Илија Милосављевић Коларац

Илија Милосављевић Коларац (Колари, око 1800 — 18. октобар 1878), српски трговац и добротвор. Тестаментом је цело своје имање одредио за подизање Универзитета у Београду и за помагање српске књижевности.

Младост

Илија Милосављевич Коларац рођен је око 1800. у селу Колари у смедеревском округу.1) Познатији је по надимку Коларац, који је добио по имену свога села.2) Његов отац учествовао је у Првом српском устанку и за време напада на Београд 1806. рањен је у чело.3) Илија је основну школу похађао у Коларима и то је била сва школа коју је завршио.4) Након пропасти Првога српскога устанка побегао је заједно са родитељима преко Дунава. Тада је још био врло млад, али почео је да купује и препродаје рибу од рибара на Дунаву.5) Након турске објаве амнестије вратио се у Коларе.6)

Постаје свој газда

У Коларима се није дуго задржао, него се тражећи зараду преселио у Београд. У Београд је дошао са само 30 пара, а са тим новцем се могло купити само 15 лепиња.7) Након краћега задржавања у Београду прешао је у Панчево код рођака Ђорђа Јовановића Сервијанца.8) Рођак га је послао у Вршац у трговину, где је научио све што је потребно да трговац зна. Вратио се у Београд, где је од 1817. радио код више трговаца. Међутим најдуже се задржао код најугледнијега трговца Милутина Радовановића, а касније се 1827. оженио Милутиновом ћерком Синђелијом.9)10) Одмах након тога отворио је у својој кући на Зереку самосталну трговину такозвану болту.11) Пошто је постао свој газда позвао је своја три брата, помогао им да науче занат и да раде.

Велетрговац житом у Панчеву

Током 1828. прешао је у Панчево са имовином од 12.000 форинти у злату.12) Постоји више верзија разлога за одлазак у Панчево. Према првој верзији кнез Милош је да би сузбио луксуз наредио да се избатинају сви младићи, који носе капе са златним ширитима.13)14) Према другој верзији кнезу Милошу се допала једна његова кућа, па му је одузео.15)16) Према трећој верзији дошао је само да би трговао.17) У Панчеву је почео да тргује храном и нешто мало мање свињама.18) Бродове пуне жита слао је до Сиска, Ђера и Беча, где је то жито продавао.19) Упознао се са великим трговцима и као Илија Србијанац постао је познат у великом делу Хабсбуршке монархије.20) За кратко време постао је један од најбогатијих трговаца житом у Доњем Банату.21) Трговину је водио најпре са рођаком Ђорђем Јовановићем-Сервијанцем, а касније са Ђорђем Вајфертом (деда чувенога пивара).22) Када је 1842. тражио и добио аустријско племство имао је три пута више новца него 1826, а поред тога је купио и кућу од 10.500 форинти.23)

Повратак у Београд

Након женине смрти вратио се 1856. у Београд. Трговао је сољу, продавао је салитру држави и финансирао је геолошка истраживања руда.24) Куповао је некретнине на прометним местима близу Турака, што је тада многима сметало, а Коларац је рачунао како њихово време пролази, што се брзо и десило.25) Откупио је и шанац око града, насуо га и на њему изградио кућу, трговину и апотеку.26) Постепено је напуштао трговину и све више се бавио изнајмљивањем. Коларац је 1861. основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца из кога се једном годишње са 100 дуката награђивала књига коју један одбор прогласи за најбољу.27) Приложио је и 400 дуката за оснивање Правне академије у Новом Саду.

Затвор и смрт

На почетку 1878. заједно са Аћимом Чумићем оптужен је за велеиздају због наводнога учешћа у Тополској буни.28)29) Затворен је и изведен пред преки војни суд у Аранђеловцу, где се тада судило официрима учесницима Тополске буне.30)31) Илија Коларац је без доказа осуђен на пет година затвора, а Аћим Чумић је био осуђен на смрт.32) Кнез Милан Обреновић га је помиловао 22. августа 1878, па је само неколико месеци провео у затвору. Из затвора се вратио сломљен и болестан, па је боловао и након неколико месеци умро 18. октобра 1878.

Коларчева задужбина

На почетку 1877. саставио је тестамент, по коме своје имање оставља двама фондовима:

Фонду за помагање књижевности наменио је 10.000 дуката и одредио да се две трећине камате троши за књижевност.35) Преостала трећина камате се требала приписивати главници док главница не нарасте на 20.000 дуката, а од тада би сва камата ишла на књижевност. Родбина Илије Коларца безуспешно је једно време покушавала да обори тестамент.

Анегдота

Коларац је једнога дана набавио папагаја, занимљивост за Београд тога доба.36) Сатима је покушавао да папагаја научи да каже „Коларац“, али пошто се птица није јављала сваки такав час завршавао би љутитим речима „магарац“. Једнога дана када се враћао кући затекао је испред куће много људи, који се смеју папагају, који говори „Коларац-магарац“.37) Папагај није дуго живео након тога инцидента.

Литература

Штампање