Корисничке алатке

Алатке сајта


петар_i_петровић_његош

Петар I Петровић Његош

Петар I
Петровић Његош
петар_први_петровић.jpg
Рођење:
19. септембар 1748.
Његуши,
Црна Гора

Смрт:
30. октобар 1830.
Цетиње,
Црна Гора

Познат као:
владика

Петар I Петровић Његош или Свети Петар Цетињски (Његуши, 19. септембар 1748 — Цетиње, 30. октобар 1830), владика Црне Горе.

Архимандрит

Петар I Петровић Његош је рођен 8/19. септембра 1748. године у селу Хераковићи на Његушима од оца Марка Дамјанова Петровића и мајке Анђелије.1) Петров деда Дамјан Шћепан Петровић био је брат владике Данила (1670—1735).2) Петар је као младић примљен на службу у манастиру Стањевићима код свога стрица владике Саве.3) Владика Сава Петровић Његош га је припремао за свога наследника.4) Неки аутори су погрешно тврдили да га је владика Василије Петровић Његош послао на четворогодишње школовање у Русију.5) Путовао је 1765. у Русију.6) Рукоположен је 1765. за јерођакона.7) Након смрти Шћепана Малог постао је 1773. архимандрит.8)9) Владика Сава послао је Петра 1775. у Петроград, где су представници руске владе одбили њихове молбе, кивни јер су Црногорци раније прихватили Шћепана Малог.10) Петар је у Русију отпутовао без знања гувернадура Јована Радоњића, за што је гувернадур кривио владику Саву.11) Петар је заједно са гувернадуром Јованом Радоњићем и сердаром Иваном Петровићем био у делегацији, која је крајем 1777. отпутовала у Беч и Петроград, где су 1778. узалуд чекали да их прими руска царица Катарина Велика.12) Русија им је поручила да након догађаја са Шћепаном Малим чекају јасније знаке о верности Црне Горе. У априлу 1779. иста делегација боравила је у Бечу, где је аустријској царици Марији Терезији поднела Конвенцију, у којој је предложила успостављање тешње црногорско-аустријске војне сарадње против Турске.13) Били су спремни да се ставе под покровитељство Аустрије. Митрополит Арсеније Пламенац је слао своју конкурентску делегацију, која је била спремна да са Аустријом склопи споразум по сваку цену. Гувернадур је почео да губи ослонац у земљи, када се сазнало да жели аустријско покровитељство. Против њега се окренуо владика Сава.14) Владика Сава је умро 26. марта 1781.15) Иако је народ желео да се за митрополита изабере Петар Петровић Његош, Арсеније Пламенац је постао митрополит по жељи владике Саве.16)

Владика Црне Горе

Архимандрит Петар Петровић се временом све више спорио са гувернадуром Јованом Радоњићем.17) Петар је имао бројније присташе, углавном из катунске нахије.18) За разлику од Петровића, Радоњић се залагао за раскидање веза са Русијом и за ослонац на Хабзбуршку монархију.19) Када је дошло време да постане владика Петар I Петровић Његош је 1783. отишао у Беч, где је преко руске амбасаде тражио да се завладичи у Петрограду.20) Био је одбијен, па се обратио карловачком митрополиту Мојсију Путнику, који га је хиротонисао у владику Црне Горе, Скендерије и Приморја у Сремским Карловцима 13/24. октобра 1784.21) Владика Петар Петровић обратио се најутицајнијем руском кнезу Потемкину, али пошто од њега није добијао одговор, обратио се миљенику Катарине Велике Симеону Наранџићу Зорићу, који га је позвао на своје имање у Шклов.22) Владика је у Шклов стигао септембра 1785. и ту је боравио неколико месеци.23) Стигао је средином новембра 1785. у Петроград, надајући се да ће добити прилику да разговара са царицом и Потемкином, али уместо тога под полицијском пратњом прогнан је из Русије, по свему судећи по налогу Потемкина, а као резултат одређених интрига.24) За време владичиног боравка у Русији самовољни скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија јуна 1785. напао је Црну Гору са 40.000 војника.25) Надмоћ турске војске била је толика, да се није могао задржати њихов продор у унутрашњост, а осим тога браниоцима је већ на почетку рата понестало муниције и барута.26) Бушатлија је брзо продро на Цетиње, где је разорио Цетињски манастир.27) Када је довољно смирио Црну Гору, окренуо се против старих супарника у Албанији. Порта је због тога самовољнога везира ставила ван закона.

Помиритељ завађених племена и братстава

Владика Петар I вратио се у Црну Гору фебруара 1786.28) Након повратка почео је да вршио припреме за одбрану од новога Бушатлијиног напада.29) Извео је најнеопходнију обнову Цетињског манастира.30) Након тога кренуо је да мири завађена племена.31) Његову миротворну и ујединитељску активност олакшавале су јаке везе са утицајним братствима Старе Црне Горе.32) Успевао је да увери народ да је неслога довела до губитка кућа и до разарања манастира и цркви током рата 1785.33) Мирио је завађена братства и успостављао је мир унутар племена, понекад поништавајући неправилне пресуде.34) Турска је 1787. заратила најпре против Русије, а онда и Аустрије. Русија је у том рату рачунала на помоћ Јужних Словена, па су дипломате добиле упутства да са њима ступе у контакт. У Црну Гору дошао је аустријски изасланик, али владика Петар је био спреман на за рат само на позив Русије.35) Када је фебруара 1788. на Цетиње стигао руски мајор Сава Мирковић са руским позивом у рат против Турске, владика Петар је одговорио да је спреман да умре за Русију.36) У Црну Гору је јула 1788. стигао руски потпуковник Марко Ивелић са манифестом руске царице и позивом да се Срби дигну на оружје.37) Аустрија је у Црну Гору упутила Филипа Вукасовић са једним батаљоном. Вукасовић је подржавао гувернадура Радоњића. Вукасовић се повукао из Црне Горе након војног неуспеха у сукобу са Турцима из Скадарског пашалука. Марко Ивелић је организовао напад на Никшић, али након пораза показало се да није био способан да организира озбиљније нападе на Турке. Народ је почео да га оптужује, па је он априла 1790. напустио Црну Гору.38) Супарништво владике и проаустријског гувернадура озбиљно је угрожавало јединство, али владика је ипак уживао већу народну подршку, па је и Аустрија отказала подршку гувернадуру.39) Аустрија је средином 1790. послала владици велику количину ратног материјала.40) Рат се окончао 1791. године Свиштовским миром. За Црну Гору је било најзначајније да су Брда (Бјелопавићи, Пипери, Ровци и Морача) формално присаједињени Црној Гори.41)

Велике победе владике Петра над турском војском

И након окончања рата нису престајали сукоби брдских племена са Турцима. Махмуд-паша Бушатлија је правио планове о стварању самосталне државе и о територијалном проширењу свога пашалука на црногорска Брда, Стару Црну Гору и област све до Дубровника. Када се Бушатлија средином 1796. припремио за напад на Бјелопавиће и Пипере владика га је упозорио да ће бранити Брђане.42) На сабору у Цетињу 1. јула 1796. на владичин захтев изгласана је одлука о помоћи Брђанима.43) Владика Петар I Петровић Његош командовао је црногорском војском јула 1796. године у бици на Мартинићима, у којој је 3.400 црногорских војника победило 17.000 турских војника.44) Владика Петар је искористио то што је Бушатлија на главном правцу сукоба могао да користи само предње одреде.45) Владика је поред тога одабрао прави тренутак за прелазак из одбране у напад.46) Битка на Мартинићима одјекнула је снажно по балканским земљама и по Европи, јер Бушатлију раније није могла да победи ни султанова војска.47) Бушатлија је средином септембра 1796. поново са 40.000 војника опрезно кренуо у поход на Црну Гору.48) У бици на Крусима изнад љешкопољске равнице 3. октобра 1796. владика Петар је командовао са 6.500 војника, а Бушатлија је располагао са око 24.000 војника.49) У тој бици победила је црногорска војска. У бици је погинуло 3.400 турских војника и везир Махмуд-паша Бушатлија.50) Разбијену турску војску гањали су до Мораче, али пропуштена је прилика да Црногорци овладају Зетом.51) Након те победе у Русији и међу Словенима Црна Гора и владика Петар уздизани су у легенду.52)

Законик

Владика је у међувремену наставио са учвршћује централне институције, па је на скупштини 6/18. августа 1803. на Цетињу изгласан други део Законика.53) Први део Законика изгласан је октобра 1798.54) Био је то први законодавни акт у Црној Гори. Владика је намеравао да искорени крвну освету, па су се таква дела најстрожије кажњавала. У законику је било и непрецизних казни. Била је прописана и казна прогонства из земље.55) Један од чланова односио се и на лишавање слободе због подмићивања судија. У томе законику становништво се назива народ црногорски и брдски.56) Владика је осим тога као национално-политичку одредницу, користио и појам Славено-Србин, да би означио етничку целину, којој припада његов народ.57)

Веза са Французима и припрема устанка

Почетком 1802. владика Петар I је успоставио одређену везу са Французима, а након примирја између Француске и Русије обратио се Наполеону обавештавајући га о спремности балканских народа да почну ослободилачку борбу против Турске.58) Обраћао се Француској незадовољан неодлучношћу руске дипломатије.59) Француски емисари су у то време почели да подстичу балканске народе против Русије. На идеју о успостављању веза са Французима изгледа да је владика дошао по сугестији свога секретара Фрање Долђија и сердара Саве Пламенца.60) Владика је желео да испита могућност да се уз подршку Француске започне акција против Турске, али његову тајну активност уочиле су аустријска и руска дипломатија.61) Због сумњиве активности владике Петра I, Русија је средином 1803. донела одлуку да се нешто подузме против владике.62) Русија је очекивала да владика помогне евентуални француски десант у Албанији. Руски цар Александар I Павлович послао је октобра 1803. у Црну Гору генерал-лајтнанта Марка Ивелића са циљем да смени владику Петра I Петровића због политичких и дипломатских веза са Французима.63) Русија није могла да дозволи себи да се у Црној Гори учврсти француски утицај. Владика је након успостављања одређених односа са Французима почетком 1803. послао у Русију пивског архимандрита Арсенија Гаговића, да би испитао руско расположење за припрему широког покрета против Турака.64) Арсеније Гаговић је децембра 1803. од руских државних органа добио упутства да смири народ и да се сачека, а предочено му је да су упознати са чињеницама да Французи потичу устанак међу српским народом.65) Владика Петар I Петровић писао је 22. јануара 1804. дечанском игуману Хаџи Данилу да постоји намера да се против Турака дигне Црна Гора и са београдске стране Срби.66) По повратку из Русије Арсеније Гаговић је по руским инструкцијама смиривао становништво у Херцеговини.67) Било је то у време када је већ Карађорђе Петровић подигао устанак у Србији.

Покушај збацивања владике Петра I

Марко Ивелић се уз подршку аустријских власти припремао да ухапси владику Петра I на аустријској територији у Боки Которској.68) Ивелић је из Котора на све стране слао поруке са циљем да спречи јачање протутурског покрета. Ивелић је позивао различите црногорске прваке захтевајући од њих да дођу на договор. Циљ му је био да сруши владика. Он је из Котора 1804. позвао владику Петра I на састанак у Котор, али владика је одбијао да дође у Котор и предлагао је да се сретну на граници.69) Ивелић то није прихватио и онда је серијом писама црногорским поглаварима почео да води интриге против владике.70) Црногорци су били увређени његовим писмима против владике и стали су на страну владике.71) Гувернадур, 6 сердара, 12 војвода и 34 кнеза потписало је писмо упућено руском цару, у коме су изразили подршку свом владици истовремено оптужујући Марка Ивелића као клеветника.72) Што је Ивелићев притисак био јачи, то је црногорски став био јединственији. Показало се да су старешине спремне да заштите свог владику. Ивелићева мисија је доживела неуспех. Пошто је црногорска скупштина стала иза владике, Ивелић је онда покушавао да се помири. Руска влада је онда 13. октобра 1804. отворила руски конзулат у Котору, па су се на неки начин нормализовали односи Ивелића и владике Петра I.73) У време Карађорђевога устанка стигли су позиви да се Црногорци и Херцеговци дигну на устанак. Владика Петар није смео без руске сагласности да подузме иједан озбиљнији корак. Био је присиљен да послуша руски захтев да се не одазива на Карађорђеве позиве да започне устанак у Херцеговини.74)

Руска и црногорска војска 1806. ослобађају Боку Которску

Пожунским миром 26. децембра 1805. године Наполеон је поред осталих територија добио Далмацију. Аустријска војска је крајем јануара 1806. напустила Котор, а у Боки Которској је уследило комешање пред долазак француске војске.75) Бокељски прваци су током фебруара 1806. обратили владици, тражећи да их заштити.76) Бокељи су одлучили да се супроставе француској окупацији, да се ставе под заштиту Русије и да траже оружану помоћ од Црне Горе.77) Владика Петар I је уз руску сагласност обећао војну помоћ првацима Боке Которске.78) Владика је фебруара 1806. преузео заповедништво над црногорско-бокељским снагама, а у исто време у Боку Которску је упловио део руске морнарице из ескадре Димитрија Сељавина.79) Када је Димитрије Сењавин стигао марта 1806. у Боку Которску владика га је обавестио о жељи становништва да се заувек стави под заштиту руског цара.80) До првог сукоба са француском војском дошло је 2. јуна 1806. крај Цавтата.81) У почетку су имали успеха у борби са Французима. На прилазима Бргату и Дубровнику победили су 17. јуна француску војску, на чијој страни се борило 3.000 прекаљених Наполеонових војника и 4.000 Дубровчана.82) Владика је у тој бици предводио 3.500 Црногораца и Примораца, а заједно са њима у бици је учествовало и 1.200 руских војника.83) Након те победе започели су са опсадом Дубровника, која је трајала до 6. јула, када је преко турске територије стигло француско појачање под командом генерала Молитора.84) Уследило је повлачење од Дубровника. Након тога руска дипломатија је била спремна да преда поново Боку Аустрији, која би онда по одредбама Пожунског мира Боку предала Французима. Сењавин је искористио извесна колебања своје владе, па је одуговлачио са преговорима о предаји Боке Которске.85) Руска влада је касније дала Сењавину одобрење за наставак рата, који се обновио септембра 1806.86) На прилазима Херцег Новом француски генерал Огист Мормон ангажовао је више од 20.000 војника, а у нападу на Нови учествовало је 14.000 француских војника.87) Француска војска је у почетку потискивала противника док владика 2. октобра 1806. у битку није убацио велику резерву, која је намећући блиску борбу ножем, натерала француску војску на повлачење.88) Након тога црногорска војска је гањала разбијенога противника, запалила је сва села у Конавлима и вратила се на висове изнад Херцег Новог.89) Средином октобра владика је командовао једним нападом на француску војску код Цавтата. Сењавин је уз подршку црногорског одреда под командом владичина брата Саве Маркова Петровића децембра 1806. ослободио Корчулу.90) Становништву је остављено да само бира своје локалане органе власти. Након тога ослобођен је и Брач.91)

Неуспешна операција у Херцеговини

Владика је током 1807. послао у Петроград свога изасланика Стевана Ивковића са планом стварања славено-српског царства, у чијем саставу би биле Црна Гора, Херцеговина, Бока Которска, Дубровник и Далмација.92) Тим царством управљао би намесник руског цара, а Дубровник би представљао престолницу државе.93) Русија је сматрала да још није време за оставрење тог циља. Руско-турски рат избио је почетком 1807. године. Французи су покушавали да херцеговачке Турке наговоре на рат против Црне Горе.94) Владика је очекивао да би могли да га нападну херцеговачки и скадарски Турци, па је наредио да се подели муниција црногорским, херцеговачким и брдским племенима.95) Уз руску сагласност планирао је освајање Никшића и продор у Херцеговину.96) О својим плановима обавестио је и Карађорђа, тражећи од њега да упути један део војске. Након одласка Сењавина из Боке, руски команданти су били исувише спори и опрезни, па се одлагао напад на Херцеговину. Са слабим операцијама започело се у пролеће 1807. Владика је са главнином војске априла 1807. опсео Никшић.97) Ту се узалуд супростављао руским официрима и њиховом покушају освајања тврђаве.98) Владика је оставио део снага да опседа Никшић, али та војска се разишла. Неред и напуштање положаја постало је уобичајена појава, па је да се избегне расуло одлучено да се одустане од офанзиве.99) Ипак јуна 1807. Херцеговци, Бокељи, црногорска и руска војска доживели су неуспех приликом покушаја опсаде Клобука, па су морали да се повуку из Херцеговине.

Бока Которска под Наполеоном

Након пораза руске војске у рату са Наполеоном склопљен је 7. јула 1807. године Тилзитски мир, по коме је Бока Которска требала да припадне Француској. Француска војска ушла је 11. августа 1807. године у Херцег Нови, а 12. августа ушла је у Котор.100) Руси су пре тога упутили Бокеље да мирно дочекају Французе. Француски генерал Огист Мармон састао се 25. августа 1807. у Котору са владиком Петром и од њега је узгред затражио да одбаци руско и прихвати француско покровитељство.101) Владика му је одговорио да се ни Бокељи не желе одрећи ослонца на Русију. Французи су дуго инсистирали да се отвори њихов конзулат, а владика је након дугих одгађања два пута скупштинским одлукама одбио француске захтеве.

Покушај спајања са Карађорђевом војском

Марта 1809. обновио се руско-турски рат, што је подстакло Карађорђа да априла 1809. затражи од владике Петра да заједнички ударе на Турке.102) У јуну је Карађорђе Петровић кренуо према Санџаку, тражећи од владике да се сатану на подручју Таре.103) Иако није много веровао у крајњи резултат, ипак је владика покренуо своју војску и наредио је да се удари на Турке, да би на тај начин омогућио лакши продор Карађорђевих устаника.104) Васојевићима је поручивао да се са Карађорђевим изаслаником Хаџи Проданом Глигоријевићем договоре о заједничкој акцији.105) Док је разрађивао план о сарадњи са Карађорђем, успео је да осигура границу према скадарском пашалуку. Пошто је подручје, које су требали да освоје представљало област од огромне важности за Турско царство, владика је сматрао да се успех може остварити само уз ослонац на устанак становништва. Слао је одреде дубоко у турско подручје и диверзијама и нападима је ометао прикупљање турске војске за напад на Карађорђеве устанике.106) Када је Карађорђе због турске офанзиве у долини Мораве био присиљен да напусти Сјеницу, онда је напуштен план о ослобађањау Херцеговине и Старе Србије.107) Иако неуспела цела та акција проширила је црногорски утицај код брдских племена, а нарочито код Ускока и Дробњака, који су отада потпали под фактичку власт Црне Горе.108) Због ширења црногорског утицаја многа брдска племена су се постепено еманциповала од турске власти, тако да и преко десет година нису плаћали порез турским властима.109) Удаљена брдска племена Васојевиће и Пивљане није могао да стави под своју чвршћу контролу, па им је препоручивао да са Турцима одржавају помирљивије односе, а да истовремено одржавају везу са Цетињем.110)

Ослобађање Боке Которске (1813)

Када је 1813. постало јасно да се војна ситуација у Европи развија на штету Наполеона, владика Петар I је убрзао своје планове о ослобађању Боке Которске од француске окупације.111) Током августа 1813. дошло је у Боки до побуне унутар француских јединица, у којима су доминирали Јужни Словени. Када је добио муницију од британског адмирала, владика је 8. септембра 1813. донео одлуку да се крене у ослобађање Боке Которске.112) За тај поход припремио је 7.000 војника, а он је командовао одредом од 4.000 војника, који је 22. септембра кренуо на Будву.113) Други део војске истовремено је кренуо према тврђави Тројице, са циљем да се изврши продор према Херцег Новом.114) Када је црногорска војска кренула на Будву дошло је 23. септембра до побуне становништва, које је отворило градска врата и пустило владику да са војском уђе у град.115) Становништво Будве, Паштровића и Грбља прикључило се владичиној војсци. Рисан је ослобођен 12. октобра, а почетком октобра створили су се услови за опсаду Котора и Херцег Новог.116) Британска флота појавила се 13. октобра, па су црногорски одреди уз подршку британске флоте 14. октобра напали Херцег Нови, који су заузели 16. октобра 1813.117) Ту су заробљена 33 топа и много муниције. Цела Бока Которска, сем Котора, била је тада под црногорском контролом. Опсада Котора одвијала се без учешћа британске флоте. У Доброти је 10. новембра 1813. одржана скупштина народа Црне Горе и Боке Которске, на којој је проглашено уједињење.118) Неки од учесника скупштине тражили су да се Бока стави под аустријски протекторат. У то време аустријска пропаганда је радила на изазивању анархије.119) Централна комисија је постала једна врста владе Боке Которске. Централна комисија се поделила на проруску и проаустријску струју, а владика је децембра 1813. као председник комисије, без знања осталих, тражио од руског цара подршку за уједињење Црне Горе са Боком.120) Котор се 4. јануара 1814. предао британским поморским снагама, које су га онда предале Централној комисији.121)

Пад Боке под аустријску власт

Аустрија је настојала да Боку стави под свој суверенитет. Аустријска војска се спремала да уђе у Херцег Нови, али од тога је привремено одустала, пошто је становништво било спремно да аустријску војску дочека силом.122) Одбраном Херцег Новог командовао је гроф Ђорђије Војиновић.123) Цело то време владика није знао да је још 27. јуна 1813. споразумом у Рајхенбаху између Аустрије и Русије, Бока Которска припала Аустрији.124) Руски цар га је тек 1. јуна 1814. обавестио да треба да Аустрији преда Боку Которску.125) Иако је добио обавештење савезничких дворова о предаји Боке, владика је одуговлачио, па је 30.000 аустријских војника 19. јуна 1814. након мањих борби заузело Боку.126) Владика је био поново присиљен да сузи свој политички и стратешки програм на Стару Црну Гору, Бјелопавиће, Пипере и племенску област Мораче и Роваца, а поред тога је намеравао да задржи утицај у Дробњацима и Ускоцима. Одмах након аустријске окупације Боке уследили су разни притисци на Црну Гору, укључујући и затварање границе.

Глад и куга

Велика суша 1814. изазвала је незапамћену глад.127) Поред тога Аустрија је затварала границу, што је отежавало набавку хране. Набавка је због болестију била отежана и из турских крајева. Народ је помишљао на напуштање Црне Горе. Ситуација је била толико трагична, да је владика октобра 1814. у писму руском цару отворено тражио преселење читавог становништва Црне Горе у Русију.128) Када је постало јасно да се то не може остварити појавили су се планови о деломичним преселењима. Група Хумаца се 1815. преселила у Баљшој Бујалик у Новоросијској губернији.129) Током 1804. године Требјешани су се преселили у Требјесу. Део становништва из Бјелица се 1816. преселио у Србију и отада су сеобе у Србију постале честа појава током читавог 19. века.130) Након глади, која је харала зими 1817/1818. појавила се куга.131) Владика је одмах издао наређења о успостављању санитарних кордона око заражених подручја и палењу кућа оболелих од куге.132) Издао је строга наређења о контроли свих путника са турске територије и о успостави карантина.133)

?

Црногорско-турски односи погоршали су се 1820. када је турска војска планирала напад на Грахово и на брдска племена.134) Владика Петар је на време сазнао за турске планове, па је организовао Брђане да спремно дочекају турски напад.135) Када је турска војска кренула на Морачу упутио је позив племенима Катунске нахије да помогну својој браћи Брђанима.136) Преко 7.000 турских војника напало је 29. септембра 1820. године Морачу.137) Удруженим снагама Морачана, Ровчана, Пипера и одреда Бјелопавића и Пјешиваца турска војска је натерана да одступи.138) У тој бици погинула су 332 Турка и 30 Морачана. Та битка означила је велику победу владикине политике према брдским племенима, јер након те битке њихове везе са Црном Гором постају много чвршће.139) Након те битке суверенитет Црне Горе проширен је на обе Мораче.140)

Литература

  • Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Пергамена, Подгорица, 1997.
  • Душан Ј. Мартиновић, Пет генерала Ивелића из Рисна у руској армији, Бока, број 24, Градска библиотека и читаоница Херцег Нови, Херцег Нови, 2004.
  • Јован Милићевић, Црна Гора 1797-1851, Историја српског народа, књига 5, том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 161—212

Petar I Petrovic Njegos

1) , 2) , 3) , 4) , 7) , 8)
Б. Павићевић, 1997, стр. 9
5)
Б. Павићевић, 1997, стр. 45
6) , 10)
Б. Павићевић, 1997, стр. 47
9)
Б. Павићевић, 1997, стр. 46
11)
Б. Павићевић, 1997, стр. 48
12)
Б. Павићевић, 1997, стр. 49-51
13)
Б. Павићевић, 1997, стр. 52
14)
Б. Павићевић, 1997, стр. 58
15) , 16)
Б. Павићевић, 1997, стр. 59
17) , 18) , 19)
Б. Павићевић, 1997, стр. 81
20)
Б. Павићевић, 1997, стр. 82
21)
Б. Павићевић, 1997, стр. 83
22)
Б. Павићевић, 1997, стр. 85
23)
Б. Павићевић, 1997, стр. 86
24)
Б. Павићевић, 1997, стр. 88
25)
Б. Павићевић, 1997, стр. 95-96
26)
Б. Павићевић, 1997, стр. 96
27)
Б. Павићевић, 1997, стр. 98
28) , 29) , 30) , 32) , 33)
Б. Павићевић, 1997, стр. 116
31)
Б. Павићевић, 1997, стр. 109
34)
Б. Павићевић, 1997, стр. 117
35)
Б. Павићевић, 1997, стр. 123
36)
Б. Павићевић, 1997, стр. 126
37)
Б. Павићевић, 1997, стр. 128
38)
Б. Павићевић, 1997, стр. 140
39)
Б. Павићевић, 1997, стр. 140-145
40)
Б. Павићевић, 1997, стр. 146
41)
Б. Павићевић, 1997, стр. 148
42) , 43)
Б. Павићевић, 1997, стр. 157
44) , 45) , 46)
Б. Павићевић, 1997, стр. 161
47)
Б. Павићевић, 1997, стр. 162
48)
Б. Павићевић, 1997, стр. 167
49)
Б. Павићевић, 1997, стр. 169
50) , 51)
Б. Павићевић, 1997, стр. 171
52)
Б. Павићевић, 1997, стр. 173
53) , 54)
Б. Павићевић, 1997, стр. 232
55)
Б. Павићевић, 1997, стр. 233
56)
Б. Павићевић, 1997, стр. 234
57)
Б. Павићевић, 1997, стр. 235
58)
Б. Павићевић, 1997, стр. 221
59)
Б. Павићевић, 1997, стр. 222
60)
Б. Павићевић, 1997, стр. 224
61) , 62)
Б. Павићевић, 1997, стр. 225
63) , 69) , 70) , 71)
Д. Мартиновић, 2004, стр. 334
64)
Б. Павићевић, 1997, стр. 236
65) , 66) , 67)
Б. Павићевић, 1997, стр. 237
68)
Б. Павићевић, 1997, стр. 238
72)
Б. Павићевић, 1997, стр. 244
73)
Д. Мартиновић, 2004, стр. 335
74)
Б. Павићевић, 1997, стр. 258
75) , 76) , 77) , 78)
Б. Павићевић, 1997, стр. 283
79)
Б. Павићевић, 1997, стр. 285
80)
Б. Павићевић, 1997, стр. 287
81)
Б. Павићевић, 1997, стр. 293
82) , 83)
Б. Павићевић, 1997, стр. 294
84)
Б. Павићевић, 1997, стр. 295
85) , 86)
Б. Павићевић, 1997, стр. 297
87)
Б. Павићевић, 1997, стр. 300
88) , 89)
Б. Павићевић, 1997, стр. 301
90)
Б. Павићевић, 1997, стр. 303
91)
Б. Павићевић, 1997, стр. 304
92)
Б. Павићевић, 1997, стр. 316-318
93)
Б. Павићевић, 1997, стр. 318
94)
Б. Павићевић, 1997, стр. 310
95)
Б. Павићевић, 1997, стр. 311
96)
Б. Павићевић, 1997, стр. 314
97)
Б. Павићевић, 1997, стр. 325
98)
Б. Павићевић, 1997, стр. 327
99)
Б. Павићевић, 1997, стр. 326
100)
Б. Павићевић, 1997, стр. 337
101)
Б. Павићевић, 1997, стр. 341
102) , 103)
Б. Павићевић, 1997, стр. 360
104) , 105)
Б. Павићевић, 1997, стр. 361
106) , 107)
Б. Павићевић, 1997, стр. 363
108) , 109)
Б. Павићевић, 1997, стр. 364
110)
Б. Павићевић, 1997, стр. 367
111)
Б. Павићевић, 1997, стр. 387
112) , 113) , 114)
Б. Павићевић, 1997, стр. 388
115)
Б. Павићевић, 1997, стр. 389
116)
Б. Павићевић, 1997, стр. 390
117)
Б. Павићевић, 1997, стр. 391
118)
Б. Павићевић, 1997, стр. 393
119)
Б. Павићевић, 1997, стр. 395
120)
Б. Павићевић, 1997, стр. 398
121)
Б. Павићевић, 1997, стр. 400
122) , 123)
Б. Павићевић, 1997, стр. 407
124)
Б. Павићевић, 1997, стр. 409
125)
Б. Павићевић, 1997, стр. 410
126)
Б. Павићевић, 1997, стр. 412
127)
Б. Павићевић, 1997, стр. 426
128)
Б. Павићевић, 1997, стр. 428
129)
Б. Павићевић, 1997, стр. 432
130)
Б. Павићевић, 1997, стр. 433
131) , 132)
Б. Павићевић, 1997, стр. 445
133)
Б. Павићевић, 1997, стр. 446
134) , 135)
Б. Павићевић, 1997, стр. 454
136) , 137)
Б. Павићевић, 1997, стр. 455
138) , 139) , 140)
Б. Павићевић, 1997, стр. 456
петар_i_петровић_његош.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/10 22:52