Мемоари (франц. mémoires односно франц. mémoire — споменица, сећање,¹⁾ од лат. memoria - сећање, памћење),²⁾ врста документарног књижевног дела,³⁾ односно књижевно-научна врста текста, у коме писац исноси своја сећања на неко време,⁴⁾ догађаје које је сам доживео или у којма је учествовао, као и сећање на значајне људе.⁵⁾ Мемоари спајају историјски научни интерес и приповедачки начин обликовања документарне историјске грађе, карактеристичне за књижевност. Пишу се с временским одмаком и свешћу о последицама и утицајима догађаја из прошлости, као њихово тумачење, али и као оправдање властитог понашања и идеја за које се писац заузимао. У меморарима се износе мање познати историјски детаљи, пишчеве личне процене опште познатих догађаја и особа, што доприноси проширивању опште прихваћене представе одређених историјских догађаја.

Мемоари садрже биографске и историјске податке, као и другу занимљиву историографску грађу. Међутим, с обзиром да су мемоари субјективни приказ њихових аутора, који се граниче са аутобиографијом, неопходна је критичка процена њихове веродостојности да би могли да послуже и као историјски документ.⁶⁾ Разлика између мемоара и аутобиографије је у тома што се аутобиографије пишу најчешће одмах након завршеног догађаја.⁷⁾

Почеци мемоара сежу у далеку прошлост. У старом веку се истичу два мемоарска дела: Ксенофонтова „Анабаза“ и „Галски ратови“ Гаја Јулија Цезара. Први писци мемоара су били ратници и они и сада држе примат у овој врсти књижевности, мада мемоаре пишу и познати књижевници, уметници, државници, политичари, револуционари, спортисти, авантуристе,⁸⁾ Из средњег века су сачувани мемоари Марка Пола. У 14. веку, мемоари су били веома популарни у Француској.

Утемељивачи српске мемоарске књижевности такође су били ратници: Константин из Островице са делом „Јањичарска хроника“ из 1500. године и Симеон Пишчевић, родом из Шида, који је као пензионисани генерал у Русији, на руском језику у рукопису оставио обимно дело „Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића генерал-мајора и каваљера Ордена св. Ђорђа“, забелешке о својим доживљајима по Европи. Зачетник мемоарске литературе међу Хрватима је био Ференц Чрнко, секретар Николе Зрињског, који је након ослобађања из турског ропства 1567. написао „Посједање и освајање Сигета“.⁹⁾

Доситејево дело „Живот и прикљученија“ је имало велики утицај у развоју српске књижевности. За њим следе Мемоари проте Матије Ненадовића, који представљају синтезу личне биографије и историјског приказа Првог српског устанка. Ратови 1875—1878, 1912—1913. и 1914—1918. дали су доста материјала за наставак мемоарске прозе. Из ових периода се јављају фрагментски мемоари, међу њима се истиче „Дневник једног добровољца“, Пере Тодоровића, који је дао своје непосредне утиске из Српско-турског рата 1876. О Првом светском рату је писао Бранислав Нушић у својој „Девесто петнаестој“. У Другом светском рату, написиано је мноштво мемоара, међу њима и „Записи из ослободилачког рата“, Родољуба Чолаковића, у пет књига.¹⁰⁾

• Цвијетин Ристановић, Казивање као огледало живота (над дјелом Родољуба Чолаковића), уредник Цвијан Радовановић, Универзал, Тузла, 1990.
• Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, 1996/97, ИСБН 86-07-00672-X
• Иван Клајн, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, уредник Зоран Колунџија, Прометеј, Нови Сад, 2008, ИСБН 978-86-515-0482-5
• Хрватска енциклопедија - Мемоари, Лексикографски завод Мирослав Крлежа

Memoari