Садржај
Лаза Телечки
Лазар Телечки (Кумане, 23. јул/4. август 1839 — Нови Сад, 28. април/10. мај 1873), један од најбољих глумаца свог времена, редитељ, преводилац и драмски писац у Српском народном позоришту у Новом Саду.
Биографија
Рођен је у Куманама, код Велике Кикинде,1) у Банату, од мајке Персиде и оца Стевана, који је рано умро.2) Имао је петоро браће и сестара.3)
Био је одличан ђак, па је 1852. примљен4) најпре у гимназију у Сремским Карловцима, а затим у Винковцима. Учио је припремну школу за технику у Будиму и студирао годину дана технику у Прагу, али студије није завршио,5) због недостатка финансијских средстава.6)
Запослио се 1861.7) као писар у адвокатској канцеларији Светозара Милетића у Новом Саду.8) После тога, јула 1862.9) ступио је у Српско народно позориште у Новом Саду.10) У позоришту је са мањим прекидима радио до краја живота.11) Одиграо је више од 200 улога. У то време у Српском народном позоришту глумили су били Драга Спасић, Димитрије Ружић, Мића Димитријевић, Илија Станојевић, Димитрије Спасић, Јефта Душановић и Пера Добриновић. Савременици су Лазу Телечког сматрали првом звездом српске глуме.12) Глумио је и у Београду и Загребу.
Имао је велики глумачки таленат, посебно је био добар у приказивању слика из народног живота. Као глумац посебно се истакао у улогама чича Панте (Шаран), чича Мије (Стари бака и његов син), кованџије Грабића (Честитам), Максима Црнојевића, Вука Бранковића (Бој на Косову), слепог чича Арсе (Шаћурица и шубара).13) У позоришту је осим тога, радио и као редитељ, а бавио се и драмском књижевношћу. Позоришни репертоар је обогатио са своја два оригинална позоришна комада: Вешта слушкиња (1863) и Последња деспотица смедеревска (1867). Прерадио је један, а посрбио седам позоришних комада.14) Међу њима је са немачког превео и комедију Госпође и хусари, пољског аутора Александра Фредра. Ова предстаава је први пут је изведена у Новом Саду 3. марта 1864, а у том преводу се приказивала све до 1910.15)
Године 1868. позориште га је послало у Беч на усавршавање. У Бургтеатру је упознао бечког глумца Јозефа Левинског.16)
У позоришту је био до 1871. После тога је отишао да ради као писар у Вуковару. Затим је студирао глуму у Загребу, али се већ 1872. поново вратио у глумачку дружину. Након што је доспео поново у Нови Сад, оболео је од туберкулуозе, тако да два месеца није наступао.17) Крајем јануара 1873. поново је почео да глуми и играо је у још неколико представа. Његова последња улога је била Ноно Пурило, у комаду Ни бригеша.18) После тога, болест се погоршала и поново је пао у постељу.19)
Умро је 28. априла/10. маја 1873. године у Новом Саду, а сахрањен је 29. априла/11. маја на Алмашком гробљу, уз присуство великог броја поштовалаца.20)
У Новом Саду постоји улица Лазе Телечког, која је веома популарно место окупљања и ноћног живота, са великим бројем кафића и клубова.21)
Литература
- Михаил Томандл, Српско позориште у Војводини (1868—1919), уредник Бранислав Ј. Вранешевић, Матица српска, 1954.
- Риста Одавић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 786
- Гордана Петковић, Ђаци Карловачке гимназије - петнаести део, Карловачки лист, број 44, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2010, ИССН 1452-7685
- Милена Михаљчић, 52 викенда у Србији, ТО Србија, Београд, 2013, ИСБН 978-86-6005-278-2
- Петар Буњак, Преглед пољско-српских књижевних веза (до II светског рата), уредник Зоран Стефановић, ТИА Јанус, Београд, 2001.
Laza Telecki