стара мајка одговара:

0134    ”Муч’, ђевојко, не говорила га,

0135    А што ће ти Јакшића Тодоре,

0136    Он је, синко, из мјеста проклета,

0137    Из високе мале Горе Црне,

0138    У њу, синко, никад ништа нема,

0139    Него вода и камен станца;

0140    Но да видиш од Загорја бега,

0141    Диван ли је, три га били јада,

0142    Љепшега га на свијету нема!”

0143    Јошт ми млада каживати ћаше,

0144    Уто дође бего сватовима.

0145    Ту сватове дочекаше дивно;

0146    Ту стајаше седам-осам дана,

0147    Каде осми напунано дође,

0148    Но бесједи од Загорја бего:

0149    ”О, Богу ти, од Мостара бего,

0150    Изводи ми лијепу ђевојку,

0151    А износи даре на сватове,

0152    Далеко је дома путовати,

0153    Трудни коњи, а трудни јунаци!”

0154    Када га је тасте разумио,

0155    Он изнесе даре на сватове

0156    И изведе лијепу ђевојку.

0157    Отолен се свати подигоше,

0158    Ево по’ше уз то поље равно.

0159    Но ево ти муке и невоље,

0160    Сприједа је вјетар ударио,

0161    Но ђевојци заврну мараму.

0162    Од сватова нико не видио,

0163    Него виђе Јакшића Тодоре;

0164    Бијело јој угледао лице,

0165    Од јада га забољела глава,

0166    А троструке сузе удариле,

0167    У момчета пуче срце живо,

0168    Пашиници младој проговара:

0169    ”Госпођице, Асан-пашинице,

0170    О, за Бога, ако њега знадеш,

0171    Од’ ми издај лијепу ђевојку,

0172    Не бих ли је како обљубио!

0173    Ево има три године дана

0174    Да те служим у дворе бијеле,

0175    И јошт ћу те три годин’ служит’

0176    Без никакве паре ни динара ,

0177    Но ми издај лијепу ђевојку!”

0178    Пашиница кад га разумјела,

0179    Пак ми тврдо вјеру уфатише

0180    Да ће њему издати ђевојку,

0181    Пак овако млада проговара:

0182    ”Моја слуго, Јакшићу Тодоре,

0183    Кад распнемо бијеле шаторе,

0184    Ја ћу ти је довест’ под шатором!”

0185    Ево се је срећа догодила,

0186    Јер их б’јели данак оставио,

0187    А тавна их ноћца приватила.

0188    Сви сватови коња одсједоше

0189    И распеше бијеле шаторе;

0190    Распе шатор Асан-пашиница,

0191    А до ње је Јакшића Тодоре.

0192    А кад ноћце неколико дође,

0193    Ал’ ево ти младе пашинице

0194    И води ми лијепу ђевојку

0195    По шатором Јакшића Тодора,

0196    Овако јој млада проговара:

0197    ”О, Богу ти, лијепа ђевојко,

0198    Ово ти је од Загорја бего!”

0199    Ту је младу ноћцу оставила,

0200    Оставила Јакшићу Тодору.

0201    Колико му на јад ноћце било,

0202    Сву ноћ ми је наљубио лице,

0203    Пак се диван цури учинио,

0204    Те му млада стидно проговара:

0205    ”Диван ли си од Загорја бего!

0206    Јошт не виђох оваког јунака,

0207    Но једнога Јакшића Тодора!”

0208    Кад је зори у зорици било

0209    И Даница небу побл’јеђела,

0210    Али иде млада пашиница

0211    И поврати лијепу ђевојку.

0212    Отолен ми се свти окренуше,

0213    Ево до’ше на Загорје горње,

0214    А кад до’ше бегу у дворове,

0215    Заметуше шалу и појање.

0216    А кад тавна ноћца долазила,

0217    Свако пође ђе је мјесто коме;

0218    Ево пође од Загорја бего,

0219    Он ми с булом у камару пође.

0220    Колико му тамен ноћце дође,

0221    Сву ноћ бего булу прељубио.

0222    Зачуди се лијепа ђевојка„

0223    Јер јој није мио ни угодан,

0224    Па овако млада проговара:

0225    ”Пи, ђаволе, од Загорје бего,

0226    Какав синоћ бјеше под шатором,

0227    Какав ли си ноћас у камари –

0228    А ђе ти је од злата кошуља,

0229    А ђе су ти токе позалћене,

0230    А ше ти је зелена долама,

0231    На коју си пуца с обје банде,

0232    А ђе ти је паса и појаса,

0233    А за појас двије пушке мале,

0234    А ђе ти је сабља окована,

0235    А ђе су ти гаће од велуда,

0236    О којим’ су два гајтана златна,

0237    О гајтану два камена драга,

0238    Који сјају ноћцу без мјесеца,

0239    А на ноге од злата папуче,

0240    А ђе су ти везене чарапе,

0241    На чарапе на гајтан опанке,

0242    А ђе ти је калпак и челенка?”

0243    А кад чуо од Загорја бего,

0244    Одма се је јаду осјетио,

0245    Пак се удри шаком по кољену:

0246    ”Авај”, рече, ”до Бога милога,

0247    Од курвића Јакшића Тодора,

0248    Које ми је чудо оградио,

0249    Приђе мене цуру обљубио!”

0250    Па покличе Турек витезове:

0251    ”А, за Бога, Турци, браћо драга,

0252    Уфатите Јакшића Тодора,

0253    А ево га кули у авлији,

0254    Од мене је бруку саградио,

0255    Приђе мене цуру обљубио!”

0256    Кад ту чаше Турци витезови,

0257    Околише пребијелу кулу

0258    И у кулу Јакшића Тодора,

0259    Ал’ му Турци наудит’ не могу,

0260    Но је Тодор коња прифатио,

0261    Пак искочи из мермер-авлије.

0262    Ал’ му мало квара учинише,

0263    Јер му с коња репа одријеше;

0264    Шњим побјеже здраво и весело,

0265    Здраво пође селу Невесињу.

0266    А кад дође селу Невесињу

0267    У дворове Асан-пашинице,

0268    По дворове покупио благо

0269    И поведе два близанка сина,

0270    Одведе из малој Гори Црној.

0271    Када була у дворове дође

0272    И кад виђе што се не надаше,

0273    Пак је танку књигу направила,

0274    Те је шаље малој Гори Црној,

0275    А на руке Јакшићу Тодоре,

0276    Овако му у књигу говори:

0277    ”Богом брате, Јакшићу Тодоре,

0278    Од’ ми пошљи два сина близанка,

0279    А просто ти небројено благо!”

0280    Кад Тодора књига допанула,

0281    Књигу гледа, другу направио,

0282    Овако је поздравио дивно:

0283    ”Ја не шиљем, млада пашинице,

0284    Него ајде малој Гори Црној!”

0285    А кад младу књига допанула,

0286    Инако јој бити не могаше,

0287    Оно решто блага покупила,

0288    Здраво пође малој Гори Црној

0289    И с Тодором вијек вјековала,

0290    И Тодор јој ђецу подигао

0291    Покрстио, пак и поженио.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Todor Jaksic i beg od Zagorja