Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_републике_српске_крајине

Историја Републике Српске Крајине

Војна крајина

Поријекло српског становништва на територијама РСК датира из дубље прошлости, иако су масовна насељавања започела тек почетком 16. вијека. Први помен Срба на тим просторима датира са почетка 9. вијека, када Србе спомиње франачки хроничар Ајнхарт. Исти хроничар не спомиње Хрвате као народ, него Гудушчане и Панонце. Ти први помени Срба вежу се за просторе Далмације. Два велика српска манастира саграђена су у времену прије почетка напада Турака на Србију. Та два манастира су Крупа саграђена 1317. године и Крка саграђен 1350. Насупрот томе, српско становништво које је живјело на просторима Источне Славоније, Барање и Западног Срема насељава те просторе још од времена сеоба словенског становништва у Панонску низију у 5. вијеку.

Још за вријеме првих сеоба Срба, док је Србија била под османском влашћу, Срби су кретали на запад у потрази за просторима на којима би могли да несметано настављају свој живот. Таквим помјерањем дошло је до насељавања у тадашњу Хабзбуршку монархију. Уз то чести устанци Срба против турске власти, а на страни Аустрије, су чинили да су Срби стална мета одмазде Турака. Аустријски монарси су понудили Србима да се населе у пограничним дијеловима монархије, на граници са подручјима под турском влашћу. Срби су то прихватили уз повластице које су се односиле на додјелу земљишта и ослобађање од плаћања пореза. Тако настаје Војна крајина (1579) по којој је и Република Српска Крајина добила име. Аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине престаје опасност од напада Османлија на границе Монархије и тада престаје да важи управа Војне крајине (1881). Срби који су били војници у Војној крајини наставили су свој живот на тим просторима сада као слободни замљорадници. Од тих времена ови простори су углавном насељени православним становништвом. Да би Војна крајина постала део Хрватске и Славоније Сабор је 11. маја 1867. донео одлуку да је српска нација равноправна и једнака хрватској, чиме је призната конститутивност Срба и једнакост са хрватским народом.

1881—1918.

Након укидања војне организације у Војној Крајини појачала се политичка активност Срба. Било је створено неколико странака, од којих се неке сарађивале са странкама Хрвата. Али један дио хрватских политичара, као што су Анте Старчевић и Јосип Франк гледали су на Србе као на странце на овом подручју па су ширили србофобију.1)2) Док су Срби добили неку подршку од бана Куена-Хедерварија који је био постављен из Будимпеште, неки хрватски политичари су тражили заштиту у владајућим круговима у Бечу. Након слома Аустроугарске готово све њене словенске земље добровољно су постале део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, ова држава је била централизована па и није одговарала већини Хрвата који су желели суштинску аутономију или потпуну независност. Све ово је изазвало низ политичких криза.3)

Према попису становништва 1910. године православни Срби у хрватско-славонском граничном подручју бивше Војне крајине бројали су 649.453 људи.4) Једанаест година касније, у 1921. години на подручју Хрватске, Славоније и Срема живело је 764.901 Срба, од тога 658.769 на простору бивше Војне крајине и 106.132 у Далмацији.5)

Други светски рат и геноцид над Србима

Више аутора тврди да је подручје Хрватске остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и у другим акцијама усташа, и око 200.000 пребеглих у Србију).

Хрватско прољеће

Драстичан притисак на Србе у Хрватској током СФРЈ је био покушај елиминације Срба из политичког, економског и културног живота у јеку масовног покрета 1971. Прављени су спискови непожељних Срба, агитовало се поново за „хрватску стројницу о хрватском рамену“ итд. Када је дошло до усијања, СК и Тито пресекли су хрватски покрет. Међутим, у карактеристичном потезу „поравнавања“ смијењено је и вођство СК Србије „због либерализма“.

Рат

1990.

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Макс Лубурић…), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Сукоби Хрвата и Срба у Хрватској симболички су почели на фудбалској утакмици између београдске „Црвене звезде“ и загребачког „Динама“ 13. маја 1990. године на којој је дошло до масовне туче навијача. Сукоби су се повећавали формирањем нове хрватске владе која је убрзо изменила државне симболе и најавила доношење новог Устава у којем би Срби изгубили статус конститутивног народа. Одговор Срба на ове претње био је формирање Српског националног већа, организовање референдума о аутономији и блокирање друмског и железничког саобраћаја у околини Книна — тзв. „Балван револуција“. Тиме је пресечен пут између Загреба и Сплита.6)

Власт СР Хрватске у Загребу, коју су маја 1990. године формирали ХДЗ и Фрањо Туђман је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Већ у пролеће су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Тако је октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. КОС ЈНА је снимио филм о овом злочиначком подухвату, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд.

Од маја 1990. до септембра 1991. ситуација се из дана у дан погоршавала и Срби у Хрватској су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своју имовину. Редовно су се могли видети и усташки графити, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис „ХДЗ“. Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца у школама психо-физички малтретирана. У стамбеним зградама постојали су одређени чланови ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба.7) У одређеним тренуцима 1991, било је и пуно случајева означавања улазних врата станова у којима живе Срби, са јасном поруком.

Још крајем 1990. пооштравањем тензија у читавој бившој Југославији и отцјепљењем Словеније, хрватска власт започиње са наоружавањем и стварањем паравојних формација. Устав и закони СФР Југославије су предвиђали присуство само једне војне формације, тј. Југословенске народне армије (ЈНА). Специјални одреди хрватске полиције су распоређивани на територијама са већинским српским становништвом.

То су били први кораци ка стварању државности Републике Српске Крајине која је започета у Книну, а касније је проширена на шире просторе на којима је српско становништво представљало већину.

Српска војска Крајине и друге српске оружане формације су у периоду формирања РСК у неким подручјима чиниле протеривања хрватског становништа које је избегло у Хрватску или у неку од држава западне Европе. Данас су овакве констатације један од аргумената за оправдање етничког чишћења Срба у операцији „Олуја“ четири године касније. Заборавља се међутим, да је много већи број Срба протјеран са територија под контролом хрватске владе у том истом времену.

1991.

Током пролећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. Дана 25. јуна 1991. хрватски националисти су нападали и касарне ЈНА у Сплиту 6. маја 1991, Бјеловару 29. септембра 1991. године. Сабор СР Хрватске проглашава независност, док влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. Дана 7. јула 1991. склопљен је договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједнице, где су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности на три месеца.8)

Република Српска Крајина је формирана 1991. одвајањем од Социјалистичке Републике Хрватске.9) Настанак ове државе уследио је након доласка на власт Фрања Туђмана и његове националистичке политичке странке Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Сјећајући се трагичних историјских догађаја који су се одиграли у Другом свјетском рату, и послије искључења Срба као конститутивног народа из новог Устава Хрватске, вођство Срба у СРХ је одлучило да спроведе референдум о будућности српског народа и наставку живота у Републици Хрватској. Тим референдумом великом већином гласова изгласано је одвајање од Хрватске и стварање нове државе Републике Српске Крајине. Дана 19. децембра 1991. усвојен је први Устав Републике Српске Крајине.10)

Хрватска од почетка инсистира на томе да је побуна Срба на простору Републике Српске Крајине диригована из Београда.

У пролеће 1991. године Срби у Хрватској прогласили су део територије својом државом а дана 19. децембра 1991. усвојен је први Устав Републике Српске Крајине.11)

Децембра 1991, након низа неуспешних прекида ватре, и након доласка Вуковара под српску контролу, Република Хрватска је тражила интервенцију УН да се спречи даљи напредак српских снага и ЈНА, које су биле спремне за напад на низ хрватских градова. Уједињене нације су разместиле мировне снаге у делове Хрватске које су држали Срби. Ове снаге су распоређене да би се надгледао и одржавао споразум о прекиду ватре, све до коначног решења. Циљ је био да се заштити све становништво на територијама које се нашло под контролом УН.

Током 1991. започеле су масовне ликвидације Срба по градовима, да се заплаше остали и напусте део под контролом Хрватске. Само у Сиску је ликвидирано око 600 Срба цивила,12) а у Осијеку је убијено стотинак13) српских цивила. Срби су одвођени из Загреба и на Пакрачкој пољани је ликвидирано око 280 српских цивила из градова. Само у ноћи између 16. и 17. октобра 1991. године у граду Госпићу, припадници хрватске војске хапсе 150 Срба и одводе их у непознатом правцу. Међу њима је било 48 жена.

РСК је у почетку имала у свом саставу 28 општина, али непогодност распореда територије који је био веома узак појас уз границу са Босном и Херцеговином стварајући јако дугачку границу, и мали број становника били су предуслов за слабљење одбрамбених позиција Војске РСК. Тако је у честим офанзивама Хрватског вијећа одбране (ХВО), војске Хрвата из Босне и Херцеговине, Република Српска Крајина остајала без многих својих стратешких позиција. Долазак снага Унпрофора доноси једну врсту олакшања, али не и престанак борби које су повремено трајале све до августа 1995. године, када долази до тоталног рата са РХ и Муслиманско-хрватском федерацијом.

1992.

”Рата не би било да га Хрватска није жељела али ми смо процјенили да само тако можемо остварити самосталност.” Фрањо Туђман, председник Хрватске на тргу Бана Јелачића, у обраћању хрватском народу, 24. марта 1992.14)

Двадесет прво примирје по реду под покровитељством Уједињених нација је почело јануара 1992.

На дан 7. јануара 1992. године Емир Шишић, пилот ЈНА, поштујући наредбу о забрани лета непознатих ваздухоплова изнад територије РХ, оборио је хеликоптер Европске заједнице који је ненајављено летео из Београда у Хрватску преко ваздушног простора Мађарске.15) Том приликом је погинуло 5 посматрача. Иначе авиони, чак и привредне авијације, су често кориштени од Хрвата за превоз наоружања и муниције, па и бомбардовање импровизованим средствима.

Европска заједница је признала Хрватску 15. јануара 1992.16) Након овог признања ЈНА се по споразуму постепено повлачила из Хрватске. Мандат снага Унпрофора је убрзо проширен и на ружичасте зоне, које су обухватале велики део Крајине, а нису биле обухваћене првим споразумом.17)

Хрватска је постала чланица Уједињених нација 22. маја 1992.18) ЈНА се постепено повлачила из Хрватске, а Срби из Крајине задржали су територије.

Сукоб у Хрватској је настављен, али у слабијем интезитету. Хрватске снаге су извеле неколико мањих операција које није спречило чак ни присуство снага Уједињених нација. Хрватској није одговарало одржање статуса кво после одласка ЈНА, па је вршила нападе на разним деловима, да би преузимала територију.

Операције у овом периоду су:

  • Напад на Миљевачки плато
  • У дубровачком залеђу
    • Операција Тигар, 1. јул-13. јул 1992.
    • у Конавлима, 20. септембар-24. септембар 1992.
    • у Влаштици, 22. септембар-25. септембар 1992.
  • на Крижевом брду код Бибиња и Задра.

1993.

Јануара 1993. хрватска војска и снаге МУПа су напали подручје Равних котара близу Задра и Бенковца, у настојању да отворе пролаз преко Масленичког моста који је повезивао Далмацију са остатком РХ. Жестоке борбе су трајале до пролећа. У њима су учествовали осим осталих хрватских јединица и гардијске бригаде, а са српске стране осим СВК и Милиције Крајине добровољци и снаге СДГ Жељка Ражнатовића Аркана. Снаге Војске Југославије и Србија нису интервенисале, иако су по споразуму са владом Крајине са почетка 1992. требале да дођу у помоћ у случају хрватског напада. Тиме је Хрватска испробала реакцију Србије, и видећи да ње нема, почела са све агресивнијим акцијама надаље. Подршка Србије РСК наставила се само индиректним методама.

Операција Медачки џеп извршена је у септембру 1993. године, кад су хрватске снаге опустошиле малу област у планинама у личком региону, што је изазвало међународни инцидент. Убијено је 88 људи, међу њима већи број стараца и жена. Несталим важи још 4 лица искључиво старијих годишта, а све процене говоре да су и они убијени. У овој агресији хрватске војске на српску територију није било рањених (сви заробљени Срби су убијени). Села Дивосело, Читлук и Почитељ сравњена су са земљом. Након престанка операције потписан је споразум којим се извршила демобилизација Медачког џепа и његово стављање под пуну контролу УН. Током напада на Медачки џеп дошло је до сукоба између канадских снага УН и хрватских војних снага, у којима је по канадским подацима убијено неколико хрватских војника. Оваква промена понашања једног дела трупа УН у нетолерисању кршења резолуција и спровођењу споразума била је изненађење за снаге РХ јер су трупе УНПРОФОР-а најчешће избегавале борбу и нису биле мотивисане да узму учешће у процесу спровођења мира.

После ове операције и оваквог одговора УНПРОФОР-а, Хрватска војска није извршила ниједну офанзивну акцију следећих 12 месеци. Углавном је наставила рат у Босни. Хашки трибунал је касније испитивао хрватске официре Јанка Бобетка, Рахима Адемија и Мирка Норца због оптужби за ратне злочине током ове акције.

1994.

Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман потписују 18. марта 1994. споразум у Вашингтону19) о оснивању Муслиманско-Хрватске Федерације. Овим споразумом Хрватска склапа мир са бошњацима чиме врши тактичке припреме за заједничку борбу против Срба.

Марта 1994. власти Крајине су у руској амбасади у Загребу потписале споразум о прекиду ватре са снагама РХ.

Крајем 1994. хрватска војска је неколико пута интервенисала у Босни: од 1. до 3. новембра у операцији Цинцар код Купреса и од 29. новембра до 24. децембра у операцији Зима 94 на Динари и код Ливна. Ове операције су предузете да би се смањио притисак на Бихаћки џеп и да би се пришло Книну са истока и тако покушало да се окружи са три тране.

Српска војска Крајине 1994—1995. помаже и снагама Аутономне Покрајине Западне Босне Фикрета Абдића у борбама на широј територији Бихаћа и Велике Кладуше, против снага Армије БиХ.

Током овог периода вођени су неуспешни преговори између власти Хрватске и Републике Српске Крајине у којима су посредовале УН. Теме су биле отварање за саобраћај дела ауто-пута Загреб-Славонски Брод код Окучана, као и статус Срба у Хрватској.

1995.

Почетком 1995. дошло је до напада Хрватске војске („Бљесак“) на Западну Славонију, коју су требале да штите снаге УН, пошто су слабије снаге Српске Војске Крајине на том простору биле по ранијем договору РХ, УН и СВК без икаквог тешког наоружања. Напад је завршен за пар дана, а реакције УН практично и није било. Тиме су УН стале директно на страну агресора и могу се сматрати саучесником у геноциду против српског народа у Западној Славонији. Амерички амбасадор у Загребу се појавио у Западној Славонији на хрватском тенку, очито задовољан развојем ситуације. У овом нападу је погинуло од неколико стотина до неколико хиљада цивила на српској страни. Као одмазда за овај напад, са простора Кордуна и Баније је гађан Загреб са далекометним ракетама.

Дана 4. августа 1995. Хрватска војска је започела војну операцију „Олуја“, током које је заузела највећи централни део Републике Српске Крајине, чиме је она практично престала да постоји. Снаге Хрватске војске (110 000 људи) и Полиције (40 000) одређене за напад су премашивале бројност Српске Војске Крајине (30 000) за пет пута. Концентрацијом неколико гардијских бригада ХВ на критичном правцу према Книну, локална бројчана надмоћ на правцима пробоја је била и већа, вјероватно око десет пута или више. Српска Војска Крајине није благовремено припремила правилан план одбране у овим условима велике бројчане премоћи противника. Због тога је дошло до брзог колапса фронта на секцијама фронта у Далмацији, док на Кордуну (Турањ, Карловац) и Банији данима није било одступања са неких положаја. За време „Олује“ је прогнано око 250.000 српских цивила,20) а један број њих је погинуо у војним нападима на избегличке колоне. Прогнани Срби одлуком хрватске државе изгубили су право на своју имовину.21) На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила етничко чишћење Срба.22) Већина становника српске националности избегло је у тадашњу СР Југославију и Републику Српску.23) Преостале територије РСК - Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1998. године долазе под управу Републике Хрватске даљим притиском „међународне заједнице“ мирним путем, пошто је вођству РСК постало јасно да Србија нема намјеру да помогне одбрану Источне Славоније.

Према подацима невладине организације „Веритас“, у Хрватску се вратило свега око 40.000 Срба, мање од шестине прогнаника. Повратници су углавном старци. Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот, и изложени су дискриминацији, нарочито у руралним подручјима. Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избеглица. Влада Републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике нечињења у стварању услова, највећи број повратника је незапослен. Према скоријим подацима, у Хрватску се вратило око 70.000 Срба.

Сродни чланци

1)
Васильева, Нина, Гаврилов, Виктор. Балканский тупик ? Историческая судьба Югославии в XX веке. — М.: Гея Итэрум, 2000. — С. 81. — ISBN 5-85589-063-5
2)
Беляков, Сергей. Усташи: между фашизмом и этническим национализмом. — Екатеринбург: Гуманитарный университет, 2009. — С. 95. — ISBN 5774101153
3)
Васильева, Нина, Гаврилов, Виктор. Балканский тупик ? Историческая судьба Югославии в XX веке. — М.: Гея Итэрум, 2000. — С. 78-79. — ISBN 5-85589-063-5
4)
Коллектив авторов. Югославия в XX веке: очерки политической истории. — М.: Индрик, 2011. — С. 84. — ISBN 978-5-91674-121-6
5)
Рат за опстанак Срба Крајишника. Зборник радова 1. — Београд: Тело Принт, 2010. — С. 62
6)
Crnobrnja, 1996, pp. 152
7)
„перо”, Рат у Хрватској из пера обавјештајца, Приступљено 30.9.2013.
8)
„rts”, РТС: Две деценије од распада СФРЈ, Приступљено 30.9.2013.
9) , 10)
Vojska Krajine No. 9-10
17)
[http://daccessdds.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/011/21/IMG/NR001121.pdf|Official Documents System of the United Nations]], Приступљено 24. 4. 2013.
19)
Parać Dalibor, Nezavisni magazin BH DANI - ONLINE, 15. 12. 2006.
21) , 22) , 23)
КСУ
историја_републике_српске_крајине.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/11 00:16