Иво Подгорица и Арапин је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Подиже се црни Харапине

0002    Од Стамбола, града бијелога,

0003    Он дође на дно Моске равне

0004    И на Моску порез ударио:

0005    На главу по седам цекинах,

0006    А за конак лијепу ђевојку.

0007    Он прими града Панађура,

0008    А заљезе на дно Петарбура,

0009    А Москове на медан позива —

0010    Ко му пође, свак се грдан врне.

0011    Па је Арап књигу направио,

0012    Те је посла московској краљици:

0013    „Море, чу ли, московска краљице,

0014    Пошљи мене кључе и араче,

0015    Ал’ тако му Мухамеда свеца,

0016    Хоћу доћ’ на твоје дворове,

0017    Силом ћу те на срамоту љубит’!”

0018    Кад краљицу књига допанула,

0019    А кад виђе што јо’ књига пише,

0020    Но краљица ријеч бесједила:

0021    „Баба, море, црна Арапина!”

0022    Па Арапу књигу оправила:

0023    „Море, чу ли, црни Арапине,

0024    Што ти прими два московске града

0025    И говориш мене да обљубиш,

0026    Ја би стекла добра господара,

0027    Ма ту није чуда великога

0028    Ђе на хата магарица скаче!”

0029    Па у Моску избачи телара,

0030    Телар вика три бијела дана

0031    Да л’ није у Моску јунака

0032    Да изљезе Арапу на медан;

0033    А ко би га на медан добио,

0034    Добро ће га дароват’ краљица:

0035    „Даћу му три товара блага,

0036    Држаћу га како мојега сина!”

0037    Ко слушаше, чут’ се не смијаше,

0038    Ал’ се нико усулит’ не смије.

0039    А краљица опет књигу пише,

0040    Те је посла од Беча ћесару:

0041    „Јес’ ли чуо, је ли ти ко кажевао,

0042    Ка’ је у Моску куга ударила,

0043    Те не могу меданџију наћи

0044    Да изљезе Арапу на медан?!

0045    Но сам чула и каживали су ми

0046    Да ти имаш сивога сокола

0047    Од простране земље Скендерије,

0048    По имену Подгорицу Ива —

0049    Оправи ми Ива на дворове,

0050    Неће ли ми образ освијетлит’!”

0051    Кад ћесара књига допанула

0052    И кад виђе што му књига пише,

0053    Али Ивана дома не бијаше,

0054    Но пије у механу винску,

0055    Па му ситну књигу понесоше,

0056    Дадоше је Иву на кољено.

0057    Када виђе што му књига пише,

0058    Топле су га сузе пропануле,

0059    Но га пита вјереница љуба:

0060    „Што је тебе, драги господаре,

0061    Окле је тебе књига допанула?

0062    Је ли књига твоје породице,

0063    Од китице варош-Подгорице,

0064    Од Перише од брата твојега?”

0065    Но Иван љуби бесједио:

0066    „Престан’, љубо, каменом ти биле!

0067    Није књига моје породице,

0068    Но госпође московске краљице —

0069    Она ми је књигу оправила

0070    Да ја идем Арапу на медан.

0071    Није ме страх е ћу погинути,

0072    Но је богме нећу избавит’!”

0073    Па се ондолен Иво подигнуо,

0074    Он врже робље у ђемију,

0075    Повезе их морем широкијем

0076    Докле изљезе Моски земљи равној,

0077    Не кће ходит’ на дворе краљици,

0078    Но Арапу на медану пође.

0079    Кад му се примакнуо близу,

0080    Али сједи Арап под шатору,

0081    Око њега тридес’ ђевојаках.

0082    Завика Подгорица Иво:

0083    „Ха, на ноге, црни Арапине,

0084    Остав’, курво, ђевојачка лица,

0085    Но изљези да се обидемо!”

0086    Но му Арап ријеч бесједио:

0087    „Нека медан, Подгорица Иво,

0088    Но ти ходи да пијемо вино,

0089    О’ зла се пофалити нећеш!”

0090    Вика соко Подгорица Иво:

0091    „Диг’ се, Арапе, да се обидемо!”

0092    Скочи Арап од земље на ноге

0093    И објаха коња големога —

0094    Ђе се срели, ту се ударили.

0095    Једном ману црни Арапине

0096    И удари Ива по свилену пасу,

0097    Те му скочи крвца до рамена;

0098    Другом ману Подгорица Иво,

0099    Те удари црна Арапина,

0100    Паде му на долину глава.

0101    Зове с коња вјереницу љубу:

0102    „А ну, оди, моја вјерна љубо,

0103    Е се с коња скинути не могу,

0104    Мучне су ме ране допануле!”

0105    Пануо је вранцу на облуку,

0106    Хитро му је дотрчала љуба,

0107    Господару ране сагледала.

0108    Топле је сузе пропануле,

0109    Па дофати од Арапа главу,

0110    Те је бачи у терћије врану,

0111    Па ојдоше под шатору Арапу

0112    И Арапу шатор похараше.

0113    Пође Иван и робље поведе,

0114    И краљици на дворове дође.

0115    Кад га виђе московска краљица

0116    И Ивана сагледа крвава,

0117    Удари се руком уз кољено:

0118    „Богзна си ми Иво погинуо!”

0119    Иван узе од Арапа главу,

0120    Изнесе је пред очи краљици,

0121    Краљица му ријеч говорила:

0122    „А за Бога, Подгорица Иво,

0123    Мож’ ли знати оли умријети?”

0124    Иван јо’ је ријеч говорио:

0125    „О госпођо, московска краљице,

0126    Не знам ништа оћу ли умријети,

0127    Досим имам двоје ђеце луде —

0128    Ако би ми испанула душа,

0129    Ево ти их на божи аманет,

0130    Немо’ им дат’ куку и мотику

0131    Да жље раде, а горе се ране!”

0132    А краљица набави ећиме,

0133    Е га вида по године дана

0134    Докле Иво на ноге скочио.

0135    То је било, о, Боже помози!

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Ivo Podgorica i Arapin