Опет женидба Стојана Јанковића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

У турској Удбини је одрасла дјевојка Златија. Она је избирљива у одабиру правог просца, као и њен отац Синан-ага. Јанковић Стојан чује за то, и одлази у Удбину код своје тетке да види дјевојку. Она га савјетује да се преруши у просјака и тако уђе у агине дворове. Стојан то и учини и дође код аге, који га онда прими на службу код себе. Након 3 године, ага одлази на свадбу код рођака, и Стојан искористи прилику да види Златију. Она му призна да воли Јанковић Стојана, и он је, признавши истину, касније одведе своме двору. Након крштења Златка постаје Анђелија, и Стојан се ожени са њом.

0001    Од како је свијет постануо,

0002    Није љепши цвијет процватио,

0003    Како бјеше цвијет процватио

0004    У Удбињи у Турској крајини,

0005    На зафалу Туркиња ђевојка,

0006    Мила шћерца аге Синан-аге,

0007    По имену Златија ђевојка;

0008    Глас је дала на четири стране.

0009    Од како се од мајке родила,

0010    Сиротна је Златка останула,

0011    Па је бабо даде на дојиље,

0012    На дојиљу три године била;

0013    Па је бабо даде на чешљање,

0014    На чешљању седам годин’ била,

0015    Њу му чешља седам чешљарица,

0016    Њојзи плету тридест плетеница.

0017    Кад јој било седамнаест љета,

0018    До удаје порасла ђевојка,

0019    Млоги су је просци запросили,

0020    Ал’ је бабо никоме не даде,

0021    И ком’ даде Златка поћи не ће.

0022    То се чудо на далеко чуло,

0023    Зачуло се у Српске Котаре,

0024    То зачуо сердар из Котара

0025    По имену Јанковић Стојане.

0026    А кад зачу Јанковић Стојане,

0027    Он дозива своју стару мајку:

0028    „О чу ли ме, моја стара мајко!

0029    „Кувај мени бијеле колаче,

0030    „А ја одох ковати ђогина,

0031    „Ковати га и још га опремити.”

0032    Кад то зачу мајка Стојанова,

0033    Она кува бијеле колаче.

0034    Стојан кова и опреми ђога,

0035    Па посједе ђога дебелога:

0036    Бесједи му остарила мајка:

0037    „Ако Бог да, мој сине Стојане?”

0038    А Стојан је мајци бесједио:

0039    „Ој Бога ми, моја стара мајко!

0040    „Ја сам чуо и казују људи,

0041    „Да имаде Туркиња ђевојка

0042    „У Удбињи у Турској крајини,

0043    „Чини ми се, за мене би била.

0044    „Гледај, мајко, пребијеле дворе,

0045    „Гледај дворе, и све око двора,

0046    „А ја одох бијелој Удбињи.

0047    „Нема мени рока ни погледа;

0048    „Ни се кари, моја стара мајко,

0049    „Док не видиш мене код мог двора.”

0050    То јој рече Јанковић Стојане,

0051    Па отиде бијелој Удбињи.

0052    У лијепо доба доходио,

0053    По акшаму баш у глуво доба

0054    Доходио бијелој Удбињи.

0055    Онђе Стојан једну тетку има,

0056    По имену крчмарицу Мару,

0057    Исто сестру свога оца Јанка.

0058    А кад Стојан пред механу дође,

0059    Своју тетку по имену виче.

0060    Стојана је тетка познавала,

0061    Па Стојану врата отворила,

0062    И њему се млада одзивала.

0063    Онђе Стојан ђога одсједнуо,

0064    Те се с тетком у лице пољуби,

0065    И пита се лијепо за здравље.

0066    Ту Марине слуге изиђоше,

0067    Те Стојану ђога приватише,

0068    Водају га по мермер-сокаку.

0069    Оде Стојан с тетком у механу,

0070    Те он сједе пити ладно вино;

0071    А кад су се вина напојили,

0072    Онда Стојан тетки бесједио:

0073    „О чу ли ме, моја тетка мила!

0074    „Ја сам чуо и кажу ми људи,

0075    „Да имаде Туркиња ђевојка

0076    „А у вашој бијелој Удбињи

0077    „У вашега аге Синан-аге,

0078    „По имену Златија ђевојка,

0079    „Да је таке у свијету нема;

0080    „Чини ми се, за мене би била;

0081    „Већ ме сјетуј, моја тетка мила,

0082    „Како бих је јунак избавио?”

0083    А Стојану тетка бесједила:

0084    „О Стојане, мој мио братићу!

0085    „Прођ’ се врага и његова трага!

0086    „Нитко не зна у нашој Удбињи,

0087    „Какова је Златија ђевојка,

0088    „Нит’ је и тко Златке сагледао;

0089    „А камо ли Златку да избави!”

0090    Кад то зачу Јанковић Стојане,

0091    Он је својој тетки бесједио:

0092    „Ој Бога ми, моја тетка мила!

0093    „Ја ћу јунак Златку избавити,

0094    „Ја ћу своју изгубити главу.”

0095    Замисли се тетка Стојанова,

0096    Шта ће сада зборити Стојану,

0097    Све мислила, на једно смислила,

0098    Па Стојану поче бесједити:

0099    „О Стојане, мој мио братићу!

0100    „Када сване и огране сунце,

0101    „Сакрићемо у подрум ђогина,

0102    „Па ти скини ђузел одијело,

0103    „А обуци туцачке хаљине,

0104    „Кано један сужањ из тавнице,

0105    „А на главу капу продерану,

0106    „О рамену торбу и тојагу,

0107    „Па ти хајде по нашој Удбињи,

0108    „Те ти проси од врата до врата;

0109    „А кад дођеш двору Синанову,

0110    „Скоро су га оставиле слуге,

0111    „Хоће тебе ага устављати,

0112    „Да му чиниш измет у оџаку,

0113    „Устави се њему у оџаку,

0114    „Те ти агу добро, синко, служи,

0115    „Не ћеш како Златку избавити.”

0116    Кад то зачу Јанковић Стојане,

0117    Прије зоре и данице сјајне

0118    У подруме сакрише ђогина,

0119    Па он скиде дивно одијело,

0120    А обуче туцачке хаљине,

0121    Кано један сужањ из тавнице,

0122    А на главу капу продерану,

0123    О рамену искрпљену торбу,

0124    А у руке дренову батину;

0125    Па он проси од врата до врата.

0126    Сву Удбињу Стојан обредио,

0127    А кад дође двору Синанову,

0128    А т сједи ага Синан-ага

0129    Пред његовом пребијелом кулом

0130    У његову столу великоме;

0131    Пред њиме се Стојан поклонио,

0132    Цјелива му руку и кољено,

0133    Па говори Јанковић Стојане:

0134    „Господару, ага Синан-ага!

0135    „А за Бога! Сви ћемо пред Бога!

0136    „Даруј мене сужња невољника!”

0137    Бесједи му ага Синан-ага:

0138    „О чу ли ме, сужањ невољниче!

0139    „Отклен ли си, од кога ли града?

0140    „Како ли се зовеш по имену?

0141    „У чијој си тавнов’о тавници?

0142    „Код кака ли главна господара?”

0143    Бесједи му Јанковић Стојане:

0144    „Господару, ага Синан-ага!

0145    „Ја сам јунак од’уд из крајине

0146    „Од Добуја града бијелога,

0147    „По имену од Добуја Мујо;

0148    „Тавнов’о сам у Задру бијелу

0149    „У онога Задранина бана,

0150    „Осјек’о се хиљаду дуката,

0151    „Девет стотин’ јесам сакупио,

0152    „Још ми ваља купити стотину,

0153    „Да нијесам каурину дужан.”

0154    Ал’ бесједи ага Синан-ага:

0155    „Ој Бога ми, сужањ невољниче!

0156    „Ђе с’ тавнов’о, у којој тавници

0157    „И ја б’ онђе мог’о тавновати

0158    „Гледајући на лицу твојему.”

0159    Вели њему Јанковић Стојане:

0160    „Господару, ага Синан-ага!

0161    „У којој сам тавнов’о тавници,

0162    „Бог ти не д’о онђе тавновати;

0163    „Што л’ си моје лице замотрио,

0164    „Подавно се јесам испустио,

0165    „Те с’ умио и косу обриј’о,

0166    „И наијо се љеба бијелога,

0167    „Напио се вина црвенога,

0168    „Наглед’о се бијела свијета

0169    „И жаркога сунца и мјесеца;

0170    „Те у лице крвце задобио.”

0171    Кад то зачу ага Синан-ага,

0172    Машио се руком у џепове,

0173    Те извади дванаест дуката,

0174    Те их даде Јанковић Стојану.

0175    Па бесједи ага Синан-ага:

0176    „Чујеш море, од Добуја Мујо!

0177    „Мене јесу слуге оставиле,

0178    „Не би ли се, море, погодио,

0179    „Да ми чиниш измет у оџаку,

0180    „Ево теби стотина дуката,

0181    „Те с’ одужи Задранину бану?”

0182    То је Стојан једва дочекао,

0183    Погоди се с агом у оџаку,

0184    Чини измет за годину дана,

0185    Ни ђе Златке, ни од Златке гласа,

0186    А камо ли Златку да избави!

0187    Онда с агом хесап учинио,

0188    И хоћаше дома да отиде,

0189    Уставља га ага Синан-ага:

0190    „Вјерна слуго, од Добуја Мујо!

0191    „Остани ми и другу годину,

0192    „Те ме служи у бијелу двору,

0193    „Ево теби стотина дуката.”

0194    И то Стојан једва дочекао,

0195    Оста њему и другу годину,

0196    Намири се и друга година,

0197    Ни ђе Златке, ни од Златке гласа,

0198    А камо ли Златку да избави!

0199    Онда с агом хесап учинио,

0200    Па он пође двору бијеломе,

0201    Уставља га ага Синан-ага:

0202    „Слуго моја, од Добуја Мујо!

0203    „Служи мене и трећу годину

0204    „За стотину жутијех дуката.”

0205    Оста Стојан и трећу годину.

0206    Наврши се и трећа година,

0207    Ни ђе Златке, ни од Златке гласа.

0208    Онда с агом хесап учинио,

0209    И он пође свом бијелу двору,

0210    Заиста се Златке проћи шћаше;

0211    Доке аги ситна књига дође

0212    Из Кладуше од Хрњице Муја:

0213    „О мој зете, ага Синан-ага!

0214    „Женим брата Гојена Алила,

0215    „Веће хајде мени у сватове,

0216    „Да ми будеш сватски старјешина,

0217    „И поведи моју милу секу,

0218    „Моју секу, твоју вјерну љубу.”

0219    А кад аги така књига дође,

0220    Он уставља Јанковић-Стојана:

0221    „Слуго моја, од Добуја Мујо!

0222    „Остани ми у мојему двору

0223    „За петнаест дана бијелијех,

0224    „Ево теби петнаест дуката,

0225    „Док отидем шури у сватове.”

0226    Оста Стојан још петнаест дана.

0227    Опреми се ага Синан-ага,

0228    Те он оде у кршну Кладушу;

0229    У двору му нитко не остаде,

0230    Него слуга Јанковић Стојане

0231    И још једна танана робиња.

0232    Данак прође, тавна ноћца дође,

0233    Подигла се танана робиња

0234    Готовити господску вечеру,

0235    Да је носи Златки у кавезе;

0236    Робињу је Стојан сестримио:

0237    „Богом сестро, танана робињо!

0238    „Када Златки понесеш вечеру,

0239    „Ти остави врата отворена,

0240    „Да за тобом назорице уђем,

0241    „Не би л’ Златки лице сагледао:

0242    „Ако Златки ја сагледам лице,

0243    „Даћу теби стотину дуката.”

0244    Робиња је за Бога примила:

0245    Кае Златки понесе вечеру,

0246    Оставила врата отворена

0247    Деветера једна за другијем,

0248    За њом Стојан назорице дође.

0249    Таман Златка сједе за вечеру,

0250    Дође Стојан Златки у кавеза;

0251    А кад Златка сагледа Стојана,

0252    Она скочи на ноге лагане,

0253    Она врисну до Бога се чује.

0254    Да кака је! Јади је убили!

0255    Љепоте јој у свијету нема;

0256    На њојзи је дивно одијело:

0257    Једна глава, а два истивана;

0258    Једне уши, а двоје минуђуше;

0259    Једно грло, три дробна ђердана;

0260    Једно срце, два ћемера златна;

0261    Једне ноге, двоје сандал-гаће,

0262    Око ногу куном постављене,

0263    Каде шета, да је не нажуља;

0264    Под њоме су два мека душека,

0265    А око ње четири јастука.

0266    Стојану је Златка бесједила:

0267    „Курво слуго, од Добуја Мујо!

0268    „Зар си, море, добро увардао,

0269    „Ђе мог баба дома не имаде,

0270    „Те си мени дош’о у кавеза?

0271    „А да сада на чаршију викнем,

0272    „Сад би лудо изгубио главу.”

0273    А њојзи је Стојан говорио:

0274    „Стани мало, Златија ђевојко!

0275    „Ако сам ти дош’о у кавеза,

0276    „Ништа теби наудити нећу:

0277    „Ја нијесам дош’о зларадице,

0278    „Већ су мени аге досадиле

0279    „По кавама и по механама

0280    „Питајући све за твоје лице,

0281    „А ја фалим, а не знам, шта фалим;

0282    „Па сам дош’о, да ти виђу лице,

0283    „Да знам сјутра, шта ћу пофалити.”

0284    Кад то зачу Златија ђевојка,

0285    Она посла танану робињу

0286    На сокака на воду студену,

0287    А Стојану тихо бесједила:

0288    „Сједи доље, моја вјерна слуго,

0289    „Да заједно вечер’ вечерамо.”

0290    Сједе Стојан шњоме за вечеру,

0291    А кад они вечер’ вечераше,

0292    Бесједила Златија ђевојка:

0293    „Слуго моја, од Добуја Мујо!

0294    „Кажи, море, је ли вјера тврда,

0295    „Би л’ ме нешто вјерно послужио?

0296    „А дала бих теби доста блага.”

0297    Стојан јој се куне и преклиње:

0298    „Ој Бога ми, Златија ђевојко!

0299    „Јесте вјера тврђа од камена,

0300    „Камен би се студен растопио,

0301    „Невјере ти не бих учинио.”

0302    Онда Златка њему бесјеђаше:

0303    „Моја слуго, од Добуја Мујо!

0304    „Да отидеш ноћас у Котаре

0305    „До бијеле Јанковића куле,

0306    „Те ми кажи Јанковић-Стојану,

0307    „Нека трчи ноћас у Удбињу,

0308    „Ја ли ноћас, ја ли баш никада.

0309    „Нек ме води ноћас у Котаре;

0310    „Ја нијесам лица одгојила

0311    „За Удбињских младијех Турака,

0312    „Већ за ђида Јанковић-Стојана.

0313    „Робињу ћу са собом водити,

0314    „А ти слуго, од Добуја Мујо,

0315    „Ти избери једног доброг коња,

0316    „Купи блага, колико ти драго,

0317    „И још руха, кака теби драго,

0318    „Па ти бјежи, куда теби драго,

0319    „Ако ли ћеш и с нама бјежати,

0320    „Ни ми тебе отурит’ не ћемо.”

0321    Вели њојзи Јанковић Стојане:

0322    „Ој Бога ти, Златија ђевојко!

0323    „Да ти видиш Јанковић-Стојана,

0324    „Би л’ га могла по чему познати?

0325    „Јеси ли га кад вид’ла очима?”

0326    Вели њему Златија ђевојка:

0327    „Ој Бога ми, од Добуја Мујо!

0328    „Ја сам вид’ла Јанковић-Стојана,

0329    „Кад похара Лику и Удбињу

0330    „И проведе три синџира робља:

0331    „Један синџир Турака момака,

0332    „Други синџир л’јепих ђевојака,

0333    „Трећи синџир младијех невјеста;

0334    „Проведе их испод наше куле,

0335    „Тад’ ја бијах од седам година,

0336    „Тада сам га очима виђела,

0337    „Повисоко калпак уздигао,

0338    „Има биљег виш’ десне обрве;

0339    „Рукав диг’о уз бијелу руку,

0340    „Има биљег на десној мишици:

0341    „По том бих га ја могла познати,

0342    „Да га видим мојијем очима.”

0343    Кад то зачу Јанковић Стојане,

0344    Брзо скочи на ноге лагане,

0345    Па одлеће низ танану кулу,

0346    Довати се бијела сокака,

0347    И отиде к тетки у механу;

0348    Па бербера себи добавио,

0349    Те се оми и косу обрија,

0350    Па узима своје одијело,

0351    Те одјело на се ударио,

0352    Па изведе из потаје ђога,

0353    Па се ђогу на рамена баци,

0354    Оде право бијелим сокаком;

0355    А кад дође Синанову двору,

0356    Те је њега Златка опазила,

0357    Срете њега на мермер-авлији,

0358    У руци јој фењер и свијећа,

0359    Она гледа доброга јунака,

0360    Хоће л’ бити Јанковић Стојане,

0361    Стојан калпак високо дигао,

0362    Позна биљег виш’ десне обрве;

0363    Рукав диг’о уз десну мишицу,

0364    Позна биљег на десној мишици;

0365    А кад Златка познаде Стојана,

0366    Објеси се рукам’ о Стојану:

0367    Руке шири, у лице га љуби,

0368    Питају се за здравље лијепо;

0369    Па одоше у ахаре биле,

0370    Опремају три коња витеза:

0371    Једног Златки, а другог Стојану,

0372    На трећему да понесу благо.

0373    А кад они коње опремише,

0374    Онда они иду у ризницу,

0375    Купе благо, које њима драго,

0376    Те на једног коња товарише,

0377    Па се добрих коња доватише.

0378    Прије зоре и данице сјајне

0379    Дојездише Јанковића кули;

0380    Сусрете их мајка Стојанова,

0381    Руке шире, у лице се љубе,

0382    Питају се за јуначко здравље;

0383    Ту су вјерне слуге изходиле,

0384    Те им добре коње приватише;

0385    Стојан оде са Златком на кулу,

0386    Тури с куле дванаест топова,

0387    Па он сједе ладно пити вино.

0388    У том свану и сунце ограну,

0389    А кад свану и ограну сунце,

0390    Води Златку у бијелу цркву,

0391    Те ј’ ришћанским крстом покрстио;

0392    Лијепо јој име избирао:

0393    Била Златка, паке Анђелија;

0394    Па је за се Стојан привјенчао,

0395    Лијеп пород изродио шњоме:

0396    Двије шћери и четири сина.

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

---

Opet zenidba Stojana Jankovica